- Живот и право.
Кад је легалитет и легитимитет испод границе минималне толеранције (опште), онда се ту владавина права претвара у владавину самовоље. У овом амбијенту право добија судбину „Титаника“, а са њим тоне и независност суда и судија, поготову ако судијска функција није заснована на веома високом степену и правничке и опште културе.
Врхунски и крајњи циљ права требало би да буде правда, која је у својој бити, прије свега, филозофски појам, као што су част, поштење, храброст, срам, непоштење, кукавичлук. За нас се поставља, као круцијално питање у овом кратком осврту, да ли је правда, са позитивно-правног аспекта нужно својство права? Платон је, на примјер, изједначио правду са срећом и да је срећан само онај ко је праведан и обрнуто.
Познати енглески филозоф и праведник Бентам је рекао да је објективни домет права да пружи највећу могућу правду највећем могућем броју људи. То је, заправо, и природна и правна нужност, јер пред судовима сви траже своју правду и кад би суд свима могао да је пружи, онда не би требало ни да постоји, пошто би свако за себе прибављао своју правду на пољима анархије и волунтаризма.
На крају филозофија дистрибутивне и комутативне правде важи од антике, прегрмјела је вјекове и милиенијуме, из чијих је премиса Аристотел извукао њихову чувену одредницу: „Ићи судији значи ићи правди“. А да би судија изрекао правду, мора познавати нерв, садржину и форму легитимног закона и његову рефлексију природног права, и примјењивати га и тумачити у смислу владавине права. А за то је потребна стручност, савјесност, честитост – као судијске сталне светиње.
- Црногорско правосуђе данас.
Црногорско правосуђе данас је, по мом суду, у страшној кадровској кризи, а према најновијим догађајима и у високој корупцији која се годинама проводила од стране највиших функционераи судија од којих су неки „заглавили“ у затвору и чека их суђење. Овоме не треба никакво образложење и даље разматрање, јер ове двије чињенице све говоре.
- Како Вам изгледа тренутна црногорска политичка сцена?
Тренутна црногорска политичка сцена је поприлично хаотична. Ово нарочуито важи кад је у питању правни аспект наше политичке сцене. Народски речено „не зна се ни ко пије ни ко плаћа“. Скупштинска већина и мањина, осносно законодавна власт и опозиција по Уставу требала би да су резултат слободно изражене воље грађана на парламентарним изборима, а не, како је пракса, договором лидера политичких партија. Затим, кад је ријеч о Влади, она влада у пуном капацитету, иако јој је Скупштина изгласала неповјерење још прије скоро годину дана. Највише државне институције су у непотпуном саставу што изазива њихову нелегитимност. Ријеч је о Уставном суду, о Врховном државном тужилаштву о Врховном суду, о Судском савјету и други. Надати се, ипак, да ће парламентарни избори 11. јуна ове године дати прави одговор, како би Црна Гора профункционисала на уставан начин.
- Још као студент сте објавили неколико прича у „Политици“ и тако ушли у свијет књижевности. Реците нам нешто о инспирацији и настанку тих прича.
Поводом овог Вашег питања испричаћу Вам двије истините анегдоте везано за моје кратке књижевне приче, као што су прича „Нећу више кафанама“, затим прича „Синови“, затим „Стриканова зимовања“ и многе друге. Ријеч је о мојим писменим задацима, гимназијским, када је по мом мишљењу почела моја, тада неформална, књижевна активност. Наиме, на једном писменом задатку код професора Слободана Вујачића тема је била „Бој се оног тко је вико без голема мријет јада“, па пошто сам морао да на ту тему напишем бар 2-3 писмена задатка за моје „храмајуће“ другове из тада српскохрватског језика, остало ми је само пет минута до краја часа и ја сам у магновању написао два стиха из народне пјесме на задату тему „Милош згуби турског цара Мурата и Турака 12 хиљада“ и предам уз школско звоно и надам се слабој оцјени иако сам имао одличну оцјену из тог предмета, кад оно идућег часа преко читаве празне странице моје вјежбанке огромна петица. И друга истинита анегдота: пишем писмени задатак за једног мог „храмајућег“ другара, а на тему „Коштана“ Боре Станковића и напишем да је Бора Станковић заузимао видно мјесто у српској литератури, а мој друг кад је преписивао напише да је Бора Станковић заузимао седмо мјесто у српској литератури код истог професора и онда професор каже мом другу: „Твој писмени је најбољи ако ми донесеш ранг листу у којој је Бора Станковић седми“, а мој друг му одговара да он има књигу у којој то пише, а онда га професор пошаље да донесе ту књигу. Мој друг на час српскохрватског језика није долазио до краја школске године.
- Шта за Вас представља писање?
Моје писање књижевних дјела, као и читање свјетских ремек-дјела, представљају данас за мене највеће духовно богатство. И са овом једном једином реченицом све сам Вам рекао. Без намјере да се упоређујем са било којим великаном морам Вам цитирати једну реченицу Достојевског из писма које је писао Тургењеву и молио га за хитну позајмицу, па је овако почео: „Пишем ти опширно, јер немам времена да ти пишем кратко.“
- Како је настала Ваша књига есеја „Живот и право“?
Моја књига „Живот и право“ настала је врло лако. Само сам сликао ријечима нашу државну збиљу, која је била крцата проблемима, посебно пописивао живот обичних људи, који су живјели на ивици у материјалном смислу, а са друге стране писао о једном великом апсурду нашег времена у коме је политика била изнад права, а у свим демократским државама је потпуно обрнуто. Због тога читајући ову књигу једна књижевна критичарка написала је да је аутор брзог говора и још брже мисли и да аутор сматра да човјек који није искусио живот не може бити ни добар правник ни добар судија. Омиљени је саговорник многих црногорских новинара, јер је бритког језика, духовит и непосредан, а ја, као аутор, додао сам „Ја сам човјек кога је срећа пратила у животу, а очај у души.“
- Чиме сте окупирани тренутно кад је Ваше књижевно стваралаштво у питању? Шта ново припремате читаоцима?
Припремам нову књигу под радним насловом „Нарцисоидна аутобиографија једног таоца.“ То ће бити „књига над књигама“, наравно, мојим књигама.
- Неки одломак из Вашег стварања за читаоце интервјуа.
,,Кад останемо сами, кад сваком свом живот свој дамо, па кад осјетимо да никоме не припадамо, а још то желимо, онда блискост нечију тражимо... ДА ЛИ ЈЕ БЛИСКОСТ ПРИПАДАЊЕ? Или је блискост само надање... или је блискост у писању, у сликању, у спорту, у духовном богатству... да ли је блискост мирење са самим собом? Или је блискост пусто ишчекивање... Коначно, ми не умиремо кад престанемо да дишемо, ми умиремо кад престанемо вољети“ - заврши ТАЛАЦ ЉУБАБИ.
(Трактат из најновијег романа ,,НАРЦИСИОДНА АУТОБИОГРАФИЈА ЈЕДНОГ ТАОЦА“ .