Сливају се тешке сузе
Из очију наших праотаца
Да божуре из крви изникле
Уздасима и крицима душе заливају
Не би ли узрасли у висине недогледне
Лепотом и бојом небо озвездали
Тамна сенка несрећа и јада
Притисла је Песмопојно поље
Поље је то усуднно нам – српски Сион
Место светог српског указања
Место коренитог српског постања
Ваистину благородно и богомдано
Тајанственом руком рајском просветљено
Стопа божја цароставна
На видни дан
На дан светог Вида
На Видов дан
Песмопојно поље
Постаде поље ванвремено
Ваздигнуто над српским светињама
Украшено венцима божурним
Са урвина проклете планине
И поруба који га ивиче
Препуњено јадом свакојаким
Јекти болом живим, тугом нариче
Поробљено, попаљено и нагрђено
Упркос свему, несаломиво, непредајно
Песмар га је песмом опевао
Гуслар га струном опточио
Песму живу на рану непреболну
Инок писао, даскал живозборио
У речима му невидљиво сунце
Светог духа и божјa рукa
Урезалa завет и аманет
У памћење свете васељене
И на вечни олтар поставила
Витезове Песмопојног поља
Што кроз песму вавијек
У српска срца стамено остадоше
Одатле их изместити не може
Сатанска хорда и њене слуге
У зеници Песмопојног поља
Посађена минарета туђина
Да нам њином маглом затисну вид
Да не видимо ордење божурно
Не видимо ништа од силне мрчаве
Ни окућницу над којом вапијемо
Кад је злотвори пале и руше
Благородне убијају душе
Разваљују и скрнаве манастире Светосавске
И гробове највећих јунака
и њихових врлих потомака
Божије поље свет0 је око српско
Песмопоље ишчупано је срце српско
Које отимају несоји увек жедни српске крви
Песмом ћемо злотворима очи ископати
Клетвом и басмом ум сапети
Да слепи и безумни, какви јесу, по свету ходају
Да пиште као рудинске змије
Знамо добро, све што песмар опевао није
Умрло је за покољења нова
Вечност је мука неупитна
Али је памћење народно творац Песмопојног поља
Не даје да се постојање убије
Свест пориче, опстојање потире
Није нам првина пошаст ових дана
Отимање и кидисање на све што је српско
Силом моћника и губом из торине српске
Којој је песмар судбу предсказао
Из жишке светог пепела
Ватра се небеска распирује
У загонетку васељенску
И одгонетку земаљску
Ко се пред силном хордом сагнуо
Остао је погрбљен занавек
Чељад му кљаста и саката
Светом ходала
Песмопоље не видела
И стигла их светог цара клетва