Жељка Башановић Марковић
ПРИЧА О ПРАИСКОНСКОМ БОГУ
У ој пећини живео је Бог. Можда и није био прави али, су га сви у селу тако звали. Имао је три обруча. ¬Златни, сребрни и бакарни. На кога би бацио обруч, десило би му се управо оно што је тај обруч представљао. Седео је по цео дан гладећи своју дугу седу браду загледан у даљину. Сељани су му доносили иће и пиће тако да своју мудрост није расипао на баналност као што је преживљавање а, како је мало јео није му тешко било удовољити. Лишио се он одавно овоземаљских уживања. Кажу, да је имао је директну везу са небеским царством. Као деца плашили смо се да приђемо пећини а камоли да крочимо унутра. Старији су ишли само кад би их нека мука натерала или ако би их Бог позвао по Илији који му је уносио храну или нешто што би тражио. Нико се не сећа од кад живи у пећини али сви говоре исто, знамо га од кад знамо за себе. Међутим, једнога дана сећају се сви. На крају села живео је пастир који је надничио чувајући туђе овце. Тешко су живели, петоро деце, жена и стара мајка која је скоро потпуно била слепа. Хране су имали таман толико да не буду гладни. Када се најстарији пастиров син разболео нико није знао шта му је, копнио је и данима непомично лежао на сламарици тресући се у грозници. Пастир га је једне ноћи однео на рукама Богу у пећину. Дечак је ту заноћио а ујутру је изашао потпуно здрав, скинуо је сребрни обруч преко главе и он се закотљао назад у пећину. Пастир и његова жена били си неизмерно срећни када су га угледали на вратима здравог и веселог. Дечак је после причао како сјајни обручи у пећини имају магични моћ и како Бог са њима прича као да су живи, како су то његова три сина Златко, Бакро и Сребрнко. Причао је и превише јер се једно јутро пробудио потпуно без гласа. Пастир, његов отац опет је ишао да потражи помоћ од Бога али се он више није одазивао. Од тада нико није гласно помињао Бога, веровали су у њега прећутно а кажу да су његови синови били још опаснији. Не држите ме за реч јер ово је само једна праисконска прича у којој се генерацијама преправљало и додавало, и још није крај.
ХЛЕБ
Верица и Петар живе на истом спрату зграде од црвене опеке. Тачније стан до стана. Преко пута њих живи пензионер деда Стева коме свакога јутра купују хлеб, односно свако друго јер је наизменично, један дан Верица, а други Петар.
Хлеб му обесе о кваку и деда Стева кад устане скине кесу са кваке и доручак може да почне. На тај начин га одржавају у животу и штеде га беспотребне јутарње јурњаве по продавницама. Иако искрено говорећи он одавно није способан ни за какву јурњаву, хода уз помоћ палице ногу пред ногу. Једно јутро кеса је до увече била нетакнута на вратима и хлеб се одавно охладио. У стану се и деда Стева охладио. Био је крај новембра.
Верица и Петар више нису куповали хлеб и слабо су се и виђали свако до гуше у својим обавезама на послу.
Недуго затим у стан покојног деда Стеве доселили су се нови станари. Брачни пар са двоје деце. Деца су стално плакала а њих двоје су страшно викали и кад се не свађају. Лупали су вратима и врло брзо су Верица и Петар почели да жале за прошлим временима док је деда Стева живео преко пута њих.
Уморни после напорног дана често нису имали мира ни ока да склопе, будни су лежали свако у свом кревету и слушали буку која је допирала из стана преко пута.
И како је бука била све већа и непрекидна они су се више зблизавали и до краја тог месеца већ су живели у Петровом стану и спавали у његовом кревету. Убрзо су решили да продају Веричин стан јер им није био потребан. Док би лежали у кревету приљубљени једно уз друго бука им је све мање сметала.
Убрзо се у продатом стану доселила породица са још двоје деце и женком ирског сетера. И они су били гласни, пас би неутешно лајао када би га оставили самог.
Верица је почела да инсистира да се венчају. Петар се није бунио. Почели су и они све чешће да вичу. Свадјали су се уз тресак врата као тачку на расправу кад би неко изашао напоље.
