 |
Као најбољи студент, у току школовања била је добитница „Плакете Универзитета Црне Горе“ и двије године заредом била је проглашена најбољим студентом Црне Горе у области друштвених наука. Добитница је „Бранкове награде“ Матице српске за најбољи дипломски рад у току 2002. године, као и добитница награде „Вук Караџић“ за најбољи есеј (2005).
Још у току студија почела је да објављује своје радове и сарађује с многим књижевним листовима и часописима („Књижевне новине“, „Багдала“, „Овдје“, „Мостови“, „Стварање“, „Свеске“...).
Објавила је шездесетак радова из усмене, средњовјековне, модерне и савремене књижевности, а најужа област њеног научног интересовања везана је за књижевност за дјецу и омладину, којом се бавила у магистарском и докторском раду.
Приредила је избор пјесама Драгана Радуловића (2008, 2022) и антологију нове поезије екс-YU простора „Ван кутије“ (2009).
Објавила је и значајнe монографијe „Стваралаштво Драгана“ (2015) и „Савремена црногорска књижевност за дјецу и омладину“ (2017), а основала је и Институт за дјечију и омладинску књижевност (2014).
Чланица је Хрватске удруге истраживача дјечије књижевности (ХИДК) и Европске мреже за књижевне компаративне студије, а била је и чланица Центра младих научника при Црногорској академији наука и умјетности (2010-2018).
Током 2019, 2021. и 2022. године боравила је на Универзитетима у Берлину, Вроцлаву, Познању, Хајделбергу, Сивасу, Леону и Марбургу, држећи предавања из дјечје и омладинске књижевности.
Поезију је почела да објављује од петнаесте године, а до сада је је публиковала седам збирки пјесама (збирка поезије „El manuscrito del silencio“ објављена je на шпанском језику) и добила значајне домаће и интернационалне књижевне награде.
Као неко ко има двоструко књижевно искуство (умјетничко и научно), често је била члан жирија за додјелу књижевних награда (Награда „Меша Селомовић“ (2008), награда „Стјепан Митров Љубиша“ (20008), награда „Лимских вечери поезије“ (2005-2022), награда „Ристо Ратковић“ (2013-2014)). У периоду од 2011. до 2021. године била је црногорска селекторка за додјелу награде „Мали принц“, једне од најважнијих у региону у области књижевног стваралаштва за дјецу и омладину.
Била је и чланица организационог одбора Свјетског фестивала поезије који се сваке године одржава на Куби (2005-2015).
- Умјетност и Ви. Реците нам нешто о Вашем процесу стварања, инспирацији... Вашој поетици.
- Умјетност сам од најранијих дана осјећала као врло моћног савезника на животној стази. У тренуцима када ми је било најтеже, пријатељевање с њом давало ми је утјеху и радост. Независно од тога да ли је у питању био плес, покрет, музика, пјевање, компоновање, свирање, сликање, прављење колажа, шивење, измишљање необичних одјевних комбинација или писање, она ме је окретала од споља ка унутра, подстичући ме да одговоре тражим у себи. У том смислу сам јој изузетно захвална зато што ме је научила да излаз увијек постоји кроз израз.
Мој стваралачки процес се веома разликује од жанра до жанра. Прозу стварам стихијски, од једне до друге прилике, драма наилази попут гејзира једном у неколико година, поезија свакодневно, кроз синтагме, стихове или цијеле строфе које ми се појављују онда када их најмање очекујем, чак и у сасвим прозаичним околностима. Ти дарови с оне стране најчешће личе на благи шапат преко рамена. Срећом, моје духовно ухо врло добро чује. Стварам често и у сну, када сањам не само идеје или заплете, већ и цијеле пјесме. Тада кажем себи „ово мораш записати чим се пробудиш“ – половину најчешће однесе дан, али друга половина која преживи моје сновне походе, буде увијек у дослуху с неким универзалним знањем које постоји мимо нас и чији смо, и овако несвјесни, саставни дио. Инспирација ме, дакле, проналази у врло различитим околностима. Битно је препознати када се појави и, ако је могуће, одмах јој се посветити, зато што помало личи на брзи воз који оде ако се у њега не ускочи у правом тренутку.
Моја поетика је током тридесет година активног писања прошла кроз врло различите стадијуме. Нисам сигурна да бих сву разноврсност тих појавности могла објединити једним појмом или једном дефиницијом. Одувијек су ме посебно занимали смрт и стварање, (нарочито у контексту онога што доживљавамо као вријеме), њихова преплетеност и међусобно потирање: када стварамо тада смо најживљи, а када створимо нешто вриједно – живимо дуже од своје пропадљиве природе.
