 |
| Зорица Бранковић |
БЕЗ МИЛОСТИ
Данас нови шамар паде на моје образе, бол...
Окренух другу страну лица свог,
да други падне...
И трећи, јачи и већи.
Румена, крвавих очију,
спуштам главу и погледом,
црну земљу гледам.
И шамара живот све око мене.
И сви ћемо у прах стати...
А и Исус је узео бич и истерао трговце из храма.
А ми ?
Где нам је план,
како да прекинемо овај срам?
НИКАДА
Никада ја нећу прећи ту црту,
али ми мисао тамо задире,
па упорно је враћам са странпутице...
А она, издајица,
опет ми од разума бежи.
Па опет тамо,
иза разума лик његов тражи.
И дани пролазе...
Осмех се врати.
Добро је, срце га памти...
Мисао о њему волим.
Волим, ал’ нећу га звати...
Разумом ја свој живот живим.
САВЕТ
,,Како је, тако је”, говориш све тише...
Окамењено стање, одбаци од себе.
Пронађи светло тамо где га нема...
Покрени се.
Уживај у сунцу ,
у ветру и киши...
И не читај вести.
Све што важно буде,
свакако ћеш знати.
Покрени се.
Пронађи љубав.
Или је оживи...
У срце је стави...
И бескрајно воли.
Љуби...
Диши...
И загрли јаче.
Живот слави,
то га лепшим прави.
ЈА
Ја знам ко сам,
шта сам
и због чега,
овако трајем,
и овако живим...
Шта ће сутра бити,
нећу ни да слутим...
И на живот свој,
нећу да се љутим.
Навикла сам ја,
да се сама будим...
ОПРОСТИ МОЈИМ СУЗАМА
Опрости мајко мојим сузама,
ево, осмехом их бришем...
Опрости моје немире,
туге моје,
бесане ноћи,
и чувај моје песме...
Чувај их као дарове,
за оне несрећне парове,
који се нису грлили,
а духом су једно другом хрлили.
Опрости мојим сузама,
и теби је живот свео...
Осмех ти мајко дугујем,
и кад због њега тугујем...
ТУГА
Ћутала сам када нам окове правише,
па се плашим...
Плашим се осуде, суда и казне,
свих оних што се нису још родили,
а земљом ће ходати.
И биће овде када ме не буде било,
и биће овде, мање слободни,
него ја.
Плашим се...
Огрешила се јесам:
О реч, о лек, о радост,
о песму, о шљиву плаву,
ћилим, коло, свако слово,
српско име и ред.
Огреших се ћутањем својим.
Заштитила нисам никог,
и ништа своје...
Модификовани, у неслободи постоје.
Па као да их нема, као да нас било није...
Судбину нам други правише.
На трпезе нам храну ставише,
увише болест у мед...
Ћутимо, а нестаје све наше.
Чиме нас више плаше?