ПРЕДСТАВА
„Тост баш добро препечеш, онако реш, на то намажеш намаз од авокада и барених јаја.“
- А шта ставиш у тај намаз сем авокада и јаја?
„Сад ћу ти рећи, по кашику сенфа и мајонеза, бибер, со и бели лук у праху или обичан али га изгњечиш у оној преси што се стеже са две руке!“
„Е да, пола лимуна исцедиш на авокадо да ти не потрамни, то је кључно а ето умало да заборавим!“
Мазао нам је хрскаве парчиће хлеба,и док је ножем размазивао по њима намаз нама су већ бале цуреле и халапљиво смо гутали залогаје.
„То вам је чика Стриборов намаз! Добро аааа?“
Пуних уста само смо климали главама у знак одобравања. Када смо се најели сипао нам је по чашу шприцера који је правио ту пред нама содом из сифона. Дао нам је и по цигарету али смо ми одлучили да је запалимо доле код Донке на киоску уз по још једно пиво онако испред продавнице, и с ногу.
Страшно је вруће данас, рече Гокси док нам се мајце лепише за груди на којима тек кренуше маље. Дували смо дим из уста и правили балоне високо у небо чкиљећи од подневног јаког сунца. Како нисмо имали више новца за по још једно пиво Гокси оде низ улицу да нажицка још за по једно од неких људи који су у локалној кафани пили са аласима.
Већ нам се прилично вртело у глави и све нам је било смешно када је Донка изнела печени кукуруз пред нас.
„Узмите по један ево вам и сланик, напићете се ко гузице по овом сунцу!“
Јели смо гласно мљацкајући док смо одвајали зрна са клипа. Гоксију су зуби били црни од печеног кукуруза и сви смо се засмејали и рукама га ударали по леђима.
Најзад кренусмо онако без циља низ улицу.
„Идемо на реку!“, повиках ја. Сложно смо кренули доле до реке и легосмо на парче пошљунчане обале. Поскидасмо мајице и задремасмо онако омамљени на сунцу. Изнад нас простирало се велико плаво небо без иједног облачка.
Има ли шта лепше него лећи под отворено небо? За мене је то слобода.
Тада још нисмо знали да ће је бити све мање.
***
Срео сам се са Гоксијем много година касније, тотално случајно у Буљарицама доле на мору.Имао је већ две ћерке и једва сам га познао. Највише по оном гегавом ходу какав је имао од кад је на фудбалу угануо ногу па му је неки врљави алас доле на реци намештао зглоб.
„Шта ћемо попити?“, питао је срдачно.
„Као и увек свеједно ал да буде хладно!“, рекох уз осмех
Попили смо по пиво, док су девојчице весило трчале ту по башти ресторана.
„Нисам те видео двадесет година“, пребројах ја на крају.
Климану је главом и отпио пола пива онако директно из флаше.
„Кажи ми где си, шта има?“ питао ме је док је спуштао орошену флашу на сто.
„Ништа нема.“, рекох помало покуњено.
Климао је главом као да ме није ни слушао.
„Морам ићи чека ме жена у соби, није јој добро данас изгледа је ово сунце опрљило.“, рече одједном.
Махнуо ми је широко испруженог длана и изгубио се у маси водећи девојчице за руке.
Пио сам полако оно пиво, у последње време морам да избегавам хладно и алкохол, није имало смисла не послушати доктора.
Иако није имао неке добре прогнозе за мене желео сам бар тих три месеца колико ми је прогнмозирао да проведем како ја хоћу.
Дошао сам овамо да се поздравим са морем. Цео живот вртео ми се око неке воде, или у чаши или у кориту реке сад и на плућима.
Знао сам није случјно што сам баш Гоксија срео овде, то онај оʹзго прави опроштајну представу за мене.
Легао сам мирно на врућ песак под отворено небо и заспао.
Сањао сам оне чика Стиборове препечене хлебове и намаз. Осећао сам се слободно као ономад кад сам био млад. Живот је ионако ишао својим путем.
