Артриљерија је још пре оне дводневне кишурине изровашила околину. Дно кратера је љигаво и хладно. Не мислим, али још увек постојим. Тупи ударци унаоколо. Прасак из даљине.
Добро је ваљати се у блату. Много сигурније него изаћи и бити херој. Они су тамо напољу. Гомиле црева и меса што су крај пута пронашле мине. Смрдљиви лешеви на измрцвареном асфалту.
Ево и летећих циркузанера. Растурају над главом већ трећи пут ођутрос. Штепање унаоколо престаје. Снајпер бате их приметили, притајили се. Бум - бум. Истоварили товар и бегају натраг. Бескорисно ракетирање пустих рушевина. Тап - тапа - тап око мене поново почиње. Пауза је окончана.
Две рупе даље је капетан Јовановић. Повремено добацује нешто о џукелама и кукавицама, али одавде га никако не разумем. Шта се тол'ко надрнд'о? Па, бар овде бенседин деле к'о бомбоне. Шаку данас, шаку сутра. Спереш брљом и херојство штрца к'о ватромет. Јел' он то јутрос пребацио дозу? Ко га јебе, гледам ја своју гузицу.
Кад мисли дођу мислим о својој лепотици. Мислим о својој авлији и Џекију. Кад мисли дођу.
Ух, ово је било близу. Дај бре, лакше мало. Чварци су вам онамо, у оној другој рупи.
Јебем ли вам мајку! Данас вам га не излазим!
Ух бре, па зар три месеца после свадбе да загинем као будала? Јебем ти ја овакав медени месец! Овде у овој каљузи. Ма, јебем ли га...
Трећа недеља од кад су нас потоварили у камионе и истресли овамо. Патриоте се овде баш и нису нешто запатиле. Ваљда и даље ординирају по кафићима и на телевизији. Са библијом у једној, а мачем у другој руци.
Добро је звучало све то срање о домовини и јединству. Напаљене патриоте по кафићима и ТВ програмима лајали су нешто о библији у једној и мачу у другој руци. Нисам посебно религиозан, ал' баш је добро звечало. Детаље пресеравања баш и нисам попамтио. Нешто о томе како свим тим какосезваше полуделим керовима треба јебати матер. Ал' то са библијом и мачем... Ух, то је било баш онако судњедановски.. Попаљеност ме држала све док јебена војна полиција није дошла по мене. Занос је после тога експресно нестао.
Помишљао сам већ да се пребацим у следећи кратер. Само да не слушам више сероњу. Ноге не слушају. Укочиле се ођутрос. Не покрећу се. Ваљда боље од ове збуњене главе знају који су изгледи. Па чак и да тамо стигнем жив, шта ће се променити? Поглед на крајолик? Не, Јовановићу, остављам то задовољство теби.
Баш судњедановски...