Ноћно небо велико
Ноћна тишина стална
Благи поветарац
Месец сјајни
Звезде тајанствене
Човек уморан
Ноћним одмором и свежином
Осећао је полет и растерећење
И слушао тишину
Гледао месецом обасјану долину
А горе на небу тихо плове облаци указујући на огромност ваздушних пространстава...
Тишина му је сведочила о животу
Долазили су му многобројни мириси ношени ветром
Мириси цвећа,дрвећа,траве и ко зна чега још...мириси су му сведочили, чула су му сведочила...питао је се како све ово исто, иста радња сваке ноћи, увек иста, али му некако увек падне ко гладном раскошна трпеза...и мислио је даље да ако је то насушна потреба, зашто је свако вече, зашто је стално тако чежњиво вата,зашто му је она тако преко потребна...уживање то сигурно није...та насушна потреба...а зашто смо онда далеко од живљења у складу са тим нашим насушним потребама...зашто? Зашто то нису теме свакодневне? Одговор је отишао за крицима ноћних птица, а он је зашао као месец малопре за облак, у шумарак...и утонуо је брзо у ову збиљу, збиљу шумског предела, она је сменила збиљу долине са ливадама и цвећем ...сада се горе само виде крошње. Док их је гледао обузимала би га нека милина, нешто лепо, а нејасно се ту неким чулом назире...под је мекан, као тепих, умилни звуци лишћа које шушти под његовим ритмичним и спорим корацима изгледа му као нека лепа музика, нека песма коју прати ветар који поред мириса са пољане, сада вата и ове из шуме,притом додирујући крошње које онда производе још њему умилније звуке и доносе му све то на уши и под нос...песма мога живота,мото мојих дана,песма Творчева, љубав Његова...сада је већ стигао до поточића, који се није видео а његов жубор...жубор како то дивно звучи...а његов жубор је крунисао малопређашње звуке. Жубор је као неки глас из искона, као нека можда чак и прва песма, која дише од почетка поред дрвећа и цвећа, поред искустава и мука поколења, њихових животних прича и нада, која дише годишњим добима данима и ноћима, која дише сведочанством да смо сви једни другима потребни, да смо чак и том потоку и том цвећу и дрвећу потребни, да и наша људска љубав завређује своје место свукуда даљем ове дивоте...а тек како ли велика може бити љубав између људи и колико разноврсна...зато као пријатељи и браћа, као родитељи и деца као супружници, као сажитеоци и сапатници, пођимо у ове љубави и дођимо до оне најтајанственије и лепше од нама схватљиве лепоте, Божије љубави..
А поточић је и даље жуборио и жуборио а он је одмарао своје муке и боли као по неком наученом или можда је боље и исправније рећи сасвим засигурно утиснутом и наслеђеном обрасцу...
2.
Чекајући излазак сунца
Уз пој птица
Свака својим бићем
Чека и сведочи
Овом величанственом догађају
А птице то прве знају и најаве
Понеки још уснули пролазник
Вођен својим путем
Живео је за обавезе и посао
Није могао ово да докучи
А њему је се данас пружала прилика да ово појми. Хладан ваздух га је миловао чинећи да му буде зима, али уместо хладноће све је било песма нека, лепа песма рађања новог дана који ће бити испуњен догађајима и дешавањима. По највећим крошњама које се трепериле на ветру обасјавало је сунце. Какав ли је видик, какав ли је осећај горе. Како ли све одозго изгледа? Ситни листови треперили су ритмично по такту музике само њима знане блистајући на зрацима сунца. Свуда је около докле поглед досеже и докле слух обухвата био раскош . Раскош звукова боја и мириса. Раскош осећаја и доживљаја. И ређали су се прошли садашњи и будући догађаји најављивани овим раскошем. Нека лепота била је у њему. И трајало је. Гледао је птице како лете. Као да не лете са неким разлогом него само желе са својим бићем, својом особеношћу, летом и песмом, узму учешћа у делању новог дана. Да урону још више у свежину, да је добро обухвате и она њих.Догађаји су се ређали ношени ветром, зачињени свежином, најављивани песмом, означавани бојама. Да ли будући или прошли радовањем вођени.
А ветар је миловао траву која је плесала нудећи му ту и тамо по који шарени и миришљави цвет. А дрвеће је свирало ритмом дисања...
3.