ПРАЗНИК
Волим да проводим празнике у викендици недалеко од града у ком живим.Ту малу кућу купили смо још у време бивше Југославије и много лепих и великих тренутака у њој провели.
Неки људи уселили су се у њу за време рата али су је исто тако и напустили оставивши је у истом стању у ком су је и нашли. Чак су и јастучиће на кревету поравнали. Таква је била
и остала до данашњих дана, наводила је људе да је воле.
Кад је почело да се смркава, изашла сам испред мале дрвене брвнаре усред шуме да ослушнем звукове природе. Нисам могла оценити колико различитих звукова се преламало, дувао је ветар па је и лишће шуштало. Каква симфонија, помислих. Птице су се из даљине јављале дугим цвркутом као да најављују смирај дана.
Опрала сам косу водом са оближњег потока, јутрос сам је у балонима донела.У кућици је пуцкетала ватра, чак сам и тамјан запалила да лепо мирише. Чекала сам га.
Долазио је празницима. Лепо би се испричали, то време било је само наше.Гледао би ме исто као пре, једино су му очи биле помало сетне. Ускоро ће лов почети у овом брдском крају, некада је то волео.
Причаћу му како је доле у граду, како га сви поздрављају, иако реално нема ни пола оних људи са којима се он дружио. Али, не морам му баш све причати, нисам желела да кварим ову атмосферу тужним мислима.
Био је леп човек, седе косе, која се у слаповима спуштала низ рамена. Оседео је после фронта. Смејао се некако детиње или ми се чинило због рупица на образима које би се оцртавале када би усне развукао у осмех.
Из даљине чуло се како шушти опало лишће под притиском нечијих корака.То је био он.
Препознала сам му силуету како се из даљине полако назире, а онда постаје све ближа и јаснија. Осмехивао ми се, и ја сам узвраћала. Благо је храмао десном ногом, да не знам да је то успомена из рата, можда не бих ни приметила.
Загрлио ме је чврсто ту испред куће, у ваздуху се осећао мирис огрева који је кривудаво излазио из оџака куће, а ја сам се трудила да упамтим мирис његовог врата и косе, као мирис смоле четинара.
Стајали смо приљубљени, рукама стежући једно друго тако јако да нам се дах прекидао.
На својој топлој цеваници осетила сам хладноћу дрвета његове десне ноге и стресла се нагло одвојивши се од њега и вукући га руком ка кући.
Сетила сам се времена студентских дана и нашег упознавања, знао је да ме врти у круг тако јако као рингишпил, ја сам се смејала и цичала држећи га за мишице.Одувек сам имала утисак да се знамо цео живот или ми је уствари живот почео тек са њим?!
Био је моја половина, са њим сам бивала цела. Тако је и данас. Поседасмо на јамболијом прекривен кауч. Сипала сам нам кувано вино са каранфилићем и циметом, гледамо се и пијемо. Мало причамо, јер ми се разумемо без речи, у малој дрвеној колиби цео свет је наш. Волела бих да се одвојимо са овим парчетом земље и као какав свемирски брод заувек останемо да летимо по васиони.
Осмехује ми се као да ми чита мисли, и устаје да дода цепаницу буковог дрвета у пећ. Скида џемпер јер постаје баш топло. Гледам у његова рамена, широка плећа и жиле по рукама, устајем да га загрлим. Док се њишемо по соби врти ми се у глави и имам утисак да ћу полетети изненада.Склупчани у загрљај заспасмо на каучу. Руке су намбиле испреплетане и опазих да нема бурму на домалом прсту десне руке.
Инстиктивно је извукао руку и сакрио је испод јастука, још док нисам ни изустила питање.
То сазнање ме је пробудило. Сетих се изненада да сам је скинула пре него што сам га сахранила, да имам успомену, и носила сам је око врата на ланцу.
Пипнух се по грудима да проверим да ли је ту. Усмерих златни круг ка светлости као да
сам желела потврду да унутра нема ничег.
Принесох је уснама и пољубих. Од мог даха се злато угрејало као некад кад је било на његовој руци.
Нисам смела главу да окренем из страха да тамо у углу код ормана не угледам дрвену протезу десне ноге.
