Милисав С.Поповић, књижевник, дипломирани политиколог за међународне односе, профиличар, колумниста, есејиста … рођен је у Никшићу, а тренутно живи и ради у Подгорици. Студирао је на Факултету политичких наука у Београду, а у Београду је добио и искористио прилику да постане и ПРВИ профиличар на простору тадашње Србије и Црне Горе. По завршетку студија враћа се у Црну Гору и почиње да ради у Министарству иностраних послова, а потом ради, такође у струци, и на многим другим позицијама; неке од њих су: савјетник градоначелника Подгорице; руководилац Бироа за односе са јавношћу Главног града; директор Народне библиотеке у Главном граду Црне Горе; самостални савјетник за међународну сарадњу и европске интеграције (експертског типа). Професионално се бави и профилисањем; ради на Факултету за културу и туризам (УДГ); држи предавања на бројним факултетима; бави се консултингом за иностране и регионалне фирме (око кадровског потенцијала и адекватне расподјеле ресурса) и писањем значајних и стручних текстова како на тему реформи унутар локалних самоуправа, тако и у дијелу примијењеног профилисања. Сви ти радови су објављени у магазину „EU Reporter“ и представљени у едицији „Balkan Insight“. Есеј који је написао о Црној Гори је (2009) објављен као побједнички у специјалном издању „National Geographic Travelera – 50 places of lifetime“ (50 најљепших мјеста на планети). Ово издање се објављује једном у 10 година и представља један од најзначајнијих прокламатора развоја туризма у свијету. Поповићев есеј је Црној Гори донио славу и због чињенице да је насловница тог часописа управо посвећена мотиву из његовог есеја (Свети Стефан). Избор уредништва о побједничком тексту и осталим ауторима обављен је у централи НГ (Вашингтон).
Милисав С. Поповић је један од најчитанијих колумниста у региону (Црна Гора, Србија, Хрватска и Босна). (Његова недељна колумна “Залогај за душу” која се објављује у дневном листу „Дан“ за кратко вријеме је постала најчитанија колумна у Црној Гори). Од марта 2016. до октобра 2017. године Поповићев сајт (и његове колумне) убиљежио је више од 5,5 милиона посјета. Име Милисава С.Поповића налази се (уз Данила Киша и Михаила Лалића) на листи Америчке агенције „American Comparative Literature Association“ најутицајнијих црногорских новелиста.
Објавио је двије књиге епске фантастике „Заборављена гора“ (2008) и „Пред буђење“ (2011). „Заборављена гора“ (књига која говори о митским бићима Црне Горе и древног Балкана) ПРВО је остварење епске фантастике на овим просторима. За ову књигу (која је проглашена за најбољу књигу у Црној Гори) је 2008. године добио значајну награду (Европске академије за културу и књижевност) „Орфејева лира“, а књига је ушла и у ужи избор за награду „Мирослављево јеванђеље“.
Поповић је проглашен и најбољим менаџером у култури, а добио је (2010) и националну награду за аутора године (под називом “Wild Beauty Award”, коју му додјељује предсједдник државе Филип Вујановић). Занимљиво је и да је Милисаву С.Поповићу на процјени фактора повјерења из јуна 2017. године црногорска јавност поклонила највеће повјерење, захваљујући чему се нашао у самом врху јавних личности са просјечном оцјеном 4,7 (од 5). Испитивање јавног мнења је спровела „XZ agencija“ у сарадњи са „Balkan Mixerom“, уз употребу напредне The Ofactor™ survey методологије.
-Београд. Какве утиске носите из Београда? Како је живот тамо утицао на Вас?
- Београд познајем од малих ногу... Но, прави (самостални) живот у Београду почиње уписивањем студија. Одлазак из Никшића заправо је био најизазовнији моменат (одвајање од дома)... све након тога је путовање које, чини се, и даље траје. Београд је једно вријеме био кућа, станица... и раскрсница. Ту сам стекао ново (додатно) образовање, пријатеље, увид у живот који је тражио одрицања и значајан напор да се успјешно окончају „задаци“... али и фантастичне моменте изненадних радости. Суров је то град, и једнако лијеп. Увијек на промаји фантастичног прогреса и квазитрадиције. Бјеше то прво мјесто гдје сам упознао дивове интелектуелне снаге, и ауторитете који су задобијали поштовање на изговорену ријеч... Београд који ја „носим“, дио је интимне приче која можда није налична другим... али ме одредио. И пошао сам из њега с жељом да га напустим (једна важна сага бјеше завршена). Црну Гору сам, отамо, заволио јаче...
