1.
Небо је месец испратило
А дан допратило
Звездано небо је зашло
Одмора себи нашло
Истина дана је сада тврда
Сунце је најављује иза великога брда
Још мало ће по овој равни
Засијати дан славни
Обиље живота се диже
То нови дан стиже
Све на њега мирише
Свака душа њиме уздише
Цвеће и дрвеће,ове горе диве
Почињу зором да га живе
Устају орни за рад људи
Дан се очекује
И његова прича се дочекује
Дан нам идеје даје
Утехе и орности нам предаје
Из правца оближњег града
Сија зора као нова нада
Лепа је ране зоре боја
Она воли сва чеда своја
Лепе су њене приче
Увек свеже нове але једна на другу личе
Светлост шири се пољем
Птице је дочекују појем
Иза чилог села
Зелена таласа река
Сведоче таласи реком што су дошли
Казују да су ноћни сати прошли
А река и даље жубори и тече
Оставља за собом прошло вече
А овде даном живот меди
Дивимо се овој летњој победи
Изнад облака
Нема више мрака
Долази дан дуги
Зора руди
Много се новог нама спрема
Његовим доласком живот нешто лепо снева
Да ће и неприлике заћи
И да ћемо жељено пронаћи
Истина дана
Животом се нада
2.
Магла небеска од облака
Води ме путем погледа
Води ме стазом небескога раја
Зове ме путем бескраја
Дневна звезда сјана
Нуди стања бајна
Зове ме у мир
живота права пир
Плаветнило велико
За време пролетно
Нуди се пуно дана
И лепих сана
Пољско зеленило
Цветно шаренило
Лепа збиља
Обузима ме миља
Шума поветарца
Шетња без циља и правца
Воде где треба право
Кроз небо плаво
За облаке и сунце
За пролећне стазице
За ветар и срећу
За љубав пролећну
3.
Оно што су они у нас ставили
И што су свуд по Србији правили
Цркве и манастире градили
И све добро народу урадили
Од невоља бранили
И Бога славили
У земљи овој
Божијим благословом новој
Светцима се српским молимо
Њих и волимо
Да се љубав дели
Да се по свој земљи весели
Да године што долазе
И генерације што надолазе
Да не буду више рањиве
И за прегнућа сањиве
И што су ружно доживеле
И лоше виделе
Да се те ране исцеле
Иако све лоше изгледа
Иза погледа
Нуди се мира
И обесправљеним спокоја
Некада оно што изгледа обично
Доноси нешта одлично
И молитвена свита
Чему и коме хита
И неке речи
Почиње да лечи
И све се спречи
Нема више разлога
Иза тих погледа
чека нека згода
И сви разговоре воде
Све до те згоде
Или негде лепше
Или негде више
Нека проговоре умни људи
Да се мудрост даље посуди
Само то
Утабаном стазом толико
За срце велико
4.
Свети Апостоли
Велику сте битку били
Свагда сте нам мили
Помозите,у покајању смо се скрили
Да нам Бог душу укрепи
Да нам жеђ утоли
Свети Вартоломеју
Буре над нама веју
Требају нам они који умеју
Помоћ дају
Божију науку предају
Свети Варнаво
Пробуди срце успавано
Пробуди за предање надано
Требамо те стално
Свети Симеоне и Свети Саво
Наша дико и наша славо
Било је то за некога можда давно
Али још увек свукуда по Србији расте равно
Ум нам наш из мрака извадите
Разум нам саберите
Да ближњима руке пружимо
И од греха да се раздружимо
Невољни смо греху свагда
Ал над нама влада тама
Помозите роду своме
Повратите залутале све
Да над нама завлада нада
Да имамо доброг духовнога рада
Да небуде више пада
Молимо се вама сада
1.