Земаљски живот је препун успомена. Напољу је већ увелико тутњала ноћ, ноћ када се сањају покојници,љубавници, ратници...
Рат више нико не помиње, као да га се не сећају.
Сутра је велики празник, још један без њега.
ГАСТРОНОМИЈА МОГ ДЕТИЊСТВА
Као капи воде ка сливнику, сливао се сваки дан тог лета у неповрат. Могао сам имати дванаест или тринаест година. Знам то засигурно, јер кума Живана беше још у селу.
Сваке недеље правила је крофне, оне велике и шупље што миришу на рендану кору лимуна. Никад после нисам јео такве. А верујем да их није ни правила тамо где се одселила.
То лето било је другачије по много чему.
У село су се доселиле две сестре јер је њихов отац лекар добио премештај. Село је ту вест дочекало ко озебли сунце.
Што се мене тиче, нисам томе ни придавао значај у почетку, а нисам имао ни кад од силног јурцања са децом из улице за крпејачом коју смо од ујутру па док се не смркне пикали између два од дасака направљених голова са разапетом рибарском мрежом на њима.
Упознали смо се испред црквене порте, приметио сам да ме је више пута погледала али сам се брисао око усана све мислећи да сам мусав од куминих крофни.
Недељом се јела печена риба како и приличи малом рибарском селу где су сви били аласи. Било је и рибље чорбе прошаране икром и алевом паприком која се пресијавала као бакар у масном лонцу.
Те недеље устали смо рано како би уловили што више рибе јер се спремало и за мајсторе који су зидали помоћни део куће мог ујака.
Још није ни свануло кад забацисмо мреже. Одбљесак неба на води распиривао је моју дечачку нестрпљивост. Тада се праћакнуо и одмах сам видео да је крупан шаран тог јутра одвојен из скровитог речног дна због своје радозналости. Крљушт му се цаклила на тек излазећем сунцу и узалуд је отварао уста и ударао репом, био је плен.
Поносно сам га носио у руци док смо се враћали кући са уловљеном рибом. Баш тада наишле су докторове ћерке и тако ме гадљиво погледом стрељале, док се мој израз од поноса претварао у жељу да ме земља прогута.
Нису ми се јавиле прошле су поред мене као да ме нема. Док су за ручком ударале кашике о тањире, велике шаранове очи на одсеченој глави гледале су ме нетремице. Баш тада је један од радника масном руком извадио главу у свој тањир и почео да зубима и уснама сише све са костију. Нисам могао ништа да окусим.
Ођурио сам до реке и дуго седео несвестан да ме једна од сестара посматра из прикрајка, осмехнула ми се и ја сам схватио да ипак више волим девојке него рибу, иако је мој ујак тврдио да се то не раздваја.
ЛЕТЊА НЕДЕЉА
„Скупљамо старе ствари, секундарне сироовине, чистимо подруме….“ Ођекивало је низ врели јулски дан, улицом која се стрмо спуштала у правцу главне раскрснице мале вароши.
„Чујеш ли?“, питала је мајка свог синчића од шест година, “Ове чике скупљају неваљалу децу!“
„Мама, мама а шта су то сееекундарне синовине?“.
„Сировине“, исправи га мајка. „То су кажем ти непослушна и неваљала деца“, одговори му мајка уз осмех.
Дечак је извиривао преко ограде терасе на трећем спрату гарсоњере у којој су живели . Комби се вукао низ улицу а преко разгласа наснимљен глас ођекивао је понављајући исту реченицу.
Било је тихо, сезона одмора и путовања као и летње учмалости када се човек од врућине успори и гледа да се расхлади. Чинило се да само комби и његови вредни скупљачи имају жељу да раде по овом врелом дану.
Мајка је обрисала мусаве образе свом сину лизнувши прст своје руке. Одмакла се даље и била задовољна како је то урадила.
Дечак је био лепо подшишан, светле косе са раздељаком на десној страни главе. Несташан као и сва деца тог узраста и врло интелигентан.