-Ваш главни посао је бављење међународним односима и европским интеграцијама. Реците нам нешто о томе. - Да, дипломирани сам политиколог за међународне послове. Каријера започиње у Министарству иностраних послова, потом прелазак у Главни град (администрација Подгорице) и неколико позиција које су се мијењале како сам искуствено стицао знања... Углавном сам увијек био у области међународне сарадње и европских интеграција. И шта год ново, или другачије долазило као главни реферат, сарадња са Европском унијом и међународна комуникација су остајале кичма пословних обавеза. Данас, а већ дуже вријеме водим Одјељење људских ресурса, и у том послу морамо да се руководимо стандардима који су интегрисани у полугама придруживања локалног система породици европских градова.
-Како је дипломирани политиколог за међународне односе постао писац – писац епске фантастике? Зашто баш фантастика као жанр?-Да сте ме ово питали деценију раније, имао бих да Вам кажем штошта... али, дистанца чини чуда. Боље увиђам „протекло“ сада, него онда када су се „ствари“ развезале у толико друмова. Истина је једноставна, образовање и каријера су само један дио карактера - човјек тиме не мора да буде одређен, оквалификован. Лијепо је када су сва поља у нама истом силом намагнетисана, али ко каже да ватра и вода не могу да обитавају унутар једног језгра. У овом случају, службовање у администрацији и сви облици међународног права нијесу „смлатили“ дијете које је причало с вукодлацима. Фантастика и фантазијско у мени је у почетку било мјесто уживања, сањарења, игре... али је тражило да постане више од тога. Писање ми је од змајева, валгори и загривука учинило да добијем пријатеље, који се од тог дана друже са свима. Имао сам луду срећу да су их читаоци прихватили раширених руку... а онда су ме научили да им се обратим другачијим стиловима.
Ако се и почело од митског, изворно легендарног, некад и бајковитог - већ дуго времена моје писање је прешло у нежанровско, или (боље рећи) вишежанровско. Колумне, као кратка форма која траје дуже од петнаест година - обрађује теме које су понекад магијске, социолошке, реално-илузорне (нисоистичке), до комике и најљепших облика туге (за које нисмо имали адекватно име). Но, једна ствар је заједничка - све што се напише, мора да буде књижевне природе. Скрибомански манир је недопустив... а, и публика тако нешто не би толерисала.
-Фантастика и наука. Фантастика често прва „створи“ нешто што наука „узме“ и спроведе у дјело. 
- Управо. И лијепо речено. Жил Верн, Артур Кларк, Карл Сеган... искроносни визионари који су најприје сањали, а онда машту исписавли, како би је покољена преузела, адаптирала и рестаурирала у реалност - чинећи свијет мјестом гдје је све изводљиво, само ако сан није исмијан.
-Савремени човјек, аутор, писац ... добија полако и једну чудну конкуренцију – вјештачку интелигенцију. Шта мислите о томе?
- Радује ме наука. И дивим се добу у којем смо... Толико дивотних промјена се догодило нашој генерацији, да се више и не може претпоставити шта ново долази. На прагу смо квантне револуције, фузија се испоставила могућом, медицина галопира у новим смјеровима... и у свој овој причи, никада ме није плашила наука. Човјека се ужасавам. Оног с лошим намјерама.
Чељаде је кадро да све извитопери... да корисно и изуме золупотријеби. Неће бити проблем у вјештачкој, већ у људској интелигенцији. Помрачени ум је одувијек пријетња... и он се, нажалост, рађа. Такав се не прави.
-Зашто треба прочитати књигу „Пред буђење“? - Не треба. Као што се ништа не мора, тако и много тога није потребно (иако може да нам ваља). Све је ствар избора, а овдје се воља не смије доводити у питање... Ако ме питате, зашто бих је препоручио - само зато што је „невина“, дјечје лака. Прве корице након „Заборављене горе“, да се читаоци одморе од бујице митских приказа... Она је много другачија од онога што се уназад годинама ствара. Волим је, јер је доказ како се школски пише - када се сва правила поштују. Одавно смо изашли из тог врела. Данас плешемо око плетописа који љуља многе „законе“ стандардизованог књижевног изражавања.
-Разне теме сте обрађивали у својим колумнама. Које Вас сад теме највише окупирају?