- Колико Вам бављење науком помаже или, пак одмаже у стварању умјетности?
- Имала сам студенткињу која ми је једном приликом рекла да ју је студирање књижевности спасило од интензивног доживљаја литературе! Ову парадоксалну чињеницу, након њеног појашњења, схватила сам као потпуни пораз: онога ко је књижевност упијао сваким атомом свога бића студирање је претворило у некога ко читањем више не доживљава чаролију, већ књижевно дјело схвата као сатни механизам. Ово се, нажалост, често дешава. Избјегла сам овој пошасти можда због тога што је умјетност у мој живот ушла врло рано, те је хронологија учинила своје – у нашем бићу, изгледа, најдубље коријене пушта оно што је најраније посађено. Веома његујем наивну читатељку у себи која је, и поред свих књижевно-теоријско-историјско-аналитичких знања, у стању да се грохотом смије или да сузи над страницама књиге. Могуће да је томе допринијела и чињеница да је моје примарно подручје проучавања књижевност за дјецу и омладину – да бисте били добар научник у тој области, попут писаца за дјецу, морате очувати у себи дјечју тачку гледишта. Такав, помало инфантилан доживљај живота, гура вас, попут дјеце, више у осјећање живота, него у церебралност, што сматрам посебним квалитетом.
Ово занимљиво питање могло би се поставити и другачије – колико ми умјетност помаже у бављењу науком? Много! Имати двоструку литерарну перспективу (унутрашњу, као неко ко је ствара, и спољашњу, као неко ко је проучава) изузетно је плодотворно зато што увиди у књижевност бивају потпунији. Потпунији увид, свакако, значи и бољу анализу. Оно што некоме у тумачењу може остати недоступно због херметичности, мени се често сáмо отвара, јер сам на таквом или сличном мјесту, већ била.
-Имате ли неко Ваше омиљено стварање које бисте посебно издвојили као најдраже?
- Тешко је одредити се према сопственом дјелу. Ипак, могу рећи да је свака од мојих седам поетских књига обиљежила један период мог живота. Најквалитетнијом сматрам „Алгебру нарицања“, концептуално најзанимљивијом „El manuscrito del silencio“, објављену на шпанском језику као дијалог са мојом пријатељицом, кубанском пјесникињом Amparo Parra, највеће стваралачко уживање, проистекло из фасцинације нашом средњовјековном књижевношћу и културом, везујем за збирку „Зауздати бездан“, највише сам се обрадовала првој књизи „Из угла руже“ (сјећам се тренутка када сам узела први примјерак у наручје – био је то снажан загрљај двије Светлане), најслободнијом што се тиче експериментисања сматрам „Цвеће недељне самилости“, најинтересантнијом у смислу кокетирања са теоријом и историјом књижевности видим „Упоредну граматику страдања и страсти“... Издвојити само једну било би као да се опредијелим само за један стадијум свог сазријевања – у питању је процес у којем је свака фаза била важна. Да ли бих данас стала иза сваке написане пјесме? Не бих. Неке бих одрадила боље, квалитетније, разиграније или сведеније. Да ли бих се усудила да их сада коригујем? Не бих, то би значило избрисати трагове развоја који су се у међувремену догодили. Волим их такве какве јесу, као што волим сва своја лица из прошлости.
-Кад сте осјетили љубав према преводилаштву и како доживљавате улогу преводиоца?
- Таленат за стране језике наслиједила сам од мајке која је у ходу хватала музику језика и његову логику. Посредством њене страсти према другачијим културним системима и ја сам, од малих ногу, била фасцинирана могућношћу да разумијем наизглед неразумљиво. Рекла бих да ме је та склоност гурала не само у учење страних језика, већ и у филозофски настројен однос према животу: видјети даље, доживјети дубље, повезати се са оним што већини остаје ван домета. Мислим да сам љубав према преводилаштву први пут осјетила у четвртом разреду основне школе, под утицајем своје дивне наставнице француског језика Мирјане Вуксановић, која ми је међу првима скренула пажњу да језичке нијансе одређују квалитет пренесене поруке. Међутим, права фасцинација превођењем настала је читањем превода страних пјесника које су начинили наши домаћи пјесници. Тада сам постала свјесна да квалитетан превод увијек представља дописивање и уткивање властитог стваралачког бића у туђи текст. Ако вам није жао да уђете у неку врсту литерарне трансфузије, односно да дате своју крв туђем тијелу, како је Милорад Павић дефинисао преводилачки процес, онда можете имати неку шансу за успјех. Ако, пак, идете ка томе да превод буде вјеран, сигурно ће се много тога изгубити. Од вјерног превода дражи ми је лијепи превод – онај у којем се нешто додаје. Најчешће је то дио душе.
