 |
| Зорица Бенарик |
У тренутку цео свет око мене нестаје.
Звезде постају мутне, чак и кроз двоглед.
Само бледа сенка иза мене застаје.
Кроз сећање ми пролази попут филма,
Обиље осмеха у мају, лишћа у бескрају.
Замишљам ону моју душу свестрану
Како у мени бухти кроз маглу старих дана,
Али тишина дође непозвана…
Убијам време читајући туђе песме
Док ми минут по минут не исчезне.
Сваки стих попијем попут вина.
Какву само мистику изазива сва та рима…
И даље у свом свету,
Тражим промену, неки други пут.
Неће више сенке ране да плету.
Тражим нови труд, а да не буде узалуд.
Чекам да прођеш поред мора.
Негде далеко изван наших сфера.
Чекам да ми се начиташ снова
Знам да си са стиховима већ имао афера.
Полако отварам очи, враћам се у божанско доба ноћи.
Да бар знам…да бар знам да ли ће проћи…
Или ће вечно на мом папиру писати критика.
Да бар знаш колико ме воли…
Та пркосна мистика.
НЕ КРИВИ МЕ
У души овог изгубљеног анђела,Када снег завеје,
Пази се далеких снова.
Пази се када пламен моје око загреје.
Не криви ме, када осетиш моју сузу.
То је попут трнња
Које те заболи када милујеш ружу.
Не криви ме!
Када сунце зађе,
А моја бол притиска слађе,
Знаш да је то само оно што ме тишти
Када срце у црној ноћи вришти.
Не криви ме ако видиш да сам слаба,
Ако ми сјај из ока поново у ноћ пада.
То је оно нешто
Што је одавно престало да се нада,
А упорно из дана у дан...оно страда…
Не криви ме!
Када нестанем, када ме нема.
То се моја бол за спокој спрема.
Или бар покушава…
Док старе стихове
Изнова и изнова преслушава.
Не криви ме!
Када чујеш да тешко дишем,
Дрхтим и узалудне рефрене пишем.
То се само песник у мени бори,
Па пркоси свакој новој зори,
Сваком новом уздаху
Што и мало личи на лишће увело
Које слабашно срце још увек није стигло очистити
Или једноставно…није умело…