ВРЕМЕ
У времену без наде,
срозани људи, страхом оковани, живе.
Сурова стварност наша је рана...
Похарана кућа,
сад нас храни...
Гасе нам се ватре.
Опустеле душе пред немаром силних,
у безнађу ћуте.
Дивне ране наших јунака,
у срцима опет нам крваре,
а на јави Милоша нам нема.
У поља нам скакавци надиру...
Летину су нашу рашчупали.
,,Ој, рођаче, докле ћеш да спаваш?”
ШТА РАДИМ
Шта радим себи,кад мислим о теби?
Наљутио си се, ако.
Када не волиш то је лако.
Тешко ми је.
Криво...
Неспреман да ме чује,
душу ми трује.
Да објасним,
могла бих лако.
Несталом не могу...
Како?
Не желим ја да он ме воли.
Неспоразум,
неспоразум ме боли...
ПОМИСЛИ
Помисли на мене…Али, не знаш колико сам храбра,
колико јака у немоћи својој...
И колико сарказма има у глави овој,
ти, баш ти никада нећеш знати.
Знаш да сам себе згазила,
на почетку животног круга.
И да сам бацила све нежности,
далеко од себе...
Дотакла дно очаја... због тебе.
У небо и земљу гледала,
да не посрнем,
и да се не бих предала.
И на истом месту сам стајала,
тамо где ни једна не би ни трен трајала.
И очима наде, око себе,
другима срећу стварала.
Снове у сивилу давала,
радошћу их бојила.
Дужност постала...
Као војник на стражи, остала...
А душа ми бескрајна туга постала.
И помислићеш некада на мене,
али... нема више те жене.
ХВАЛА
И ја сам данас у немоћи својој,Великог и Живог Бога срела.
У планинско село,
оковано снегом, одвео ме пут.
Трен...
Кривина ме носи.
Заноси...
Плешем последњи плес.
Белина таласа изнад јаруге,
а четинари чекају...
Чекају мој пад.
Спокој...
Нестваран мир у мени,
а смрти у очи гледам,
свесна да ме чека...
Погледом упијам последњу слику,
а она ремек дело великог творца.
Мисао ми чудна, нестварна и жива:
,,Боже , како је лепо.”
Величанствена лепота творевине…
Задиви, задиви ме у трену.
И против свих сила,
онај најсилнији,
заустави мој лет.
Стадох...
На ивици амбиса,
у чуду, у њега загледана,
схватих: ,,чудом постојим.”
Живим...
,,Господе, хвала.”
,,У твојој су руци сви дани моји.”
Немоћ моја твојом силом блиста...