„Али ја сам добар!“, узвикну дечак преко ограде у жељи да га чују они доле.
„Јеси!“, одобри мајка, „Ти си мој добар дечко.“
Поносно га је гледала. Када јој је муж отишао у затвор дечак је имао само три године. Није јој било лако. Али се никад није плашила рада, убрзо је нашла посао у локалној трговини где је и данас радила. Недеља је једини слободан дан и зато се данас трудила да проведе што више времена са сином. Плашила се да се не одметне очевим стопама и пола живота проведе по затворским рупама.
Била је млада и наивна када се заљубила у свог мужа, остала у другом стању и ту више није могло ништа да се уради. Веровала је да ће се он променити, опаметити и склонити од опасних послова, сад кад има породицу али, авај!
Када је полиција те ноћи дошла у стан и ухапсила га, заклела се да је крај. Није желела такав живот, волела је да ради и никаквог посла се није либила. Желела је миран живот и топлину свог дома, ништа није било вредније од тога и њеног сина.
Родитељи њеног мужа одавно су умрли и он је рано остао сам, препуштен улици и лошем друштву. Њен син је имао њу и она ће га чувати од свих зала. Њој је само очух био жив али како су он и мајка одавно живели у иностранству виђали су се ретко. Оца није упамтила, умро је млад и изненада.
Данас је скувала леп ручак. Поставила је у малој кухињи и укључила вентилатор како би им било пријатније да ручају.
„Грашак и поховано месо!“, узвикнуо је дечак, „Моје омиљено јело!“
„Знам ја шта ти волиш!“, смешила се мајка, срећна што дечак зна да се радује малим стварима. Трудила се да га то научи, скромни људи су увек срећни са оним што имају.
„Знаш мама сећам се једног ручка са татом “, рече изненада дечак. „Седео сам у хранилици поред стола а вас двоје сте се куцали чашама и пили вино!“
Мајка је ћутала и гледала у тањир.
„Зашто си тужна, мама, јелʹ због тате? „
„Једи сине!“, рече мајка и поглади га по образу.
Напољу се комби вртео око зграде већ ко зна који круг и допирао је глас „Скупљамо старе ствари, секундарне сироовине, чистимо подруме….“
„Волео бих да мој тата вози овај комби“, рече дечак ођедном.
„Ако бих који пут и био неваљао он би ми опростио и не би ме казнио!“
Мајки се једна суза скотрљала низ лице право у тањир.
„Сад не мораш да солиш јело, сузе су слане!“, рече дечак детиње наивно.
„У праву си! „ прошапута мајка стиснутог грла.
Недеља је одмицала и у затвору. Сутра је један човек, отац и муж, чекао суђење. Комби је кружио око кварта упорно чекајући да се неко јави „Скупљамо старе ствари, секундарне сироовине, чистимо подруме….“
Када би тако лако могао очистити мој живот као подрум, помисли мајка, одмах би га позвала. Залогаји су јој с тешком муком клизили низ грло.
Синчић је јео ћутке и у сласт несвестан животне горчине.
БОЈНО ПОЉЕ
Данас су се опет посвађали. Бујице речи летеле су преко усана толиком снагом да су се један другом у пар наврата уносили у лице. Свако се трудио да нађе што јачу реч којом ће погодити оног другог као маљем у главу.
И како је свађа изненада почела, реч тамо, реч онамо, тако су и све ођедном биле испаљене као меци и остајала је само празна вилица као празан шаржер. Тишина је била још тежа као да је гушио дим од испаљене муниције. Пала је и ноћ тешка као туга, или завеса на одиграни чин представе. Делили су исти велики кревет и свако је легао на своју половину остављајући велику шупљину на средини као да је ту почињао амбис. Ролетне на прозорима биле су скроз спуштене и обезбеђивале су тоталну помрачину. У тој тишини чуло се само како дишу. Дисање је било у раскораку, када би један удахнуо други би издахнуо, симфонија звукова у мраку. Како их је сан узимао под своје тако су почели да хрчу наизменично као у хорском певању. Ујутру ће свако кувати своју кафу и неће гледати у оног другог од срџбе и беса прштаће јутро до поднева. После ручка лећи ће свако на своју половину кревета да одмори. Заглављени у том стану као у глибу промашених живота у себи ће плакати над тешком судбином не желећи то да признају ником. Она је тог јутра напунила тридесет година а осећала се као да јој је седамдесет. Гледала је у слику изнад лампе.На њој је она са четрнаест година са белом машном у коси и дечијим осмехом на уснама, лака као перо. Протрљала је своје тешке руке да би се подсетила да може да их помера. Окренула се према његовој страни кревета јер је неко звонио на врата.