У потаји свако је жалио за својим миром кога нигде није било.
Једнога дана враћајући се са посла Петар угледа кесу са хлебом обешену о врата. Толико се обрадовао да је без размишљања притиснуо кваку и ушао у стан.
Унутра је на сред собе седела куја ирског сетера и весело скочила машући репом кад је ушао. Сагнуо се и помиловао пса до глави.
Мирним кораком изашао је из зграде. Никад се више није вратио ту.
Верица га је чекала до касно увече а онда позвала полицију.
Петра више нико није могао да нађе иако су навели да у руци носи кесу са хлебом.
МАКСИМ И ЈА
Лупаш ко Максим по дивизији!!!!, узвикнуо би отац кад год би вежбали математику у кухињи за малим столом, док су се по цветној мушеми развлачили патрљци од гумице за брисање.
Истресао би руком све то на длан и бацио у судоперу. Мислим да је то радио да би запослио руке нечим и спречио себе да ми лупи шамар.
Чудио се изнервирано како није успео да ме заинтересује за науку иако је свако поподне одвајао на моју едукацију.
Седео бих коленима ослоњен на хоклицу као да сам желео да се казним тако што ће ми утрнути ноге кад већ мозак није успевао да научи математику.
Чесма у кухињи је капљала а ја сам бројао колико пута капне у минути.
Мало ме је тога у том периоду занимало, углавном да преживим те сате вежбања и школских часова како би се домогао терена за фудбал.
Много година касније када је интернет био неизоставна ствар у животима свих нас укуцао сам шта би значио тај постулат.
Некада велика тајна за све нас, била је откривена. Чувени Максим, вероватно нека будала,мислио сам деценијама, али како то да га сви знају? Данас је већ скоро па опште познато свим залудним људима који су питали Гугл као и ја.
Максим који се спомиње је врста митраљеза (изумео га је Стивенс Максим), коришћен у ратовима са почетка 20. века. Коришћен је за одбрану од пешадијског јуриша и уливао страх у кости свима који би се спремали за напад на противнички ров. Коришћен је у првом светском рату, и испаљивао је чак неколико стотина метака у минуту. Био је веома бучан, па отуда лупање.
Штета што ми је отац умро па не могу да поделим са њим ово откриће. Али чувена реченица „“Кад порастеш само ће ти се касти!“ је изгледа била на месту и без провере на интернету.
БЕОГРАДСКИ ГОБЛЕН
Најпознатија, истражена пећина налази се испод Ташмајдана, а археолози тврде да је стара око осам милиона година. Ову пећину су саградили Немци у намери да споје највиталније објекте Београда, како би безбедно могли да пролазе испод земље. Нису ни слутили да ће једном бескућнику бити прави дом…
Њега сам виђала у Ташмајданском парку када је лепо време. Носио је капут сав искрпљен и поприлично прљав. Велике шаке вириле су му из окрзалих рукава. Увек би вукао метални оквир некадашњих колица каква се користе у супермаркетима. Било је на њима свега, од картона и пластичних флаша до гардеробе и вешалица. Упркос томе знала сам да није обичан просјак каквих је било у свим деловима милионског града. Имао је манире који су датирали из неких бољих дана које можда није памтио више. Причала сам пар пута са њим од оног дана када сам му поклонила стари бакин Вилеров гоблен китњастог рама. На њему је била девојка која чита књигу ослоњена о дрво. Наградио је мој поклон великим осмехом и тада спазих да има само један зуб у доњој вилици. Због тог гоблена посвађала сам се са Срђаном јер није желео да нам се вуче по стану. Онако изнервирана утрапила сам првом кога сам видела а то је био он. Никад ми није рекао како се зове а нисам ни питала јер сви просјаци имају исто име.
Рекао ми је само кратко да ће га ставити на зид испод кога спава. У првом тренутку мислила сам да измишља а онда сам кроз разговор сазнала да живи у лагуми под Ташмајданом. Можда је сувише озбиљан израз да живи, али ето, склања се од ружног времена, безобразних људи и лоших дана. Једнога дана видео ме је како чекам на семафору код правног факултета и потрчао за мном вукући колица која су клапарала. Окренула сам се због те буке. У руци је држао телефон и пружао ми да погледам фотографију његове куће, тачније зид на коме виси гоблен који сам му дала.