Влага је испаравала са њиве под јаким сунцем давајући свежину младом дану. А земља већ поприлично сува је се спремала да роди плодове. Поглед се простирао преко великога поља које је сведочило о труду сељака који су га обрађивали. Седео је у шумарку поред пољане хлађен пријатним пролећним поветарцем и одмаран шаренилом и зеленилом, а умирен појем птица.И што је дуже седео примећивао је све више детаља. Саживљавао се се са причом овог пролећњег дана, са радом овог шумарка. Са скорим донешењем плодова ове њиве. А горе високо изнад уздизала су се брда која бивајући украшена једном боровом шумом, стално бдију над овом пољаном. Поред ове шуме била је једна листопадна па поред опет ливаде.А свежина ношена благим ветром га је миловала, дубоко у њему га је миловала. Носила је мирисе са онога брда, мирисе шума...будила га је за живот,за љубав. Један соко је надлетао пољану будним оком мотрећи на њу. Примећивао је соко и најмање детаље, најмање покрете других животиња са те велике раздаљине самоуверено господарећи пољаном...и као увек када се нађе поред села или у природи сећао би се својих осећаја и поново их преживљавао...а сада му је један нови догађај пробудио нека заборављена сећања...неко благо...
Дошао је тихи глас
Тихи глас предака
Онако како је деда говорио
И са свима зборио
Тихо
Ко киша јесења
Јасно ко свежина јутарња у пролеће рано
Ко летња ноћ после врелог дана
Дошао је тај глас не надано
Изненадно
Ко планински поток
У велику долину пешчану
А гледао је у небо
И природу сву
И питао се често да ли зов његов ико чује
И глас му је донео
Лагуну
Светлосшћу обасјану
Мирну и смерну
Тај глас,наречје заборављеног сећања
Тај глас уз покрете
Који су карактеристични за сваки крај
Можда чак и у другим крајевима има лепших гласа и геста
Али овај уме да позна и осети само онај који је на таквом месту рођен...
И тако раздвојени хиљадама километара, срели су се. И било је потребно само пар минута у гужви тога дана и дешавањима у џунгли једнога великога иностраног града. И рекао му је то. Рекао му је деда. Стари брк је само заиграо по ћошковима усана. А у оку је заблистала једна искра. Хтео је да му каже да му преноси поздраве са шума и ливада, са извора,поздраве зоре, поздраве дана и тишину ноћи. И док га је гледао, искра у оку је прво постала већа, а онда су за њом кренуле да се појављују нове искре, све док у очима негде није севнуло. А деда је њему пренео тежњу и патњу са родном грудом, пренео му је жељу за њом, пренео му је ревност чувања тога тихог говора са гестима, коју му је отац још док је био мали дечак усадио...можда га је чак и заклео да незаборави тихи говор, да не заборави тај жубор, тај шум ветра преко планине и стена, тај пој горског сокола. И ето сада после сусрета са дедом, као да је очишћен и подмлађен тим гласом и тим гестима који прате тај дивни говор. Да рекао је: “Ти си сада у мојој души и моме срцу мој деда“. Онда је неко ушао у просторију и душе су престале да говоре. Душе говоре када се слични сретну. Када се рођени из истог града или села, поред исте шуме или ливаде сретну. И нема ту грешке. Можда су и километрима раздвојени и поделама подељени и муком скрхани. Можда и припадају разним удружењима и социјалним слојевима, али душе се познају, а он одозго непогрешиво плете догађаје и сусрете и шаље поруке...да, имао је дедин говор. А како је он сачувао тај тихи говор када није ни рођен у завичају говора? А можда је чувао говор јер је изгубио отаџбину, изгубио све и само му је говор остао. И сада га са поносом свуда са собом носи да би њиме целио људе као што сам ја. И тако сам слушао дедин говор на који сам био заборавио. Вратио ми је се између затвореног неба и суза без родитеља. Вратио ми се између неког Предрага и Ненада, вратио ми се између неких кора леба...
А он, он је мојој души неки род или тако нешто ваљда, ми се на жалост не разумемо у те односе...И хиљадама километара разбацани на разне стране света, живећи другачијим животима у другачијим условима... али познао је говор, вратио му се иако је на њега био заборавио...
Тај дан је прошао, а деда је наставио даље да чува у срцу лепоту спремајући се вероватно за небеску отаџбину. А он је у свом срцу чувао деду. И чуваће га до смрти, као најлепшу тајну. И вероватно ће и свом детету причати како га само пече, као га пече што он нема тихи глас тога краја, тамошњи акценат. И сигурно ће кренути путем повратка тихом гласу са најлепшим гестима...