- Профилисање, посебно примијењене технике. Читаоци највише реагују на такве текстове. - Едукативни су, а нисмо забаталили белетристички (поетски) приступ... чак се некад истакне и театралност, чисто као метод да се садржај боље залијепи за схватање. Јер, нема тога што човјеку неће бити јасно/прихватљиво, ако се уведу аспекти „теорије игре“. Забави, заинтригирај, замисли и не шокирај... испробан рецепт да се читалачка спознаја обогати новим знањима.
-Какав однос имате према критици? Колико коментари стручњака и читалаца утичу на Ваше даље стварање? - Зар је има? Књижевна критика је на овим просторима умрла са дијаболичним умовима који су је „интруметализовали“ у заштити сопственог ега. Негдје деведесетих је пошла у заборав и пепео последња „валидна“ критика... Јер, толико дивних пера никада више није умочило срце у мастило и исписало било какав редак, због извиканих имена која су себи давали/дали права да се зову „власницима књижевног печата“, те бољима од себе забранили дар словосрицања. Ваља прочитати шта су некадашњи писали о Десанки Максимовић, Душану Васиљеву, Исидори Секулић (толико ругања, омаловаживања)... па да схватите колико су зла такви критичари једној култури донијели. Но, изумрли су... тако да данас имамо друго проклетство... сви пишу, и свакакви су се расписали... што и није, ако мене питате, толико лоше. У гомили шкољки је лакше наћи бисер, него у спаљеној пустињи. Е, то су некадашњи критичари учинили... много тога у пијесак претворили.
Сматрам ли да је потребна? И те како. Ваљан познавалац, отворених видика, са искуством у књижевној анализи/синтези је неопходан... само да нема дамар деструкције и доминантни капацитет за практиковање цензуре.
-Како сте доживјели награде које сте добили? Шта оне значе за Вас?- Лијеп осјећај. Изузетно лијеп. Другима очигледно важнији... Од њих се дефинитивно не живи, али кад се успомене премотају, на тим мјестима је маркер - тако да су фина запета, пауза... и један облик валидације. Али, ништа не представљају ако нема публике. Човјек те валидира, још ако је раскошног ума и душе - таква награда је најсочнија. Траје. Одлијеже. Жива је.
-Какав сте читалац? Шта књига мора да има да би Вас заинтересовала и задржала Вашу пажњу?
- Многооо бољи читалац, него стваралац. Мало је рећи да обожавам добра штива... такав квалификатив не постоји, а требао би у једној ријечи да садржи: заљубљеност, опчињеност, пристрасност, опијеност, бесмртност, крхкост, блискост... да ми уздах испуни дахом од укуса за који нисам знао да постоји. Као љешник од јагоде сочнији.
А шта књига треба да посједује? Живот какав немам... да ме њему приволи. И да ме о свему што знам поново научи. Да се од погрешних схватања излијечим, и постанем бољи... макар и на штету стабилности и комфора који се наметну.
-Моћ књиге. Постоји ли нека књига која је на Вас оставила посебан утисак и на неки начин Вас промјенила?
- Не знам ко бих био да није било Стивена Кинга, Милорада Павића, Сегана... епска поезија, хеленска драма, митови, бајке.. Стрипови. Толико тога. Али у сврху овог питања, вечерас (док ово одговарам) на ум ми падају неколика штива, као најтоплија препорука: роман „Контакт“, прича „Мара Милосница“ и „Проблем три тијела“... и кад се од њих будете одмарали, и пустили емоцијама да се са емоциајама испричају, потражите графичку новелу „Локот и кључ“ (изузетна сага о људима и демонима).
-Професионално се бавите профилисањем. Реците нам нешто о томе.
- Да, бавим се профилисањем - што би се стручно обиљежило као дескриптивна анализа човјековог понашања (прецизније, феноменолошка дескрипција). Налично свим осталим бихевиористичким техникама, гдје се изучава и поспјешују потенцијали унутар човјека самог. Примјена је свеобухватна и може се „укалупити“ у разнородне системе... најкориснијом се показала у едукацији, као и у људским ресурсима (тзв. менаџмент људског кредибилитета - једнака важност се придаје струци као и „квалитету“ човјека као друштевне копче).
Предајем методе профилиасња завршним годинама на катедрама за културу, безбједност и међународне односе... тако да учим заједно са мојим студентима.
-Профилисање преко фотографије, физичког изгледа, невербалне комуникације.
