(Свети Василије Острошки, слава Му и милост)
ИЗГУБЉЕНА СРЕЋА
О теби певам, ал' никада више
То Сунце среће неће ми сјати.
И, као дугу по престанку кише,
Љубав ће мени несрећу дати.
Где ли си сада, ко те сад има?
Ко је тај срећник што те сад љуби?
У грудима мојим бура и плима,
И срећа она - све се сад губи!
А живот тече, носи к'о река
Све муке љубавне и зној, и труд;
Све је без тебе к'о пустиња нека…
Умрећу, жено, за тобом луд!
ЗИМА
Кошава снажно дува,
По пољима прави лом.
Природа уморно спава
Дубоким, зимским сном.
Снег непрестано пада,
Све је променило лице;
И, стегнуте хладноћом
И мразем,
Пуцкетају гранчице.
А над селом се наднео
Велики облак љут,
Док један Снешко Белић
Из дворишта гледа на пут.
(око 2010.)
СЕЋАЊЕ
Оно дође тако, с' времена на време,
Када сви гласови око мене заћуте.
И моје усне тада постану неме,
Док се смеше. А очи се муте.
И тада чује моја душа
Нежну и слатку песму тишине,
Коју дуго након тога слуша,
Сећајући се ишчезле милине.
А ваздух је пун неке чудне туге,
Око мене нестају све ствари.
И песме ми буду лекови и слуге,
Кад одјекне танана жица на гитари…
(16. прил, 2014)
ЈЕДАН КИШАН ДАН
У ваздуху лебди тешка досада,
Од раног јутра до касне ноћи.
Суза небеса непрестано пада,
Јер је плачно небо отворило очи.
Ни муње да се јави нема,
Нити грома који урличе;
Само кишан дан уморно дрема,
А време стоји док споро протиче…
(17. април 2014)
ШУМ МОРА У НОЋИ
Путују таласи по мору и носе
Са собом песму која страсно шуми.
Као некад, крај мене њене црне косе,
А мене за њима чежња избезуми!
Због тих коса, ја бих полетео у свемир!
Не бих се плашио ни смрти да ме снађе,
Само да убијем ту чежњу и немир;
И да опет њу, као своје благо, нађем.
Ал' пуста је жеља, ја то добро знам:
На свету сам ноћас изгубљен и сам!
Крај мене је море које шуми страсно,
Докле по њему Месец сија јасно.
Али ја не видим чак ни његов сјај,
Јер немам више њен загрљај!
(20. април 2014)
НОЋНА ПЕСМА
Вече на земљу одавно пада,
У даљини се Сунце румени.
По ваздуху рој комараца влада,
Док се у мрак претварају сени.
Сада на починак одлази дан,
Пун цвркута птица и милина.
И све пада у дубок сан,
Док у потпуности не завлада тишина.
А када она светом завлада,
Свако биће неки санак снује;
Бисерне звездице засијају тада,
И само се песма зрикаваца чује.
(20. април 2014)
* * *
Као олуја која долази,
Они све пред собом руше.
И као вода која надолази,
Они све живо даве и гуше.
Они протичу као река,
Која се нигде не улива.
Они протичу као река,
У коју цео свет се слива.
Али песми никада неће
Њихова пролазност моћи да нашкоди,
Јер је песма благо највеће -
Једино острво у тој води!
(24. април 2014)
* * *
Ти негде лебдиш, у неком облаку,
И свуда си око мене.
Ти, као злато у сунчевом зраку,
Падаш по устима хладне стене.
Ти си немир који та стена
Још једино у себи осећа.
Ти си, знај, светиња њена,
Од свега другог на свету, већа.
И као таква ти живиш и даље
У њеној горкој и болној сети,
Коју јој тужно сећање шаље,
И од које ће, најзад, умрети.
И тако, та усамљена стена стоји,
И тужне часе без тебе броји…
(30. април 2014)
УСПОМЕНА
Негде дубоко, у мојој души,
Која је као море дубоко,
Постоји један стари ковчег,
Који не види ни једно око.
Тај ковчег не види нико,
Не видим га ни ја, сам.
Али он је ту, у мени,
И ја га снажно осећам.
Њега не уништи то дубоко море,
Које је ковчег у себи скрило;
Иако је увек, као мој живот,
Пуно опасних бура било.
Тај ковчег стоји у том мору,
И ништа се с њим не догађа више;
Осим што често, врло често,
То море некако тужно уздише.
А оно када почне да уздише,
Одједном се тада промени све.
И то море, мирно и бистро,
Не може бити као пре…
Па се запени, поплави обале,
И вал за валом бурно скочи.
Оркан их понесе у небеса,
И тако натера сузе у очи.
А ковчег стоји дубоко у мору,
Као успомена болна и драга.
Уздише он са морем и плаче,
Јер нема више у њему блага!
(13. мај 2014)
ВЕЛИКА ЖЕЉА
Како бих волео да имам, мила,
Неку чаробну моћ у себи!
Само вечерас да имам крила,
И да одлетим право ка теби!
Да се створим пред тобом к'о анђео,
Који ти душу на длану носи.
И док не сване нови дан бео,
Да те љубим и милујем по коси.
И тако да гасим жеђи што ме море,
Све до освита нове рујне зоре.
А кад зора сване, на починак ћу поћи,
И нестрпљиво ћу чекати долазак друге ноћи!
(13. мај 2014)
ЗАБОРАВ
У забораву љубав спава,
Иако се није зажелела
Сна.
И тихо вене к'о цвет без
Сунца, или, пак, као… као
Ја!
(13. мај, 2014)
ПУСТОШ
У мом срцу је бол,
Док у твом звезде сјају.
Мени је као у паклу,
А теби као у Рају.
И један се тужан звук
Са мојих струна зачу.
Чини ми се да ноћас
Сва небеса плачу.
Љубав је као живот,
Обично коло среће;
Које се ка мени више
Никада окренути неће.
Ал' залуд су очајања
И сви уздаси моји!
Без тебе је живот пустош,
А време не тече, већ стоји.
Док моја усна хладну
Руку очаја целива,
Моја се река водопадом,
У пропаст улива.
И увек ће се чути
Тужних песама тонови,
А срце ће ми тући
Паклене муње и громови.
(14. мај 2014)
ТУГА
Да ли ја ичег
Имам сада,
Осим пустих,
Пустих јада?
Ризнице пуне
Биле су блага,
Од којег сада
Нема ни трага.
А ја сам цар
Опустеле земље,
Која у ноћи без
Краја, дремље.
Док је не ухвати
Вечни сан,
Јер неће сванути
Нови дан.
(5. јун 2014)
САЊАМ....
Сањам скоро сваке ноћи
Твоја уста и твоје очи.
Увек када у снове урањам,
Само, само тебе сањам.
А ти и даље тако си лепа,
Лепша си, лепша него икада.
А моја љубав, жарка и слепа,
Мојим бићем потпуно влада.
И сањам: хоћеш да ме пољубиш,
Пружаш ми своје румене усне.
Али се, опет, одједном изгубиш,
И облак ничег на небу се згусне!
(5. јун 2014)
КОД МЕНЕ И КОД ЊЕ
Код мене и код ње
Код мене - дан ће да посиви,
Облаци ће Сунце да скрију.
Срећа ће престати да живи,
Уста туге ће да је испију.
Код ње - брзо свела ће башта
Новим животом и срећом процвати.
И неће имати ништа, већ свашта,
И топло Сунце њој ће сјати…
(15. јун 2014)
(Одломак из најновије књиге)