-Омиљени књижевни жанр.
- Без сумње – поезија. Могућност да се уз мало каже много, те да се казано протумачи на више начина, мијењајући своју појавност у зависности од свјетла које пада на површину реченог, приказујући се сваки пут помало другачијим (у зависности од нас самих, што нас чини су-ствараоцима дјела...) увјерила ме је да поезија највише личи на море.
Срећна сам зато што је у мој живот ушла рано. Будући да форсирањем одређеног типа стваралаштва код себе подстичемо укорјењивање одређених менталних механизама, сматрам да је поезија једини прави почетак. Зашто? Ако се она савлада, као најсублимисанија форма, као неки концентрат језика и мисли, врло је лако прећи на оно што је блаже од концентрата. Иако се прозно и поетско стварање разликују, будући да прво захтијева смирену енергију и континуитет, а друго силовитост, еруптивност и надахнутост која нас каткад одваја од тла, мислим да је лакше спустити се са летећег ћилима на тло, него са тла узлетјети висином у једном налету.
-Које књиге су Вас обликовале као личност и као писца?
- Мислим да тај процес иде у другом смјеру – највише памтим књиге које су поклопиле са неким мојим унутрашњим промјенама иницираним животним дешавањима. Небројено пута се дешавало да будем опсједнута неким проблемом и да одговор на то питање пронађем у првој наредној књизи коју прочитам. Како не вјерујем у случајности, овај зов књиге, било да сам ја призвала књигу или да је књига призвала мене, сматрам одговором свемира на питање које сам упутила. Данас када поново читам те исте књиге доживљавам их на сасвим другачији начин, често се не слажући с њиховом животном филозофијом, што је један од најбољих показатеља колико сам се, у међувремену, промијенила. Данас, примјера ради, не могу да се сагласим са Балзаковим виђењем да је свијет скуп варалица и преварених, нити са Сиорановим да се вјерује у Бога да би се избјегао мучни монолог са самоћом. И даље волим те писце, и даље их изузетно цијеним, али не осјећам их више на онај начин на који сам их некада осјећала.
Међутим, када размишљам о себи и књигама које су ме обликовале рекла бих да ме је више од појединачних књига обликовао сам процес читања. Сјећам се да сам распусте током основне школе углавном проводила на селу у породичној кући са фасцинантном библиотеком, без телефона и телевизора, читајући у просјеку једну књигу дневно. Често сам бирала књиге изнад свог узраста, журећи да спознам живот прије него што ми се догоди. Тако сам са једанаест година, између осталог, прочитала „Пролећне воде“ Тургењева и сабрана дјела Еугена Кумичића, а са тринаест сам знала напамет „Флауту-кичму“ и „Облак у панталонама“. Без жеље да се детаљније упуштам у коментарисање поменутих наслова, чињеница да сам нову школску годину започињала богатија за педесетак-шездесетак дјела, данас ми дјелује невјероватно. Сањам да ми се поново догоди један од тих распуста у тишини породичне библиотеке, када је вријеме дуже трајало.
-Најинтересантнија ствар коју сте недавно научили из неке књиге.
Недавно сам прочитала занимљив роман о пријатељству једног од мојих омиљених пјесника Румија и Шамса из Табризија, његовог духовног вође – Четрдесет правила љубави Елиф Шафак. Научила сам много о суфизму и историји ислама, али и о знању које учени људи не могу да разумију, јер се до њега не долази појмовно и рационално, већ непосредним осјећајем или интуицијом. Савременом човјеку је смањена могућност за срећу јер превише станује у сопственој глави. Мислим да се треба вратити почецима, са самог извора дјетињства, када се живот није промишљао већ осјећао, када је радост текла у потоцима. Јер, као што Шамс тврди – гдјегод радост тече, расте чудесно цвијеће.
-Подјела на мушко и женско писмо или подјела на добар и лош писац?