Одакле ти телефон?, упитала сам га одмах.
-Госпођо, ја не крадем, дао ми га један човек пре два дана јер сам му очистио подрум.
Поцрвенела сам, осетих да ми топлота удара све до ушију и испод косе.
Посегнух за новчаник да се искупим новцем који би му гарантовао сигуран оброк данас.
Шаком ми је благо гурнуо руку…
-Нека госпођо, већ си ми довољно дала, рече потурајући ми опет телефон са сликом.
На зиду од окрњене опеке висила је девојка са књигом, гоблен моје баке. Просторија је била мрачна и само је светлост допирала негде одозго као у мишију рупу.
-Лепо си средио, рекох тихо
Осмехнуо се поносно верујем као шеик кад показује палату од злата.
Једва сам чекала да одем, било ми је неугодно.
Корачала сам тешким корацима као да сам на свакој нози имала по једно топовско ђуле. Просјак ме је испратио сузним очима не схватајући чиме ме је увредио, несвестан да сам сама себе највише разочарала. А томе нема спаса. Позавидех му на оној мрачној пећини у коју може увек да се сакрије од оваквих као што сам ја.
Горе, изнад те рупе тутњао је концерт на Ташу. Људи у гомили скакали су и певали. Сваки звук плео је нити око Београда. Упркос томе била сам сама на овом београдском гоблену.
САВСКА КОРАЧНИЦА
Док корачам дуж Савског кеја доле на пристаништу, бројим кораке. То ме смирује јер тражи потпуну концентарацију. Нема боље забране мислима да ми навиру и муче ме својим прохтевима за решењем. Волим овај град, кад наслоним главу на његове обале буде ми лакше, овде код реке, док ми се Београд радује и теши ме да ће све бити како ваља. Једна мисао ме ипак прогања и упорно тражи пут мојих вијуга, удара у слепоочнице и пулсира као сигуран знак да сам жива, да корачам. Корачам зато све брже и брже, на самој ивици да потрчим или можда полетим. Чујем ударање стопала по бетонским плочама дуж шеталишта док поскакујем између рупа које су свуда,упорно бројећи тих хиљаду и двеста тридесет пет корака до Небојшине куле...
Недостајање убија, горе него куршум. Цепа и кида, дуго и натенане, научила сам током времена док је много воде протекло Савом...
Рат је већ увелико беснео када су је њени из Босне некако пребацили за Србију. Мајка само рече: „Долази нам родица, помоћи ћемо колико можемо.“
Радовала сам се.Била је неколико година млађа од мене али у том узрасту након средње школе мало се та разлика да приметити. Како сам била јединица везах се из све снаге за ту девојку.
Одмах сам уочила да туга не јењава у њеним очима, чак ни онда када се смеје.
Много је волела једног муслимана, то је био један од разлога што су је њени послали овде. Схватих да јој је мој град дошао као нека казна. Живот је чудо! Могла сам се заклети да Београд све пригрли као велика мајка али ето овога пута испаде зла маћеха.
„Нису одобравали ту везу ни пре рата јер је друге вере.“, говорила ми је.
-„А шта срце зна, за њега је љубав једини Бог!“, настављала би, а ја сам ћутала у немогућности да пронађем неке паметније речи.
-„Прећутно су се слагали Божић и Рамазан“, процедила би кроз зубе.
Причала ми је да је абортирала два пута пре рата јер се надала да ће се ситуација променити и да ће њени на крају ипак пристати на њен избор и пригрлити зета друге вере. Никако се није мирила са том чињеницом да се то не би ни десило, упорно кривећи рат и то лудило међу људима. Знале смо обе да је то слаба утеха и да су на њеном поднебљу владала нека друга правила.
’’А он, он је био леп, најлепши у околини. Висок и кршан, модро плавих очију и дубоког гласа.“, шапутала ми је ноћу када легнемо да не пробуди укућане.
