Навиру сећања.
Заталасају ми душу. Натопе око сољу. Опеку попут распаљене ватре. Засеку као
најоштрије сечиво.
Прошлост као сан. Нижу се слике. Разнобојни,највеселији калеидоскоп. Мозаик мог живота. Завртим слике у глави. Свака ме рецне. Такне. Две, сићушне, нежне, локнасте, плаве главице, гледају ме крупним,као море, плавим очима. Срца моја. Душе моје. Љубави моје највеће. Бауљају из топлог кревета,трљају ручицама, своје снене окице и прстићима невешто узимају шарена јаја са стола. И све по реду или без реда. Окупани дахом раног пролећа, занесени песмом птица, скривених у крошњама дрвећа, оближњег парка, обавијени штитом, неизмерне родитељске љубави, спокојни и безбрижни, свесни дубоких емоција, ове, некада као стена чврсте, четворке. Чинило се да смо непобедиви. И били смо.
Зато смо и
постали мета. Зла које нас је окружило, а и сопствена. Стена је почела да се
урушава. Најпре су се сићушни комадићи одвајали, котрљајући се низ наша срца, квасећи
образе, остављајући нас неме и тихе у, само нама знаном, болу.
Чаробна, празнична,
јутра, сменише замишљена лица, очи без сјаја, усне без осмеха... Ништа више
није било исто. Некако и људи око нас утихнуше. Нестадоше. Скрише се у скуте
својих породица. Уплашени, да се и њихове, тада далеко крхкије од наше, могу
скршити. У нашој су сви били добро дошли. За нас, окрњене ,у њиховим није било
места. Болно је било то сазнање. Да сте били окружени лажима и лицемерјем.
Читав један свет је нестао. Потонуо, попут Атлантиде.
Подизање из
пепела је претешко. Изгребана колена и одране лактове, тешко је било зацелити.
Залепила се прашњава животна тегоба и није
се дала спрати. У рањавим, крвавим браздама, заувек су остале наше
чежње,страхови и боли. Преко њих се ухватила нека храпава, избраздана кора.
Стоји и данас.
Данас, када
смо одрасли ,а неки смо и оматорели, када се свако буди у свом дому, када смо
заједно у мислима, када шаљемо љубав једни другима, када су нам сусрети кратки,
али топли и нежни. Неки своју срећу траже на другом крају света. И док шетају
морском обалом, уживајући у плаветнилу небеском, шаљу осмех и загрљај.
Чудо је овај
живот. Мази вас, уљуљка, завара, а онда ошине када се то најмање очекује.
А ја? Ето ме у
предвечерје, када је дан на издисају и полако урања у ноћ. Сама. Са својим
мислима. Могла сам бити на неком другом месту, али нисам. Могла сам. Али се
некако не уклапам. Дугачак ми језик. Оштре су ми речи. Топло ми је срце, велико,
али лако рањиво. Кријем се иза својих речи и некада намргођеног лица. Не воле људи да им се у лице каже. А ја
зборим. Више него што треба. И баш мислим да је тако добро. Знате,ја сам
остатак те стене на коју се обрушила олуја и разбила је. Подупирем моје птиће.
Можда не увек видљиво. Али најснажније што могу и најбоље што умем. Они знају.
Они осећају. А само се то броји.
Пребирам по
разнобојним стаклићима, разбијеног калеидоскопа. И где год се окренем, засија
понеки делић. И лако се залепи за мене. Неко ме сећање и огребе.
И опет, по ко
зна који пут, нисмо на истом месту, али
се душама додирујемо и волимо дубоком љубављу.
Једно је
сигурно. Сећања на нашу срећу, не може нам нико одузети.
Љубоморно их
чувамо, свако у свом срцу, све док се
једног дана пригрлимо снажно и стасамо у неку нову, а опет стамену и чврсту, неуништиву
стену.