По мом виђењу – искључиво на квалитетно и неквалитетно писмо. Међутим, не може се олако прећи преко чињенице да мушкарци и жене заиста говоре различитим језицима, те се и свјетови које књижевно обликују нужно морају разликовати. Оно што забрињава јесте што се виђење свијета из женске перспективе константно обезвређује, јер је уроњено у интимност, те се проглашава личним, приватним, сентименталним, болећивим, њежним, без дубине и бављења универзалним проблемима, а женске теме и мотиви тривијалним и неважним. Управо овакво виђење објашњава због чега је од 1901. године наовамо било свега десетак добитница Нобелове награде и зашто се у антологијама националних књижевности ријетко налазе жене. Повремено се духови смире прављењем антологија женског стваралаштва (ово ми увијек има призвук неке паравојне/паралитерарне формације!), али готово никада списатељице нису стављене „раме уз раме“ са својим мушким колегама.
-Жена књижевница у Црној Гори.
Иако сам на ово питање дјелимично већ одговорила (пракса у Црној Гори не само да је у складу са претходно реченим, већ је присутна у још изразитијем виду), морам се осврнути на једну особеност не само балканског, већ и свјетског круга. Дјевојчице, у највећем броју случајева, брже проговоре од дјечака, љепше се изражавају, више читају, писменије су и, без сумње, надареније за књижевно стваралаштво и током основне и средње школе. На поетским такмичењима до 18. године живота убједљиво доминира женски глас, док се понеки мушки финалиста ту јави наизглед успутно, прилично одударајући од поменутог контекста. Па ипак, када погледамо бројни биланс свега неколико година касније, видимо да убједљиво доминирају писци над списатељицама, пјесници над пјесникињама, књижевници над књижевницама. Шта се то деси женском гласу након пунољетства? Изгледа да му се деси живот... Онај стварни, прозаични, са посуђем, вешом, кућом, рађањем, подизањем дјеце, школовањем, организацијом дневног живота до најситнијих детаља јер... „то је женски посао“. Морам признати да сам често размишљала о томе да ли се икада у главама писаца било која од побројаних ставки нађе на листи приоритета? Или то елегантно пребаце на своје „музе“, јер цивилизацијски гледано... „то је женски посао“? Да ли је судбина музе да... музе? Супротно томе, да ли списатељице икада могу имати некога ко ће великодушно преузети на себе комплетну организацију живота, да би се оне могле посветити стварању? Тешко. Једино што им преостаје да би живјеле животом посвећених стваралаца јесте да се одрекну породице. Ако се, којим случајем, ипак упусте у креирање породичног сценарија, стваралаштво ће морати да причека док подмладак не порасте. Стога се њихов стваралачки импулс најчешће расцвјетава у другој половини живота. Потискивање креативног набоја зарад породичног добра и чекање властитог прољећа често је фрустрирајуће, те домете жена у том смислу сматрам правим подвигом.
Као риједак примјер списатељице која је успјела да у континуитету подједнако буде посвећена и породичном и стваралачком животу издвајам Сигрид Унсет, норвешку добитницу Нобелове награде 1928. године. Када сам посјетила њену кућу у Лилехамеру, у којој је живјела сама с троје дјеце од којих је једно било са посебним потребама, питала сам се како је успјела да оствари тако импозантан опус у тако тешким породичним условима. Видјевиши њен радни сто у једном углу, у задњем дијелу куће, близу спаваће собе сина који је захтијевао специјалну његу, схватила сам да се, након што сви легну, писањем хранила за наредни дан прикупљајући снагу. Можда то, у крајњем, и јесте сврха стварања – не толико да се остави траг (јер сваки траг се временом може изгубити!), колико да помогне човјеку, овдје и сада, да искуси радост креације.
-Умјетничка слобода и границе умјетничке слободе у стварању; граматика и умјетничка слобода
- Сјећам се да смо током студија, обрађујући Диса, једном приликом констатовали да је у његовим граматички неисправним облицима, између осталог, садржана поезија, јер представљају отклон од норме (ако ме сјећање добро служи у питању је био стих „непознат говору и невољи ружној“). Тачно је да отклон од норме често носи поетски потенцијал, али није сваки отклон од норме поезија. Препознавање разлике између њих раздваја почетника од посвећеника. Границе се могу и морају прећи када то захтијева књижевна супстанца, али треба унутар себе оформити снажан и строг глас који нас опомиње када нешто није добро. Овај вид „умјетничке савјести“ не може се изградити лагодним односом према себи, нити повлађивањем. У том смислу вријеме сматрам најбољим решетом – никада не објављујем нешто а да претходно барем пола године није провело у фиоци: тек када заборавим да је у питању мој текст и када га процјењујем оком критичара, могу бити сигурна да ли је доброг квалитета.
