тамо гдје мирис земље прелази у мирис камена
и гдје ријетка трава додирује спржено небо
Свети Василије Острошки
се сваке ноћи спушта до Горњег Острога
да са штапом од тисовине
уклони завјесу што крије тајни пут
до Цркве Светог Спаса
затим попрска погурена старачка врата
са три капи Свете водице што му се у поноћ отисну
из бљештавог ока
и тек кад се сама отворе понизно уђе
тамо гдје се одувијек на кољенима улазило
и док му нијема молитва ромиња по уснама
са икона га поздрављају свеци
заробљени у окове вјечне младости
коју им подари убоги средњовјековни безимени молер
што из невидљивог саништа
упорно боји патином свој недовршени ехо
милијарде звијезда које му освјетљавају пут
пале се и гасе у ритму огромног свемирског срца
што сипљиво просипа крв по обронцима Кумове сламе
испод сјенке разапетог Назарећанина
ту гдје већ допире оштар мирис соли по ко зна који пут понавља се прича
о звијезди спаса и ходочашћу до спокоја
оних које тек чека вода и крст
лирика свјетлости на ободу тишине
мисија невјере и вјере
једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .
кичмом стазе која води до изби земаљских чувара светиња
који ће се једном чиста образа да представе Господу
струји подземна ријека чије храмање старац осјећа
у сваком свом далеком нерву
када се на своду погасе мрље ријетке свјетлости
која никад не стигне да окупа под
први пут подигне главу да осмотри осликано камење
нису ли га гријешне људске руке оскрнавиле
задовољан што се није залуд градило
тек тад се усправи и чека. . .
однекуд му као и обично тад махне
трећа - Дамаскинова рука са иконе
да нема вјетра и да не шуми далеко опало лишће
јасно би се чуо хор оних који су слагали камен по камен
да оживе Храм
да му дају душу
да га виде са усамљених разбацаних бисера
Млијечног пута
прије но што се кроз отворен свод укаже звјездано небо
једна му се муња из ока отисне ка Доњем Острогу
да приближи вријеме од три земаљске свијеће које му и вечерас недостаје
пред зору када га анђели врате натраг изнад врата Цркве Светог Спаса остаће само сјенка штапа од тисовине
једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . .
М. Б. Романов („Једном у заувијек и даље“)
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Миладин Берић (Бања Лука 1962) дипломирани инжињер електротехнике до сада објавио 22 књиге (поезије, прозе и афоризама) и 2 звучне књиге за потребе слијепих и слабовидих особа. Најважнији наслови: Кораком рањене корњаче, Лаку ноћ пропали студенти, Једном у заувијек и даље, Од конца до гајтана, Звона у вјетру, Часовник који враћа вријеме, Приче из Педоније, Атлантида, На европском пруту, Квазимодо извини на грби, Ономад је била добар комад, У сазвијежђу Лире и др. Добитник многобројних награда: Радоје Домановић, Лука Милованов Георгијевић, Растко Закић, три Златне кациге и награда Раде Брка - Крушевац, Умовање здравог разума - Васо Пелагић, Наџи Наман -Либан, Бамби Орфеј - Франкфурт, Кочићево сатирично перо и многе друге. Члан Ууружења књижевника Србије и Предједник Удружења књижевника Републике Српске - Подружница Бања Лука. Дугогодишњи колумниста Гласа Српске и Преса, те портала Српска Инфо. Превођен на више језика и заступљен у више антологија. Живи и ради и Бања Луци.