.jpg)
Студирао је, дипломирао, у Нишу, на Катедри за историју Филозофског факултета, а магистрирао на Историјском институту Црне Горе (смјер историја културе и историјска антропологија).
Запослен је у Установи за професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом „Памарк“ из Подгорице, као рехабилитацијски савјетник.
Члан је Удружења црногорских писаца за дјецу и младе, и редакције књижевног листа за дјецу „Осмијех“.
Његова прва књига пјесама за дјецу „Рајичњак“ је проглашена за најбољу књигу у 2020. години. Награду му је додијелило Удружење црногорских писаца за дјецу и младе, а убрзо након те награде је, за књигу афоризама „Сизофове фусноте“, добио (од Удружења књижевника Србије) и награду за најбољу књигу афоризама у 2021. години (равноправно са збирком аутора Станислава Томића из Зворника).
-Почели сте успјешно да пишете као дијете, али сте свијет књижевности, ипак, „напустили“ и уписали студије историје. Зашто сте уписали историју?
- Свијет књижевности „напустио“ сам као гост, и чини се, до данашњег дана, најкомотније се осјећам у тој улози. Вјерније би било – пажљиви читалац/посматрач, који, додуше, с времена на вријеме, хватајући својим духовним огледалом те одбљеске зубатог сунца, одбаци и сам понеки сноп свјетлости. Наравно, то није исто што и сунце. Но, речена способност, показала се корисном, када сам касније почео да пишем афоризме, јер тај сноп, када се правилно и зналачки усмјери, зна понеког да жацне, опомене, пробуди, a када се саусмјери – и самог аутора. Једна од улога књижевности и јесте да узима од свјетлости, како би се свјетлост саобразила у човјеку. Ако икада постанемо свјетло, знаћемо да смо живјели поезију, неко би сада закључио...
Када говоримо о мом литерарном раду у дјетињству, не бих ја то посебно истицао. Једноставно, био сам радознали дјечaчић, који је имао ту срећу да расте у амбијенту књиге. У основној школи, привилегован, проводећи велике одморе као помоћни библиотекар у школској библотеци, уз свог учитеља. Сјећам се часописа за дјецу који су пристизали из цијеле тадашње Југославије, увезани опутом „на четворо“, које смо потом пажљиво сортирали, накнадно, дијелили претплатницима и најбољим ђацима; дивних и миришљавих књига, које сам с омањих мердевина, узимао и враћао с високих сталажа, прозивајући их, као најбоље другаре. Тај и такав контекст, потицао је моју жељу за писањем...
А историја ме одувијек интересовала, поред језика. Вуковићи с Дурмитора су по томе познати, као добри лингвисти, и заиста, на факултету, тај пелцер за ријеч и језик се препознавао. Сјећам се, свог професора старословенског језика, који је врло ријетко давао десетке, мени је дао ту оцјену, задовољан мојим одговорима. Kада сам му рекао да сам рођак академика Јована Вуковића, дуго ме је убјеђивао да пређем на смјер - лингвистика, јер, ионако, како је говорио, историја губи трку са социологијом, која на сва питања и недоумице има спремне одговоре. Па и из историје.
Најзад, зашто сам уписао историју? Не знам, вјероватно из жеље да боље разумијем свијет око себе, када сам се на тај корак осмјелио, након завршене средње школе. Имајући у виду, да нисам био у прилици да радим у струци, мислим да ће ово питање добити свој цјеловитији одговор у неком новом афоризму... Ако је то био циљ, на почетку, успјели сте у томе...
-Тема Вашег дипломског рада и зашто се радили баш ту тему?
- У свом дипломском раду проучавао сам грчко-персијске односе крајем VI и почетком V прије нове ере кроз историјске изворе. Оваква хронолошка диспозиција насловне теме омогућавала ми је да јасније сагледам, с једне стране, војно-политичке и социо-економске прилике ахеменидске Персије, од њене прве појаве на Средоземљу (546 п.н.е.); првих контаката са хеленских свијетом, сукоба; с друге стране, даје се анализа постепене консолидације и демократизације друштвених снага античке Грчке, од пада тирана, до сјајних побједа грчког оружја над Персијом, од Маратона до Микале. Разумије се, историјски извори могу да послуже више као нека амплитуда историјских збивања, но што су у стању да сагледају виталне и кључне проблеме. Низ важних вијести даје Херодот у својој „Историји“, затим Плутарх у својим биографијама најистајнутијих личности тога доба: Аристида и Темистокла. Историја Атине тих деценија садржана је и у Аристотеловом „Атинском уставу“, дјелима Паусаније, Тукидида, Непота итд.