С друге стране, однос слободе и граница може бити и парадоксалан. Ако превише размишљамо о границама, може се десити да их никада не пређемо, што представља полагану, тиху смрт. Квалитетно стваралаштво не треба да подразумијева само превазилажење граница одређених књижевних конвенција, већ прије свега – превазилажење сопствених граница.
-Хиперпродукција у књижевности и књижевна критика. Мјесто и улога објективне критике у савременом друштву.
- Књижевна хиперпродукција често настаје због изостанка објективне књижевне критике, а објективна књижевна критика није могућа у малим срединама, у којима смо сви рођаци, пријатељи или барем познаници. У оваквом контексту објективност најчешће подразумијева да се дâ легитимитет могућности да се саопшти и утисак, или елементи утиска, који нужно нису позитивни. На основу веза које постоје међу нама најчешће се очекује да критика буде панегирик (на то нас, у крајњем, обавезује племенска солидарност, страх од „књижне освете“ или брига за будућност по систему „ја теби – ти мени“). И која је сврха такве критике? Да нахрани сујету аутора? Да га увјери да је, без обзира на литерарни исход, ипак на добром трагу? Да побољша међуљудски однос писца и критичара стварајући тако неке „кредите за будућност“? Због свега претходно реченог најслободнија сам када пишем о ауторима који нису живи, јер нам, изгледа, једино смрт даје могућност за објективност.
Десило ми се једном приликом да сам била замољена да напишем текст о књизи познатог писца која ми се није допала. Данима сам се тјерала да је дочитам, критички текст од свега неколико страница писала сам дуже од мјесец дана константно га прекрајајући због унутрашњег отпора према хвалоспјеву који се од мене очекивао, и на крају сам се одлучила за варијанту која ми се учинила најпоштенијом – написала сам текст који је описивао књигу, али је није вредносно процјењивао те као такав није могао бити „шкодљив“, а аутору сам приватно рекла шта мислим о њој. Иако су ме најближи пријатељи упозоравали да и аутора треба оставити у блаженом незнању када је ријеч о мом утиску, ни тада, као ни у многим другим ситуацијама, нисам могла да одустанем од своје потребе за слободом изражавања мишљења, до које веома држим. С поменутим писцем, наравно, нисам више имала никакав контакт, али сам се годинама касније питала шта је у таквој ситуацији заиста права одлука? Остати доследан себи, па у нечијем срцу посијати таман траг, или се приклонити ономе како ради већина, па у свом посијати самопрезир? И даље нисам сигурна да имам одговор на то питање, мада се својски трудим да пажљиво бирам ријечи када ме неко упита за мишљење.
-Које савремене књижевне критичаре сматрате реалним ауторитетима?
- Изузетно волим и цијеним књижевнокритички рад Јасмине Ахметагић. Њене увиде и анализе сматрам дубоким, луцидним, аргументованим, интелигентним, богатим, а као посебан квалитет истичем једноставност њеног стила, што је кључно за добру књижевну критику да би могла бити доступна ширем аудиторијуму, те тиме потврдити своју медијаторску функцију на линији дјело-читалац. Никада нисам вјеровала критичарима након чијих текстова је оригинално дјело дјеловало још неразумљивије. А таквих у малим срединама има прилично.
-Каква је савремена књижевност за дјецу у Црној Гори; које су теме, мотиви ...?
Изузев неколико аутора, који су неоспорно унијели нове тонове у дјечју књижевност, рекла бих да се главнина и даље држи прилично окошталих представа у вези са литературом намијењеној најмлађима и младима. Неријетко се дешава и да је оно што се пише за дјецу у Црној Гори упитног нивоа писмености, што посредно поручује да нисмо далеко одмакли од бесловесних увјерења да је лако писати за њих и да то може свако. Ако би нам преводна књижевност била богатија да бисмо јасније сагледали какви трендови владају у свјетској књижевности за дјецу и младе и ако бисмо, барем на нивоу десетогодишње агенде, имали модерно разрађен план за свакодневно унапређивање читалачко-стваралачких компетенција, ствари би се могле поправити набоље. Нажалост, креативан однос према овој проблематици и даље изостаје сводећи се на појединачне примјере и индивидуална прегнућа. Ово је показатељ да, без обзира на „европски пут“ којем декларативно тежимо, дијелимо судбину свих неоконзервативних система у којима доминира негативна онтологија дјеце и дјетињства, при чему посебну штету, из најбоље намјере, наносе родитељи. Њихово презаштићивање, инсистирање да дјецу што дуже држимо у ружичастим, бесконфликтним представама романтичарски конципираног дјетињства, без тамних тонова или било чега што може нарушити њихову наивност, дугорочно гледано доноси велику штету јер дјецу, макар преко литературе, не припремамо за живот. Док не дођемо до тога да црногорски писци за дјецу и младе (квалитетно) проговоре и о табу темама, попут смрти, болести, развода, породичног насиља, тинејџерских трудноћа, неподобних очева и мајки итд., као друштво не можемо напредовати. Мора се писати и о ономе што чини дио наше реалности. У случају књижевности за дјецу и младе – ћутање није злато.
