БУРИДАНОВ МАГАРАЦ
Дођу ми, тако, неке вечери
У којима попут Буридановог магарца
Стојим испред своје библиотеке
Неодлучан које књиге да се латим
Са ким би се ваљало дружити вечерас
На чијим се изворима мудрости напајати
У времену које не признаје ничију мудрост
Општег посрнућа, свакојакога лудила и бесмисла
У свету који се подсмева мудрости, слави
Глупост, простоту, површност и баналности
Морал је убијен, истина цвили згажена
У блату лажи, превара, злочина и огољене силе
Дуго већ мучи ме питање има ли књига
Икаквог значаја, ако су нестале све вредности
Којима су ме својим књигама учили мудраци
Има ли места макар труну мудрости
Ако је свака мудрост побегла безглаво
Од гордељивог homo sapiensa опијеног
Лажном моћи и предсмртним сјајем
Којег, по несрећи, није свестан
Замукли су мудри философи и учењаци
На сцену ступише незналице и полуинтелигенти
Похлепни на славу, богатство и лажни гламур
Кратке памети и папагајскога језика којим
Славе опсенаре, протуве и лажљивце
И шта уопште могу ја у глуво доба ноћи
Са књигом каквога мудраца у рукама?
Кога се ноћас тиче моја мука и несаница
Док се свет безглаво руши у амбис
Из којег му нема излаза ни спаса
Нисам ли само Дон Кихот, витез тужнога лика
Или Буриданов магарац који ће липсати гладан
Јер не жели да се опредељује између два пласта лажи
Које му непрестано нуде са леве и десне стране
Кад чујете да је мањкао убоги песник, занесењак
Реците слободно, без пардона и снебивања:
‘’Био је магарац, хтео је да мења свет,
Није схватио да мора променити себе.
Свет није променио нико и никада.’’
ЛУДЕ ЈЕСЕНИ
(Такo мало смо хтели, толико много су нам узели)
Какве су то биле луде јесени,
Крајем нежних шездесетих!
Празних руку, празних џепова
Глава пуних лудих маштарија
Мерили смо улице корацима магле
Крали ноћи од зора које рано долазе
Молили конобаре да не затварају
Кафане, наше истинске домове
И завршавали у железничкој ресторацији
Само на још по једну, а остајали до јутра
Возови су долазили и одлазили у свет
Нисмо их примећивали пијани од јесени
Отежалих боја сакривених дубоко у нама
Јурили смо безглаво за белим облацима
Уверени да ћемо их оседлати и узјахати
Занесени јесењим плаветнилом заборависмо
На возове који одоше пругама што воде
Каријери, успесима и важним положајима
Остадосмо на неком споредном колосеку
Слични празним заборављеним вагонима
Који труну на постаји у далекој провинцији
ИСПОД БРЕЗЕ
Нежни јесењи сомот вечери
Месец је сребрна дијадема
У коси разгранате брезе
Хор зрикаваца отужно извија
Јесењу сонату пролазности
Чујем одјек даљина и времена
Дозивају ме преци са овог камена
Са убогих простора и горских врхова
Зову и опомињу, јесам ли достојан
Да им се гласнем из времена кукавног
Имам ли ишта лепо да им јавнем
Стид ме да их лажем, немам снаге
Да им кажем истину нашег доба
Разбољеног, рањеног и пониженог
Заболеће их више од свих рана
Са којима легоше у незнане гробове
Чекам јутро, кажу да је паметније
Од вечери мојих сумњи и страхова
Нисам више сигуран, бојим се
Мудрост је побегла главом без обзира
ЖАЛ ЗА ...
Не жалим за годинама које минуше
Не жалим за богатством које не стекох
Не жалим за каријером која ме заобиђе
Не жалим за светлима Њујорка и Париза
Жалим што не видех Јасну Пољану
Жалим што на гробу Лава Николајевича
Не попих литру вотке, за покој душе
Мудрацу над мудрацима, без чијег би дела
Свет био сиромашан, а Русија убого сироче
Жалим што не умих лице водом са Дона
Жалим за лепом козакињом Аксињом
Иако ја нисам Григориј Мелехов
Жалим за ноћима у степи, пуним звезда
И старицом Изергил која тако лепо прича
Жалим за Серјошком Јесењином и Пастернаком
Жалим за Оком и снежним Переделкином
Тројком што јури бесно кроз ноћ и мећаву
Непрестано чујем звук балалајке и Ларину песму
Не, нисам русофил, ја сам БИБЛИОФИЛ
ГОСТ ИЗ САМАРКАНДА
Вечерас ми је стигао драги гост
Математичар и песник Омер Хајјам
Из далеког Самарканда, драгуља
У круни људске цивилизације
Донео је дарове каснога палеолита
Са пута свиле, од Кине до Европе
Дах и свежину бескрајног зеленила
Потече разговор угодни, старих знанаца
Уз чашу вина, пуног сунца и боја даљина
Окићеног недостижним стиховима рубајиа
‘’Ако часак можеш, буди само за се:
Пусти ‘’сутра’’, баци ‘’јуче’’, гледај ‘’сада’’
Сваки час живота летом ти одлази.’’
Знам то одавно драги Омере Хајјаме
Сазнао сам да је живот компликована
Једначина трећег степена, чије решење
Ти Одавно одогонетну, а мени неуком
То, никако, не полази за руком и умом
Кажеш да нећеш покајање, мрско ти је
Моје покајање не треба никоме, ни Богу
Лутам лавиринтом без Аријадне
Несмотреном, украла ми је конац,
Бојим се, изласка ми нема ниоткуда
Твој савет, да уживам сва добра света
Мало ми вреди. Премного је ружног око мене
Не хвалим дан који је прошао
Уз рубин – вино и ово ‘’сада’’, пуштам
Нека све оде путевима неиспитаним
Чију једначину не знаш ни ти
Мудри мој друже Омере Хајјаме
Не тражи то од мене неуспешног
Грешног дијака у животној школи
ОБИЧАН ДАН
Још један обичан дан
Сручи се у амбис минулог
И никада, никада више
Неће се поновити
Док је сунца и месеца
Овог обичнг дана све је обично
Устајање, после лошег спавања
Кошмарних снова и страхова
Наркоманско посезање за даљинским
Ђавоља кутија почиње немилце да сеје
Лажи, обмане и паклене слике ужаса
На све стране крв, смрт и зла свакојака
Слуђеном застаје ми дах у грудима
Са ужасом схватам да је свет полудео
Ратови, ратови и само ратови...
Ратови данашњи и ратови будући
Који ће тек почети, само што нису
Свет, проклето и безусловно опстаје,
На ратовима, злочинима и несрећама
Поскупљења и несташице, болести
Лажне вакцине и фармакомафија
Све са једним јединим циљем
Смањити број ‘’бескорисних конзумената’’
Хране, воде, енергије, ваздуха и шума
После овако ‘’ведрих’’ вести, ваља
Сести за сто и подмирити благоутробије
‘’Хлеб наш насушни, дај нам Господе!’’
Попити кафу и запалити цигарету
Не! Никако! То убија, скраћује живот!
Да ли га све, пређе речено, продужује?
Потом читање новина и књига на интернету
Што сличи сексу уз употребу кондома
Свет све више постаје виртуелан
Свакодневље је само виртуелна слика
Живот добија костуре виртуелног
Коначно, осећам да и ја постајем
Сићушна виртуелна тварца у безмерју
Што лебди кроз виртуелно време
Искра која ће згаснусти у простору
Ношена крилима стварних синова
Богова Еола, Марса и Јупитера, усудних
______________________________________________________
