НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ОН ТО ЗНА?
Мом срцу се црно пише,Јер одавно симпатишем
Девојчицу из Трећег два;
А и она мене зна.
И мада од жеље горим,
Ништа јој не говорим.
Сметењак сам прави
За љубавне ствари.
Због ње сам у понору,
А она дође на одмору:
Показује ми лекцију битну,
И тражи од мене помоћ хитну.
Ја не знам шта да кажем:
Помажем јој и помажем;
А када ми каже "хвала"
Та "неваљалица" мала,
Као крила да добијем!
Али лед да пробијем,
И да кажем: "Волим те, знај!" -
Боже сачувај!
Као да је мало то
Моме срцу несрећном!
Чујем, пре пар дана,
Да се мала дама
Лудо, лудо заљубила
И сву памет изгубила,
За неким клипаном.
Од тад њега виђам с њом:
Заједно шетају,
Играју се, певају;
Држе се за руке,
Мени праве муке.
А знам, чим јој загусти,
Са неким проблемом пустим,
За помоћ због оцене,
Доћи ће код мене!
Оном њеном иде школа
Као без точкова кола!
Јединица на претек има,
И ништа не предузима,
Да их лепо поправи
И у прошлост отпрати.
Знам, опет ће бити:
"Помоћи ми можеш само ти!"
О, неваљалице мала!
Душа је моја запала
Због тебе у поноре,
Чујеш ли ти, злотворе?
Ако требаш помоћ због нечега,
Ти лепо позови њега,
Нек' ти помогне као ја. -
Не знам да ли он то зна?
НЕЋУ ВИШЕ
Нећу вишеЈа да пишем
Дугачке и кратке
Домаће задатке.
То сам чинио брату,
Да не наљутим тату;
А тај мој брат исти
То безобразно користи!
Иде, па се игра,
Не занима га књига.
А једино ја сам знао,
Да лектиру није прочитао.
Богу дане тај мали краде,
Док мама и тата раде.
Стави ми свеску на сто,
И каже: "Напиши ми то!"
А ја сам још већи грешник,
Јер сам његов саучесник:
Себи правим тугу,
А њему медвеђу услугу!
И он ће мање патити,
Кад престанем радити
Његов део посла -
Сада с тим је доста!
Нека кмечи,
Нека дречи,
Али више ни речи
Нећу му написати.
Он мора знати
Да зарати
Против свог проблема,
Иначе - помоћи му нема!
ВИДЕВШИ У ПРОЛАЗУ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА
И ја имадох много пријатеља,И мишљах да сви добри су били;
Али науштрб мог весеља,
Они су ме сахранили.
Али, убили ме нису:
Лекцију добих забадава.
Од мене до једног отишли сви су,
Идемо даље! Богу слава!
После слатког, ал' отровног ручка,
Дошао сам до закључка,
Док своје успомене будим:
Сви су отишли возом брзим.
И, што сам даље од неких људи,
Мање их мрзим!
ЕГОИЗАМ
Ниједан човек неће да призна,Да је болестан од егоизма!