Док ће неуспио поход Ксеркса на Хеладу, односно на Европу, имати за посљедицу озбиљну државну дезинтеграцију, историјска побједа Грка, као и друштвена трансформација, отворила је пред њима широке перспективе за даљи несметани развој, и постала један од најважнијих предуслова за период историје старе Грчке који предстоји - тзв. „златни Периклов вијек“, који представља доба највећег економског, политичког и културног процвата грчког народа.
-Одлучили сте се да упишете магистарске студије: историју културе и историјску антропологију. Teма Вашег магистарског рада је занимљива – У сјенци мушкарца: Жена у Црној Гори у путописној литератури крајем XVIII и почетком XIX вијека у историјским изворима. Шта нам можете рећи о томе?
- Преиспитивање мјеста и улоге жене у различитим епохама и друштвима, артикулација ,,женског питања“, формулисање теоријских концепата, сагледавање шире социјалне и друштвене проблематике, акумулација знања о женама – феномени су модерног доба у европској и светској науци. Истина је да и код нас, као мање више свуда у свијету, улога историје више легитимизирајућа него критичка, што се нарочито односи на селективност историјског сјећања. Отуда произилази и један од најупорнијих захтјева тзв. женске историје – захтјев за ревалоризацијом властите прошлости, јер традиционална историографија својом методологијом не одговара на бројне недоумице и питања која се са тог становишта постављају. Наиме, традиционалне улоге жене у историографијама су до сада изучаване дескриптивно и ескпликативно. Не занемарујући научну вриједност тог сазнања, под утицајем дијалектичког учења о етиолошкој повезаности појава конципиран је у новије вријеме у методологији интердисциплинарни или вишенаучни и вишеметодолошки приступ. Он се састоји у томе да се у проучавању појава полази од сазнања о њиховој етиолошкој повезаности и развијању, па их сходно томе ваља сагледавати са више страна (аспеката).
Зашто сам сматрао важним да се положај жене у једној епохи актуелизује кроз књижевне и научне домете путописа? Изворна путописна литература у историографијама јужнословенских земаља, не заузима оно мјесто, које по свом значењу за историјску науку заиста заслужује. Зато појава сваког новог превода путописних записа страних путника, треба бити топло поздрављен. Исто тако, коришћење дјела европских путописаца, уз сву заводљивост коју нуде читаоцима, наилази на још неке тешкоће. Шта се сматра путописом углавном је неспорно, међутим, постоје гранични текстови који се приписују том жанру, али припадају другим списима. Путописних биљежака, на примјер, има у хроникама, у епистоларној грађи, у књижевним дјелима, хагиографској грађи итд. Иако ти текстови нијесу досегли облик путописа ма које врсте, они свакако припадају истом тематском кругу, у најмању руку као компаративни материјал.
Путописци у зору XIX вијека мапирали су и освијетлили позицију жене у Црној Гори уз посредовање једног владике (Петра I). И као што су намјерници трагали и откривали један нови простор, тако је и жена, оновремени трагалац, тражила у себи смирење које је њено окружење одавно изгубило. Живјећи у сјенци мушкарца, ослушкивањем, преиспитивањем, одолијевањем дневним и, штавише, историјским искушењима и изазовима, у даљинама је наслућивала индентитет за којим је трагала...О овим питању, детаљније, можемо посебно разговарати...
-Занимљиво је како сте се вратили у свијет књижевности и написали своју прву књигу - која Вам је донијела и веома значајну награду.
- Годишња награда Удружења црногорских писаца за дјецу и младе има дугу традицију, а утемељили су је оснивачи Удружења. Посебно ме радује оклоност што се тај догађај подударио са обнављањем рада Удружења, крајем 2020. године, након вишегодишње паузе. Стручни жири за одабир најбоље књиге за дјецу у протеклој години, прати и вреднује рад црногорских аутора, као и годишњу продукцију књига објављених у Црној Гори. На овогодишњем конкурсу УЦПДМ пристигло је укупно 13 наслова. Имајући у виду да је протекла година, по мишљењу издавача, била прилично сиромашна, када је генерално издаваштво у питању, то је онда сјајна вијест за домаћу књижевну сцену, а нарочито за књижевност за дјецу и младе у Црној Гори.