Да ли је љубав пријатељство
Или је она оно то обучемо на себе да бисмо се једни другима свидели
Да ли су љубав речи које изговарамо да бисмо једни другима ласкали и угађали
Или нека утеха
Да ли је љубав излазак на вечеру и куповина поклона
Или када обраћамо пажњу једни на друге
Да ли је љубав проналажење савезника против других
Да ли је она тражење следбеника са којима ћемо се једни другима дивити
Или је она некога разумети и ко себе волети
Да ли је љубав препричавање с ким смо били
И хваљење да више пријатеља имамо
И више оних који нас воле
Или је она кад бар некога имамо
И о њему бринемо
Да ли је онда љубав када је заборавимо и грех
И када о другима не мислимо
Па мислимо онда да смо због тога ваљда важни
Или смо је оковали
И повредили
Да ли смо онда и нас повредили
И она сада распета покушава да нам поручи
Покушава да нам поручи да волимо једни друге
Да ту општу тајну преко потребну учинимо нашом
Да је учинимо нашом и да би је онда је даље даривали
Сасвим спонтано
И лепо
Да би је сви имали
И тако умножили
И тако обитавали
То нам распета љубав поручује
И издахнула је
Али сада сада морамо љубав имати
Сада се морамо за њу борити
И њу делити
Сада морамо љубав словити
И друге волети
Да ли је љубав брига за цвет
И цео цветни свет
И за ветар благи
И пропланак благи
Да ли се љубав крије у сваком крајолику
У свакој шуми
У песми птица
Плавом мору
И потока жубору
Да ли је љубав када делимо муку
И када од себе нешта другоме дајемо
Да ли је љубав када нађемо уморни и преварени и занемоћали
Некога ко ће нас саслушати
И своје време са нама поделити
Да ли онда време нестаје
И све лоше престаје
Да ли смо онда слободни
Да ли је љубав када некоме причаш о своме животу
О драмама
И погрешкама направљеним на животном путу
Да ли је то олакшање онда љубав
Да ли је љубав бојазан
Да ћемо повредити ближње
Нашим лошим делањем
Да ли је љубав бојазан и брига
Бојазан за некога драгог
Да ли је она када са неким дочекујеш ноћи и зоре и делиш дане
И када са неким нешто заједно проживљаваш
Да ли је љубав срећа када лепо људима чиниш и све нам је потаман
Осећати се комотно и широко
Да ли је љубав упознати некога
И са њим љубав даље лити
Да ли је љубав нову малу љубав породити
И научити
И ту малу љубав даље обликовати
Да ли је љубав смисао наших живота
Само то да ли је смисао
Да ли смо ми осуђени на љубав
На срећу и брижност
Да ли је сво то љубав
1.
Стремљења су се угасила
Претежна су постала
Самоћу су донела
Нада је душама
Утеху пружала
Утеха је ноћима
Боравила у срцима
Све је постало
Да би живело
Да би волело
Ово цвеће не вене
Види се када тамна ноћ престане
Некада ме нема у срцу моме
И живљењу своме
Али цветају стихови
И видици њихови
За пролеће живота
Постоји та дивота
У беспућима
И саплитањима
У не логичностима
И не доследностима
Цветају стихови
Као неки дохвати
За крошње љубави
За дисање среће
За цветно вече
За равне доли
Које односе старе боли
Ту ми је пред оком
Надохват песме скоком
Кад им приђем кода бежи
Само стихови свежи
Подсећају на кише
Којима се дише
Којима се досеже
Кроз потребне одушке
Кад се уздише
Чекају се збивања
Трагом срца мога бијења
2.
А сада свиће
И дивота свуда улази и расте
Падају са тела терета врућине
И шири се даље
Носи све високо и више
У не сањане ширине и њене висине
И велике видике
Неба боја
Дивно плава
Најављује долазак дана млада
Најављује радост
Најављује срећу
Најављује лепоту
Од прошлог дана још већу
Птице се буде
И песму поју
Слушам их и спремам се
За лепу зору моју
Живот се диже
Природа се буди
Све дивно мирише
Радосни ће бити у новом дану људи
3.
По највишим крошњама сунце је грануло
Уз благ поветарац најављује да је свануло
Птичице по трави игру само њима знану играју
Цвркућу слећу и полећу кода неста причају
Земља је свеза још снена
Трава росом покривена
Инсекти се буде
Сунчеви зраци изобиље живота нуде
Мале веверице ко украс по дрвећу да праве
Идилу још богатијом да начине
Слушајући песму слухом
Мирисе топле њухом
Душом свежину
Разумом ведрину
Пожелео сам леп дан
Божијом промишљу и љубављу диван
Свим добрим и вредним људима радостан
Животом насмејан
4.
Молимо се вама Свети Апостоли
Свети Петре постојани
Стено Божија, начини нас достојним
Док у цркви стојим
Ја се Богу добру молим
Свети Апостоле Божији Петре
Нека нас благост сретне
Нека река милости све нас претекне
Нека зле намере уз покајни плач од нас одлете
Свети Апостоле Божији Андреју
Дај нам твоју вољу
Дај нам твоју храброст
Да не покажемо слабост
Да ревнујемо уз тиховања радост
Свети Апостоле Јовану
Улови душу сваку
Не дај да почивамо у мраку
Дај нам Божију светлост жарку
Свети Апостоле Јакове
Раскини нам са душа окове
Исцели немоћи и болове
Засијај кроз плачне наше долове
Душо моја Богу се моли
Да нам се улазак у Свету Тајну дозволи
За опрост, за љубав, за спас
Свакога од нас
5.
У тами незнања
И буци савременог постојана
Тама је покрила
Звезду сто је сијала
Сијала српском роду
На путу за слободу
Из ваше гране нашег рода
Потекла је светаца река
И напојила народ гладни
Науком Христа Бога
Оно сто сваки род жели
Да их неко води и храброшћу весели
Делили су народну муку
Бранили светињу
Правили нове
Сјајне и боље
У тој тежњи за слободом
Направили брану својом душом, собом
Познали су Божију борбу
Водили и ону равноапостолску добру
Делили народну муку
Пружали им спасења руку
За душу чисту за срце смерно
Борили се вредно
Промишљу вишом скривани
У страдању су бивали
Бранковићи Свети
Српски род ће да се сети
Да скине не праведну оптужбу
Са себе туђу поруку
Сјајна ће звезда поново да сија
Души блага да добија
Да у муци крепи