Tу празнину у трбуху, кад вам нештo није ништа. Безимена. Без лица и наличја. Невидљива. А тако тешка. Врти,боде,реже,турпија... Сваким даном све је дубља.
Ваља поднети.
Поглед који вешто скриваш, док гледаш неке чудне људе око себе, а у очима сам ти ја. Знам. Осећам. Када нам се на трен сретну погледи,стидљиво, пуни жеље, а трају краће од трептаја. "Не,нисам те погледао, само су нам се очи случајно среле."Ваља поднети.
Твоју борбу између жеље и реалности. Попут жеље из вечног,Десанкиног стиха. "Не, немој ми прићи, хоћу из далека..."
Нанизали су се наши моменти "из далека". Некада намерни, а некада толико случајности није могуће ни у филмовима. У најнеочекиванијим тренуцима,на најнеочекиванијим местима. И увек исто. Бескрајна,обострана, радост, а онда укопани, заћутимо, кришом се гледамо и дубоко у души, желимо. Наслагали се дани и године радости,тихе туге и добро скривене жудње. Толико их се наслагало, да се уморих.
Уморих се од надања, чекања, вере да ће доћи наше време, да ћемо прозборити коју, уз кафицу, сами, да ћемо се загледати једно у друго,слободно, без стрепње,да ћемо једно другом рећи све ,што годинама шапућемо у дугим, ноћним тишинама, када се грлимо мислима и срцима, да ћемо, у хладу столетног кестена, где нам се очи сретоше први пут, макар ћутати заједно.
Уморна сам, док са сетом гледам како грлиш неке друге жене, мазиш нежно руком по коси, пригрлиш их око струка, шапућеш им, плешеш са једном, другом, смејеш се, испијаш вино, а мени шаљеш поруку " не немој ми прићи." Уморна сам, од гомиле људи око тебе, који те "пазе" од мене, попут Кербера. Уморна сам од непријатних, њихових погледа, када ми се, учтиво јавиш, уморна сам од твојих речи. И прећутаних и изречених. Уморна сам од мора попијених кафа ,док ми и лице и душа горе од силине твојих погледа и оног безименог осећаја у трбуху, од усковитланих, помешаних осећаја радости, туге, нелагоде, непријатности. Као да сам лопов. Као да крадем твоје погледе и осећаје.
Ваља поднети и вечно моје питање и дилему. Зашто ме кришом гледаш, ако ти није стало, зашто ти сваки пут ухватим тај сетни израз, док ме твоје око милује и зашто не умем да сакријем огромну количину љубави и жеље за тобом, већ годинама, већ као глупача ,бленем у тебе, пружам ти срце на длану, безусловно,а заменим у ретким тренуцима твог обраћања мени?Спетљам се, муцам, тражим речи, занемим,као да ми у грлу стоји кост и обавезно се кајем због свега сто сам изрекла и прећутала.
Ваља поднети.
То што сам се уморила од чекања. Па, можда то и није била јака љубав, када се човек од ње умори? Можда и није била љубав? Можда то и нисам била ја, већ нека жена, које више нема?
Можда те више нећу чекати! Ваља и то поднети.
А можда ми, ко зна, ако те престанем чекати, једног дана и дођеш. Тихо, неприметно. И седнеш крај мене баш тамо где су нам се први пут очи среле.
И можда ћемо тако заједно, срећни, ћутати.
Можда.
А ваља све то поднети!!!