Чудном сеном запаљени од вечерњег жара
У подмуклој тишини старих четинара
И светлеће небо што по своду зари
И умилих иконостаса, где су олтари...
Тамо где се даје вечни свети завет
И памти сваки, душом обећани савет.
Корак пушта у заносу свом
Крећемо ли душом, стазом том?
Где је нога ступила, душа није хтела...
Понекад је тако, у страху није смела.
Кораци се пружају дуж Божије баште
Гле, и звезде љупке, још због нечег шљаште!
А чему се нада сваки човек луди?
Оном ко га саплиће, оном ко му суди?...
Струји поветарац, док Месец звезде љуби
Свако осмех има, но оштри су зуби...