ЦРВЕНО
Црвено светло...Испред семафора стајем,
престројена лево.
У траци до мене,
познат лик,
чека да крене право.
И...
Одавно се наљутио...
Неће да каже: ,,здраво.“
И...
Није важно,
нека је жив и здрав,
и он, и његов погрешан став.
А...
После свега што је било,
и није било,
објашњење је решење...
Ситуација би остала иста,
али јасна и чиста.
И...
Знам да би разумео,
да сам ја могла говорити.
Али дух глув и нем,
неће ми реч дати.
Сувише је гордости,
и неповерења у њему...
А, он ми је психоза...
Тешка је то дијагноза.
Не лечи се ,па траје...
И...
Само име ми зна,
не мене.
Када решим,
играм игру,
али не грешим...
И...
Умислићу свашта,
бујна је моја машта.
И...
Ћутање је комуникација.
И...
Баш, баш ме радује,
ова ситуација.
Црвено...
Случајно ме срео,
а никада то не би хтео.
Промисао се шали,
па ме радује.
Зна, да је он моја инспирација,
и да мисли ми краде,
и када немам наде.
НИСАМ СПАВАЛА
Нисам спавала...Кад сам се заљубила,
нисам имала очи,
душом сам гледала.
Своје неразумно срце,
на подсмех предала,
на немилост, њему...
Чудно је...
Не спавам.
Јуче сам га видела.
Њега који је превише вољен...
Не познаје ме више.
Очи му гледам...
Уморан је.
Осмеха нема.
Не осећа више...
Опет је ракију љубио,
животом сморен...
Не може више ни једна жена,
попунити празнину,
која у њему се крије.
И...није...
Хаику поезија
Оживело је,
треће пролеће,
моје туге.
Звер,
на ланцу,
гладног пса држи...
Темељ на мравињаку,
подкопава кућу...
Немој градити.
Врело сунце,
зрелу ружу убија...
И трн вене.
Хладан човек,
опростити неће,
шалу и сарказам.
Не жени...
Не мени...
Љубав се зове,
страшна болест,
моје душе...
Крварим...
Убијена.
Слепи чвор,
не дреши кесу.
Кућа пропада.
Врела ноћ,
моје ране јесени,
смрзла ми је срце.
Од ватре бежим...
Туга је моја.
Бистру воду,
заталаса камен...
Пробуди рибицу.
Са кревета сам пала.
Имала сам жељу...
Жеља мене не.
Леп је дан,
ал ‘ не
као нарцис.