2.
Гледајући замишљено у лишће на храсту које је треперело под налетима снажнога ветра, бацио је поглед на свеже обрађењу њиву. Посао је управо био готов...а и доста је за данас,мислио је...изгледа ће киша, а можда и олуја...пошао је трагом дечије граје која је допирала из суседног шумарка...идући стазом којом је прошао много пута, од свог детињства до зрелих дана,слушајући дечију грају сећао се...и сузе су текле...сећао се када је он био дете и када је се са својом браћом играо у том истом шумарку...а сада је остао само он...док је тако размишљао, можда је боље рећи туговао, зашао је испод првог реда дрвећа и могао је да види децу.То му је мало разгалило срце,али убрзо потом вратиле су му се мисли о проблемима који стоје пред њим и пред свом овом децом.Сада када је он једина жива мушка одрасла глава мора да се брине о свима њима...а отац му је већ стар...и после свега, као да није више ни жив. Његове уздахе пратио је ветар који је носио прве капи кише...свежина коју носи летња олуја са собом донела му је олакшање у његовим премишљањима и унутрашњој жали...а деца су вођена кишом не прекидајући игру кретала се или боље рећи плесала у правцу куће не примећујући његово болом и тугом измењено лице...ишао је полако за њима,застајкујући онда када су и деца застајала и гледајући их, видео је у њима своју погинулу браћу...то му је на неки начин давало утеху а и снагу у борби која је предстојала да би се деца отхранила...а некада би у мислима отишао и даље, замишљајући како ли су тачно скончали животе, да ли су их рафали одмах покосили или су остали немоћни да леже док им се животи нису угасили, онда би замишљао да су можда од глади и жеђи помрли и тада би већ јаукао...и сада је јаукао, али су деца већ била ушла у кућу, а он је остао напољу... његове јауке је прекидао пљусак и повремена грмљавина...лиле су сузе, лило је из неба...жена му је, давши деци нешто мало за вечеру, изашла напоље знајући шта значи то када се он овако изгуби...
„Опет се мучиш“рече она...сав мокар и већ изнемогао промрмља само“нисам волео да се мучим, а не волим ни сада, пусти ме и гледај своја посла“.
„Ништа нећеш постићи тако, а деца те требају“, рекла је и ужурбано кренула под кућу до цепала да узме пар дрва иако за то није било потребе...а он је остао и даље да стоји више куће, сада удишући свежину из шумрака...олуја је прошла и све је сада мирно...свежина се негде у њему мешала са болним местима...удисао ју је...залазеће сунце је бацало последње зраке по околини. Погледом је тражио нешто, било шта, не би ли му то још мало ублажило несносне духовне болове...сада дува планински ветар, уносећи у њега сећања, сећања на рад у планини, сећања на браћу...тако је присећајући се провео незнантно време и када су сећања престала да дувају по његовој души већ је био спреман за спавање...остао је да стоји пред иконом свеца заштитника његове породице...није се молио,само је тако стајао, гледао га и уздисао...као да му салутира, као да хоће нешто да му каже и као да од њега очекује неки одговор. Легао је у кревет и почео да сређује осете у себи, исто као што је до мало пре сређивао њиву на којој ће рађати извор живота за тако пуно унесрећене деце, жена и за њега...и у таквим је мислима заспао.Док је још полако утањао у сан, болови су престали...нешто слатко и лепо у њему доносило му је олакшање...на то је био навикао у задње време, то му је била вечера и за тело и за душу...и знао је да када болови прођу увек некако дође до овога лепог дела...а знао је и да ће се враћати, као што се и бојазан враћа, она бојазан да неће успети децу да прехрани.
Његово равномерно дисање није прекинула ни бука коју је његова жена правила док је се спремала за починак, као ни њено дозивање...и даље је равномерно дисао...на крају је се и она спустила поред њега на кревет, имајући исти след радњи, размишљања и осећаја као и он...