-Предсједник сте Скупштине Удружења црногорских писаца за дјецу и младе. Ове године је Удружење обиљежило 30 година од оснивања, а покренули сте и часопис за дјецу "Осмијех". Ријеч је о значајним јубилејима...
- Крајем прошле и почетком ове године, Удружење црногорских писаца за дјецу и младе обиљежило је два значајна јубилеја: 30 година од оснивања УЦПДМ и излазак 100. броја књижевног листа за дјецу „Осмијех“. Оснивачка Скупштина Удружења црногорских писаца за дјецу и младе одржана је 16. јануара 1993. године, на приједлог Иницијативног одбора, уз учешће већег броја писаца за дјецу и младе и будућих чланова Удружења, који су до тада стварали и дјеловали самостално. Присјетимо се имена оснивача Удружења црногорских писаца за дјецу и младе који се помињу Одлуци о оснивању Удружења: Чедо Вуковић, Миленко Ратковић, Душан Ђуришић, Жарко Ђуровић, Слободан Вукановић, Владислав Павићевић, Војислав Вулановић, Иван Цековић, Комнен Булатовић, Горан Ракочевић, Бобан Велимировић, Драгица Ивановић, Љиљана Дашић, Иван Голубовић, Десанка Шућур, Момир Зиндовић, Милутин Вујисић, Слободан Драговић, Јанко Вучинић итд. На приједлог Ивана Цековића једногласно је изабрана управа Удружења: предсједник Душан Ђуришић, секретар Горан Ракочевић и три члана, Миленко Ратковић, Владислав Павићевић и Слободан Вукановић.
Том приликом је прихваћен приједлог да часопис „Осмијех“ буде званични лист Удружења, а од 03. марта 1994. године Удружење (до тада предузеће „Траг“) постаје оснивач књижевног листа за дјецу „Осмијех“ чији је главни и одговорни уредник остаје Душан Ђуришић, који је уједно био и дугогодишњи предсједник Удружења и најзаслужнији је за његов рад и трајање. Бројна су и немјерљива постигнућа Удружења у протеклом периоду, почев од богатог издаваштва, организације реномираних фестивала за дјецу и младе, на којима су, поред дјеце, учествовали и писци из земље и иностранства („Стара Маслина“, „Крај зелене Зете“, „Подгорици са "Осмијехом“, Фестивал за дјецу у Колашину); преводилаштва дјела страних аутора за дјецу, путујући пјеснички каравани у црногорским школама, и да не набрајам даље...Сви се тога сјећамо, и у тим активностима смо као дјеца учествовали.
2020. године, након краће паузе у раду Удружења, изабрано је ново руководство. Предсједник Удружења је писац Жарко Вучинић. Обновили смо чланство, издаваштво, а након вишегодишње паузе из штампе су изашли нови бројеви часописа за дјецу „Осмијех“, који ће се објављивати четири пута годишње. Поменути часопис Удружења излазио је у континуитету од 1991. до 2004. године, са укупно 95 бројева. Изабран је нови редакцијски тим у саставу: Блага Журић, Светлана Калезић Радоњић, Велимир Ралевић, Дејан Ђоновић, Велисава Метђонај, Илија Никчевић и Бранко Вуковић. Главни и одговорни уредник часописа је мр Горан Радојичић. Овај лист већ показује квалитет, окупља писце не само из Удружења, већ из цијелог региона, али и талентовану дјецу. Стога, већ након неколико објављених бројева, препознају се нове, младе стваралачке снаге, што нас мотивише да формирамо и Савјет младих писаца, на чему тренутно радимо.
Искористићу овај простор и прилику да апелујем на надлежне институције да конкретније подрже рад Удружења. Пуно је идеја, добре воље, али без адекватне подршке државе, погрешно је очекивати резултат који се темељи искључиво на раду и залагању појединаца, који волонтерски обављају немали дио посла који би требао бити један од приоритетних циљава сваке државе. Дакле, образовање и васпитање наше дјеце и омладине.
-Када сте почели писати афоризме?