-На чему тренутно радите?
- Моја интересовања одувијек су била разноврсна, те од дјетињства волим вожњу на неколико колосјека истовремено, одмарајући се од једног посла другим послом. Већ дуже вријеме радим на организацији једне од најважнијих свјетских конференција из домена књижевности за дјецу и младе „The Child and the Book Conference“, која ће се од 15. до 17. маја први пут одржати у Црној Гори окупљајући преко сто педесет иностраних истраживача, што је од изузетне важности за нашу земљу. Такође, радим и на новој збирци поезије, која представља приличан заокрет у односу на досадашњи опус, зато што се бави феноменом женског тијела. Будући да припадамо хришћанском културном кругу у којем је тијело одувијек сматрано за пропадљиво, а женско тијело чак и извором свих зала, било ми је инспиративно да тај дио нас прикажем, културолошки гледано, из сасвим нове перспективе – као извор уживања, радости, љепоте, који може постати супротност уколико подлегне очекивањима других. Ово интересовање се прелило и у неке друге књижевне форме, првенствено прозу, и веома се забављам радећи на томе (изгледа да са годинама све мање вјерујем у стваралачке муке или муке било које друге врсте!). Ту су, наравно, и научне публикације, предавања у иностранству, музика, рад са бендом... а највише од свега – дјеца. Много радим на њиховом васпитању, али још више на васпитању себе као родитеља, трудећи се да и и они и ја будемо оно што јесмо у свијету који константно покушава од нас да направи оно што нисмо. Саморазвој и слободно изражавање властите личности заиста видим као животни задатак сваког од нас. То је мој тренутни пројекат за вјечност.
ПИКАРДИЈСКА ТЕРЦА
кад год пловим поезијом
из носница ми нестаје
густи млијечни
мирис материнства
без примисли о било чему
изван себе саме
слободно се отискујем
у етар
као име завичаја
изречено у туђини
што се
док тонемо у сан
топи на језику
Лака као шапат
нека друга ја
са дојкама
набреклим па испијеним
од подоја
(испод моћног ораха
и слатког кестена
закопана)
нека друга
која задах пакла на челу
осјећа сваки пут
када рерну отвори
Нека која
између пјесама Силвије Плат и Ен Секстон
чува рецепт за безглутенски колач
и провјерава домаће задатке
избјегавајући свој
најважнији домаћи задатак
јер – нема се времена
(блага су скривена међу рушевинама)
дан се поједе
(молим те, врати се у кокошињац)
дан се проспе
(лепа лежи унутар хумке своје)
ту сам да им се нађем
(сабласно усамљена као напуштени рудник)
само да мало порасту
(ко скупљеног једра јарбол)
кад год пловим поезијом
осјећам се као вибрирајући сугласник
који пробија меку опну вокала
претварајући мол у дур
кад год се премишљам
између пера и варјаче
јасно чујем
тупи звук надгробника
поново сраслог
са својим лежиштем
а у њему своју глатку
обријану главу озлоглашеника –
издајице свог највећег добротвора
кад ме поетска крв у галоп натјера
тражим себе-соихлебника
рубом осулине
пест стежем
широко размичући
бремените муњама сјене
и кише пун мрак
јача тада у мени
неумољива жичана спирала
попут оне на свесци
која све листове
држи на окупу
дубока сам тада
и свјетлуцава
као у ознојеном пазуху
искошена линија
лака, рекох,
лака као шапат
а видљива и постојана
као рељеф
у средишту ћилибара
Светлана Калезић-Радоњић
Разговарала:
Снежана Р. Радуловић
________________________________________________________________________________