-„Љубави!“, довикнуо јој је док је пропуштао мајку у стан, „Стави кафу за нас троје!“ -„Одмах срце, само да се умијем!“ чуло се из собе.
Вечерас ће свађа бити још јача, јер сваки пут када се лавина заустави на кратко, пуцање бране буде као експлозија. Ноћ ће све то покрити јер чему другом и служи?!
ИГРА СУДБИНЕ
Тај метар земље био је њихов колико и мој. Годинама смо живели у слози и договарили се како да решимо проблем. Ни сам не знам како је дошло до тога да проблем постане нерешив.
Заправо решив, на најокрутнији начин, погибијом.
Дан је био леп, јесењи. Код сељака је јесен најрадније годишње доба, да дан траје дупло не би се све постигло. Е баш такав један дан је судбина изабрала да реши дугодеценијски проблем спора око проласка са мог имања на главну џаду.
Сачекаше ме сви из те куће код капије са држаЉама од мотика и вила, издалека сам им видео бесне погледе.
-Нећеш више мајци....рече ми новопридошла снајка са стомаком до зуба.
-Мак се дете, рекох јој кроз зубе.
Старији син Милисав замахну кроз ваздух тако снажно да сам чуо јаче звуждук ваздуха него ударац у слабине који ми се разлеже телом.
Ничег се после тога не сећам. Слика и тон увек ми се враћају на сцену како баш ту на међи леже сви у локви крви. Пиштољ ми беше у руци празног шаржера. Шесторо њих са по једним метком у телу. Нису мрдали. Упасао сам се и кренуо путем до станице милиције.
Био сам добар стрелац увек, тупо сам мислио и још имао снаге да се поносим нечим.
-Тако је било судија, а сад ви досудите!
Мени је ионако свеједно, онај метар земље више није имао ко да тражи.
Црница, најплоднија земља нашег краја покриће нас све у нади да ћемо тамо доле у њеној утроби знати мало боље да је поделимо.
СВЕ ПО РЕДУ
Стогови сена мрешкали су се по ораницама као шненокле у топлом млеку.
Небо је било тек продужетак те посластице, лако и меко.
Мојим зеницама пријало је све то. Упијале су боје и осећаје као гладна земЉа кишу.
Нисам се могла одупрети том сладострашћу иако можда није било поштено тако брзо тугу поклопити срећом и наставком пређашњег уобичајеног живота.
Деда Милоје је био већ стар и тешила сам се мишЉу "нек иде само по реду".
Село се узнемирило као да нису очекивали његову смрт.
Задужио је многе, био је као некакав иноватор пољопривреде, а то сељаци нису заборављали. Помагао је свима који покажу и најмању жељу и вољу да живе од ове наше земље.
Мени је све то било далеко, нарочито сад кад га више нема.
Понећу ове оранице као неразвијени филм и понекад га одмотавати и гледати у хладним норвешким данима кад на улицама не буде никог.
Јешћу неку другу храну одгојену по најновијој технологији а израслој у некој туђој земљи потпомогнуто неком хладном водом са туђег појила.
Деда Милоје срећом то никад неће сазнати, јер човек је отишао на време.
Ипак је најважније да буде све по реду.
Тако и овај спокој иде ред туге, ред среће ко ред сланине, ред шунке...
Табла коју сам спаковала у кофер, пробила је хартију у коју сам је увила.
Сад сам на скупој хаљини имала велику масну флеку да ме сећа на завичајне дане. Ред је ред, и то је у реду.