- Увијек сам био склон цртицама и/ли краћим писаним дигресијама. Сјећам се својих свесака са часова вјежби на факултету, или скрипти, гдје се приликом припреме испита није пуно водило рачуна о уредности, често бих на маргинама нешто записивао, преправљао, додавао. Као црноризац. Чрте и резе. Настајао је, тако, неки мој асоцијативни језик. Кад се тога присјетим, дакле, било је ту доста елемената који би се могли подвести под форму афоризма. Касније, сусрећући се са дјелима страних и домаћих афористичара, свидио ми се тај вид књижевног израза, у том савршеном споју/пресјеку „умјетности и философије“ (Саво Мартиновић). Додао бих, и личности самог аутора. Управо, личност аутора, као интегративни фактор, афоризму даје наупечатљивију снагу, оригиналност, осим, очекиваних, књижевних домета.
-Афоризме Вам је објавила ИК „Алма“ из Београда...
- ИК „Алма“ из Београда је препозната на домаћем и регионалном тржишту као издавачка адреса са, прије свега, значајном продукцијом објављених књига, а у вези са питањем, афористичари се радо одлучују да њима поклоне своје повјерење. Наиме, ИК „Алма“ објављује наслове најзначајних домаћих сатиричара, а гарантује и заступљеност у годишњим зборницима афористике. Посебно бих похвалио „Зборник јужнословенског афоризма“ који је промовисан на последњем Сајму књига у Београду, у којем су се нашли и моји афоризми (објављени/необјављени), скупа са афоризмима, приказима објављених књига сатире. Свакако, не може се све што ИК „Алма“ продукује промовисати као квалитет, али квалитета има, итекако, при том мислим на ауторе и књиге вриједне пажње.
-Добили сте награду која носи име Радоја Домановића. Које његове приповјетке највише волите и зашто?
- Ево, с краја на крај питања, асоцијација за афоризам... Добили сте награду која носи име Радоја Домановића. Зашто? Обзиром да сам одговорио на први дио питања, на које још увијек немам одговор, поменули сте и Домановића. На мом читалачком лагеру је Домановићево Мртво море које планирам да прочитам у наредном периоду. Његова мисао јесте бритка и двосјекла и с правом се сматра утемељивачем савремене домаће сатире. Свакако, имамо ми „још наших Домановића“, али о томе неком другом приликом.
-Учествовали сте на овогодишњем традиционалном „Сатира фесту“ у Београду као представник Црне Горе, а најскорије и на Десетом фестивалу балканског хумора и сатире.
- Тако је. Сатира фест, моје друго појављивање на значајном регионалном фестивалу хумора и сатире који се сваке године традиционално одржава у организацији Београдког афористичарског круга. Такође, поменуо бих и своје учешће на фестивалима хумора и сатире у Пљевљима, Даниловграду у Зворнику. Последње, у алексиначком Центру за културу и умјетност, одржан је Десети фестивал балканског хумора и сатире „Јужњачка утеха“, уз учешће аутора из Србије, Црне Горе и Бугарске. Учесници су говорили своје афоризме, епиграме, сатричну поезију и кратке приче. У програму су учествовали: Румен Белчев и Михаил Вешим, главни и одговорни уредник бугарског сатиричног часописа „Стршен“ („Стршљен“) из Софије, Дејан Тофчевић из Подгорице, Бојан Рајевић са Цетиња, Слободан Симић, Бојан Љубеновић и Миодраг Стошић из Београда, Александар Чотрић из Панчева, Ивко Михаиловић из Крушевца, Љиљана Крстић и Славомир Васић из Алексинца.
Организатори фестивала хумора и сатире ме често позивају, што ме радује. Истом мјером, дружење са колегама, публиком, јер су то ријетки поводи и прилике које пружају могућност да се ваш рад чује. И на крају, увијек се чује, јер „ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“. Штавише, „причаће се с кровова“, док је нас сатиричара, какви год да смо.
-Избор Ваших афоризама за читаоце интервјуа.
- Афоризми из прве књиге – „Сизифове фусноте“:
Добро јутро. Рекао бих и „добар дан“,
али два добра не иду заједно.
Добар афоризам тако погађа у суштину
да се ријечима не може описати.
Живот чине мале ствари.
Мало морген и мало сјутра.
Трули смо у цјелини.
Нисмо ми Данска.
Бог је на нашој страни.
Све мање људи у њега вјерује.
Најтеже је бити пророк у свом селу.
Нема ко да те слуша.
За мене нема зиме.
Покрио сам се ушима.