Прва љубав јој је био, а зна се да то заборава нема, па колико год да се брани. Ноћима ми је причала о њему, дању је почела да се виђа са земљаком који је био доста старији и ожењен али је имао девиза да ту разлику некако премости. Тешила се по београдским кафанама уз музику са њим, наручујући песме које су је до јутра ударале право у срце. Није била у контакту ни са ким, чак је и своје избегавала.
Мајка јој је писала писма, кратка и уопштена. Питала је да ли је продала пушку коју су јој дали пред полазак не би ли имала неки динар за себе. Испоставило се да пушка има неки фелер у цеви а и тих година се оружје могло купити лакше него пакло цигарета.
Била је љута на мајку. Брат и отац били су војна лица и загрижени овим проклетим ратом. Њих није ни помињала. Убрзо сам схватила да не прича о стварима које је погађају.
Прихватила сам то без поговора и нисам постављала сувишна питања, искључиво оно што она жели да исприча сам пажљиво слушала. Толико сам могла да учиним за њу, бар да јој не копам дубље по ранама кад сам већ имала ту срећу да не проживим толико страхота у свом учмалом животу.
Испоставило се да јој ожењени зема даје и шаком и капом па је ускоро одлучила да оде од нас за Немачку. За почетак код неких мајчиних рођака.
Само је једнога дана устала, спаковала своје ствари и отишла, док смо били ван куће.
Никада нам ни разгледницу није послала. Као да је била љута и на нас.
Много година касније нашла сам њен дневник испод паркета моје собе коју смо делиле.
Искрзане ивице мале наранџасте свеске на коцкице тресле су ми се у дрхтавој руци...
Било је исписано само неколико страница, ситним искривљеним рукописом.
фебруар ʹ92
У мемљивом подруму нас осам жена тискамо се у један кут преплашене и још не верујићи шта се десило. Први пут да није било мојих другарица из улице јер су биле муслиманке.Недостају ми, са њима сам одрасла.Хладно ми је, а глад не осећам. Све што имам код себе налази се у ранцу, пар пресвлака гардеробе и ову свеску у којој пишем.Ако преживим данашње гранатирање писаћу још. Страх ме је и напољу тутњи, пробаћу да заспим.
март ʹ92
Сада смо у неком бункеру. Смрди на влажну земљу и неопрану људску кожу. Пребацили су нас наши ноћас преко шуме и згаришта где су некад биле куће.Да сам којим случајем морала сама не знам куда би. Не препознајем сопствено село у коме сам се родила и одрастала.
Лоше ми је од глади и страха. Милеви баба Љубициној је позлило, рекоше јој да је син Милан рањен. Не смем да мислим о ничем пређашњем. Сви се праве да спавају. Одох и ја.
мај ʹ92
Ноћас су све силовали. Мене нису једино. Он је био у екипи и још пар момака које знам, његових другова. Није дао да ме пипну, али ме је шутнуо ногом у стопак и кроз зубе просиктао...“Вашљива курво.“
Нека топлота обавила ми је целу утробу од тог ударца осетих жмарце низ читаво тело. Сетих се нашег последњег вођења љубави, мириса његове коже и зноја. Шапата храпавог и страственог тик уз моје лево ухо. Мојих руку око његових рамена и ноктију које му заривам у леђа.Пољубаца и обећања да ништа није јаче од љубави....
А било је.... Рат је поделио Фатиму и Весну, кадаиф и ванилице, јаретину од прасетине,муслимане од срба....
А опет смо се спајали у овој мемљивој рупи жељни освете и бесни једни на друге, без икакве свести или емпатије о томе како је пре било, и да ли је било?!
****
Сузе су ми се сливале саме. Вратих свеску испод паркета, као да ћу тиме заташкати грешке са обе стране.
У Нурембергу се само пет година касније наша родица венчавала са Алмиром, послала је позивнице велике и беле с бурмама од златне фарбе која се пресијавала по картону.
-Не плачи, узикну мајка,удаћеш се и ти има времена!
Повукох инстиктивно ногом по паркету на оном месту да се не види да је одлепљен од бетонске кошуљице.Све остале рупе биле су некако залепљене.
Сава више није била иста, пркосно се мрешкала, а њене београдске обале имале су ново рухо, имала сам га и ја и више нисам бројала кораке. Коначно сам стигла саму себе.