- Поменули сте периферни модул... не толико прецизан. Користи се у почетку, док траје тренинг за профиличара, касније све мање (или пажљивије) - јер ништа од наведеног није коначна детерминанта (чељде је много више од замрзнутог момента, изолованог гласа и изгледа). Мора се укалкулисати много више варијабли да би се добио „увид“ - валенција и фреквенција гласа су важне, али не и битније од начина на који неко размишља (линерано или нелинеарно закључивање). Све заједно пружа мозаик, одвојено - могућност грешке се повећава. Јако, јако пажљиво са дефиницјама.
_________________________________________________________________________________
Звијезда од седефа
Као и све бајке, и ова почиње налично…
Било је то давно, некуд посве далеко. У свијету казни, олоши и тољага… у дубокој шуми живјела је вучица. Бијела крзна, а крви од топлог меда. Плавих очију и оне чудне срме око капака што на дом мирише. Сама и остављена морала је да научи како се преживљава и расте међу звјерима. А вољела је модро цвијеће, реске дане маја и јела млијечне травке… брстила повремено и пупољ са ниског багремља а гледала јутра кад изроне изнад широког неба. Из прикрајка би повремено затекла срне и ланад… шћућурила се, наслонила главу на шапе и сањала да једног дана као они буде кадра да јури и пројури, прескочи кланце и процјепе између литица. Да побјегне некуд гдје има и других од чистог слада. Није… стварно није била попут других курјака.
Умјела је да чита лишће и заплаче на меки шум са грана. Вољела је стихове у вријеме када није било харфе и стихописаца. Лизала је росу да утиша жеђ… док су чопори око ње урлали на сва грла. Гладна је једном уловила зеца и прије угриза застала. Зачула је како срце од страха лупа, омирисала… те њушком грудву одгурнула… Дозволила му да побјегне… вратила се травкама и бубама.
Хтјели су да је убију многи. И шума, и људи… али и клета времена. Имала је ожиљака као пањ годова… и крзно од седефа да прикрије бол. А онда је и она неком магијом постала мајка. Неколико штенаца плело се око грла и удисало мирисе из њена сњежног сага. Мазила их је и крила од свега – желећи да никада не дознају за мрачне ствари што вребају из дубине горских стаза. Авај, најогавнија од свих варги се једне ноћи указа, из паклених јама на свијет искобеља и заарлаука… Пожеље да сажваће све што је вучица имала. Па да потоње од свих њене кости скрца.
Лишће јој шапну шта се спрема…
Нападе их звијер ноћу… Борила се са варгом и уједала чапру од најцрњег мрака, а махом штенце тјерала да трче што даље.
Бјеше то страховита јека. Између големог баука и грумена душе што је тек научило да стасава кроз трновита времена.
Вучићи су застајали и цвилили, а она их хуком вјетра тјерала, бодрила да бјеже што даље и брже… Обећа да ће их стићи иза литице … на мјесто ком зло не смије ништа. Тамо гдје су воде најчистије.
Изморила је чудовиште угризима, силном снагом из малог корита… и када је осјетила да су се њена чеда домогла свијетла, повукла се из грча… застала и погледала дубоко у два зјапећа ока. Сјети се зечјег срца и схвати да њено тако хитро не лупа. Потом подиже врат… и прије предаје уграби да удахне први трен наредног јутра.
Поклони грло варги.
Дуго се смрт гостила… дуго шума за њом не зајеца.
Вучићи су застали на обећаном мјесту и чекали мајку. Прође нешто времена, па још и комад… сви се разиђоше и одоше у посве друга, и далека мјеста. Само најмлађе од њих остаде упорно… и не престаде да чека. И кад се све утиха, и кад се варга повуче у јазбину од отровна шибља, и неки луди зец протрча испод стијења… тад и крв на врховима травки преста да блиста, вуче погледа у мајчино парче неба. Појави се звијезда од седефа.
* * *
И мене је мајка само једном преварила… рекла ми тако – да одем, да пишем и „да ће сјутра бити боља“… да у миру, и без бола прочита ријечи од меда.У петак је заспала… за сва времена.
Не знам у која неба прије да гледам… толико је сазвјежђа од несталог свијета.
Реци ми, вуче добро, која је од њих моја звијезда.
Знам ја њу… неће она јако да сија, другима да не смета. Сигурно већ неког чува, о неком се стара… а кад је сама чита Исидору и Дучића.
Волим те више од вијека, дуже од свемира… моје дивне очи од модрог седефа.
Милисав Стефанијин Поповић
__________________________________________________________________________