ЗБОГ ВЕНЧАЊА
Благо теби росо рана што све јутром дан окупаш
Па капима хладне воде ко бисере ти нанижеш
И окитиш свеће, траву, латице и лист сваки, влас и нит
Па све сјаји од лепоте, па све блиста од чистоте, па све прича од милине
Благо теби Сунце сјајно што зрацима росу грејеш
Увелико дан обасјаш и просветлиш сваком путе
Кроз облаке ти засијаш па топлотом све милујеш
Па осмехом кроз дан кренеш и поподне ти загрлиш
Благо теби ноћна тамо што ћилиме црне шириш
Па прекријес кућу, поље кров и пут , дрво свако
Док све снива снове чедне и мирује у тишини
Па се срца сва уритме док казајка зидног сата рану зору дочекује
Благо теби зоро сјајна што сањива срца будиш
Па уз мирис топлог млека, свежег хлеба, цијук среће домом ходи
Недеља је, окићени двори њени и капија отворена
Па све куца од радости, па све пева пред венчање
Само мени благо није, јер ми драга пред олтаром
Данас стоји сва у белом, све с осмехом гледа њега
Па му слатко изговара мед медене речи миле
Њено "да" ехом лети као стрела, брза, муња па ми срце раскомада, никад исто бити неће
Да ли знаш
Да се још увек сећам дана када си отишла
И звук твојих високих потпетица како одзвањају пустим ходником
Кофер у коме си спаковала срећу, осмехе, све најлепше речи и будућност
Нестала си без остављене адресе, без речи, без збогом, без стида
Тишина, само је немо одзвањала Скарлатијева соната, пробадајући ми грудни кош, а дирке клавира вапиле за топлином твојих прстију
Милена,
Да ли знаш
Да се у сваком углу мог стана тог дана уселила туга
Раширила крила, одомаћила се у свом лудилу и безумљу
Само огољени и безбојни зидови немо чувају тајну давно угашене љубави
Страствених пољубаца, врелих погледа и безбрижности
А ја самац, изгубљен у вртлогу ишараних стаклића, немоћан да било шта променим
Милена,
Да ли знаш
Да ми је постеља обична пустара у којој спокојно крај мене спавају тишина и немир
Церекају се у својој победи , кидају ми душу на комаде
Разарају ми тело, а груди ми тешке од бола због тебе, без тебе
Срце ми цвили у бескрају, откуцаји све спорији и спорији док прелазим мост који води до ништавила, у бездан
Остављен у самоћи, тражим прошлост, а она прекривена велом прашине, закључана у кутији успомена, не проговара
Милена,
Да ли знаш
Да нисам бацио руже које смо купили оног кишног дана на Каленић пијаци
Гледам сасушене латице цвећа расуте по столу и у свакој од њих видим твој осмех
Док ме мирис још увек сећа на купку од магнолије
И на свиленкасту и мокру, тек истуширану твоју кожу
На сточићу твоја омиљена књига Марсела Пруста "У потрази за изгубљеним временом" непомична, попут сведока, гледа кроз моју душу и боде попут мача
Милена,
Ја знам да те желим истим оним јаким жаром, истом страшћу баш као оне ноћи када смо се први пут срели
Док је калдрма у Скадарлији подрхтавала од наших погледа, а музика нас очаравала у својој разноликости
Сећања су ту и прате ме и твоја цветна, жута, лепршава хаљина и поглед плавих, враголастих очију
И дуга коса до појаса и увојци боје препеченог кестена
Милена,
Приказа је јасна , попут Курбеових слика у музејској постави
Срећна си у његовом загрљају, окупана пољупцима и насмејана
Док му рукама милујеш рамена, љубиш страствено и пожељно, дозивајући га погледом
А ја заражен вирусом који носи назив "без тебе", тече крвотоком и убија ме лагано из часа у час
Мој живот је на раскрсници и којим год путем да кренем, свеједно је
Залазак је и све ме води до понора, без сутра, без наде до краја,
Зато што те волим, Милена, волим, али ти то не желиш да знаш.
Па прекријес кућу, поље кров и пут , дрво свако
Док све снива снове чедне и мирује у тишини
Па се срца сва уритме док казајка зидног сата рану зору дочекује
Благо теби зоро сјајна што сањива срца будиш
Па уз мирис топлог млека, свежег хлеба, цијук среће домом ходи
Недеља је, окићени двори њени и капија отворена
Па све куца од радости, па све пева пред венчање
Само мени благо није, јер ми драга пред олтаром
Данас стоји сва у белом, све с осмехом гледа њега
Па му слатко изговара мед медене речи миле
Њено "да" ехом лети као стрела, брза, муња па ми срце раскомада, никад исто бити неће
ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ВРЕМЕНОМ
Милена,Да ли знаш
Да се још увек сећам дана када си отишла
И звук твојих високих потпетица како одзвањају пустим ходником
Кофер у коме си спаковала срећу, осмехе, све најлепше речи и будућност
Нестала си без остављене адресе, без речи, без збогом, без стида
Тишина, само је немо одзвањала Скарлатијева соната, пробадајући ми грудни кош, а дирке клавира вапиле за топлином твојих прстију
Милена,
Да ли знаш
Да се у сваком углу мог стана тог дана уселила туга
Раширила крила, одомаћила се у свом лудилу и безумљу
Само огољени и безбојни зидови немо чувају тајну давно угашене љубави
Страствених пољубаца, врелих погледа и безбрижности
А ја самац, изгубљен у вртлогу ишараних стаклића, немоћан да било шта променим
Милена,
Да ли знаш
Да ми је постеља обична пустара у којој спокојно крај мене спавају тишина и немир
Церекају се у својој победи , кидају ми душу на комаде
Разарају ми тело, а груди ми тешке од бола због тебе, без тебе
Срце ми цвили у бескрају, откуцаји све спорији и спорији док прелазим мост који води до ништавила, у бездан
Остављен у самоћи, тражим прошлост, а она прекривена велом прашине, закључана у кутији успомена, не проговара
Милена,
Да ли знаш
Да нисам бацио руже које смо купили оног кишног дана на Каленић пијаци
Гледам сасушене латице цвећа расуте по столу и у свакој од њих видим твој осмех
Док ме мирис још увек сећа на купку од магнолије
И на свиленкасту и мокру, тек истуширану твоју кожу
На сточићу твоја омиљена књига Марсела Пруста "У потрази за изгубљеним временом" непомична, попут сведока, гледа кроз моју душу и боде попут мача
Милена,
Ја знам да те желим истим оним јаким жаром, истом страшћу баш као оне ноћи када смо се први пут срели
Док је калдрма у Скадарлији подрхтавала од наших погледа, а музика нас очаравала у својој разноликости
Сећања су ту и прате ме и твоја цветна, жута, лепршава хаљина и поглед плавих, враголастих очију
И дуга коса до појаса и увојци боје препеченог кестена
Милена,
Приказа је јасна , попут Курбеових слика у музејској постави
Срећна си у његовом загрљају, окупана пољупцима и насмејана
Док му рукама милујеш рамена, љубиш страствено и пожељно, дозивајући га погледом
А ја заражен вирусом који носи назив "без тебе", тече крвотоком и убија ме лагано из часа у час
Мој живот је на раскрсници и којим год путем да кренем, свеједно је
Залазак је и све ме води до понора, без сутра, без наде до краја,
Зато што те волим, Милена, волим, али ти то не желиш да знаш.