Када сам ја био за опозицију, нико није био.
Сви смо били за власт.
Добри смо домаћини.
Паразити се на нама најдуже задржавају.
Сви критикују то што сам изабран за министра.
Стварно не знам чиме сам то заслужио.
Реалност нас увијек демантује.
Лако је да се на нама прави паметна.
Шовинисти су искључиви, а патриоте искључене.
Човјек без слободе је као риба без удице.
Метак испаљен у вис води промашен живот.
Историја има тенденцију да се понавља.
Први пут као наша, а други пут као туђа.
Колумбо је заправо тражио демократију,
јер ко год тражи демократију увијек открије Америку.
Дјеца политичара не одлазе у рат јер су лијепо васпитана.
Не иду тамо гдје нису позвана.
Његове књиге имају срећан завршетак.
Нема их у продаји.
Бог и Ева.
Батина је из раја изашла.
А у руке Мандушића Вука,
ћуд је женска смијешна работа.
...
-Избор из Ваше поезије за дјецу...
ХОЋЕ ЉУДИ ДА ОДРАСТУ
Хоће људи да одрасту!
На рамена се себи пењу.
Без крила би да полете
у висину измишљену.
Хоће људи да одрасту!
Све одозго бива мање.
Под лупом се срећа тражи,
љубав, вјера и надање.
Хоће људи да одрасту!
Све одоздо јесте више.
Нек питају оно дијете
што под њима једва дише.
Хоће људи да одрасту!
Пустити их треба, нека.
Ако буду натраг хтјели
то дијете их увијек чека.
-Поред афоризма, постоји ли неки жанр у којем бисте се радо окушали, или сте, можда, и покушали да стварате у њему?
- Да би афоризам имао свјежину и актуелност, аутор мора, макар површно, бити упућен и усмјерен на дневно-политичка збивања. Не знам какво је искуство других колега афористичара, али управо та изложеност и стражарење над људским слабостима и друштвеним аномалијама, захтјева посебну кондицију, и једну необичну истрајност, коју ја, очигледно, не посједујем. С друге стране, то не мора да буде ни лоше, јер пишем када осјетим потребу. Писање и објављивање афоризама „по сваку цијену“, одводи нас у други крајност коју свједочимо, а то је скрибоманија и хиперпрокукција у овом жанру књижевности, без одговорности, и у крајњем, вриједности самог материјала.
Последњих пар мјесеци пишем афоризме за малишане. У поменутом књижевном листу за дјецу „Осмијех“, као један од уредника листа, објављујем афоризме других аутора. Повратне информације читалаца биле су одличне. Tешко је промишљати на ту тему након Змаја, Душка Радовића, Милана Митровића, Сава Мартиновића; новије: Александра Чотрића, Бојана Љубеновића, Зорана Т. Поповића... али држим да, у том чудесном „судару“ са дјечјим свијетом, изведеница и асоцијација не може недостајати. Главни критичари, као и до сада, су моји клинци, и морам признати, тај рад ме веома забавља.
-Омиљени пјесник; омиљена пјесма
- Питање ћу мало преформулисати, јер не волим нај/омиљеније категорије. Дакле, пјесник и пјесма, по избору, за овај интервју. Рецимо...
НОКТУРНО – Фредерико Гарсија Лорка
Превише се плашим
умрлог лишћа,
плашим се ливада
кад их роса кити.
Ја идем да заспим;
ако ме не пренеш,
хладно ћу ти срце
уз бок оставити.
Што је то што звони
у даљини?
Љубав!
Вјетар у прозорским окнима,
љубави моја!
Ставих ти ђердане
с бисерјем од зоре.
Зашто ме остављаш
на путу да патим?
Кад пођеш далеко,
моја птица плаче
и виноград зелен
неће вина дати.
Што је то што звони
у даљини?
Љубав!
Ветар у прозорским окнима,
љубави моја!
Ти никада нећеш
знати, сфинго сњежна,
да сам те много
волио у души
у зоре облачне
и када киша лије,
а с увеле гране
гнијездо се руши.
Што је то што звони
у даљини?
Љубав!
Вјетар у прозорским окнима,
љубави моја!
Хвала на интевјуу, Снежана.
Е да. Да не заборавимо...
Зашто историја!?
Волим да понављам исте грешке...
Разговарала:Снежана Р. Радуловић
____________________________________________
