Смех је лековит. На више начина. Релаксира и опушта. Измести нас из реалног света и прочисти нам дух и мисли. Оздрави нас. Ојача.
Када нас живот,на тренутак,уљуљка у лепоту и да нам наду да је пут,којим смо кренули, прави, смех чини лакшом сваку нашу одлуку. Спознамо ли да је сигурност само привид и одраз наших прикривених снова и жеља,лакше ћемо то уз смех. Отклонимо ли то парче лицемерја од себе, заболеће,али ћемо га смехом лечити. За такве,радикалне резове, често немамо ни храбрости ни снаге. Бирамо да наставимо. Бирамо наду као извесност. Отресемо од себе тако јасну и видљиву лаж, у жељи да верујемо,јер верујемо себи. И тада је смех лек. Само га се тешко докопамо. Није нам до њега.
А истина тако снажно тресне посред чела, чешће срца, режући, оно мало нерањених ћошкова. Како ћеш се смејати, тако рањен, осакаћен, преварен? Јесли ли сам допустио да упаднеш у тај вртлог? Јеси. Јеси ли допустио да будеш изигран? Јеси. Јеси ли негде, у дубини душе то очекивао? Јеси. Па, кад јеси, а ти се смеј. Себи. Својој наивности. Својој глупости. Свом непогрешивом осећају, који си гушио, верујући. Смеј се. Осмехни се животу и себи у лице. Тако ћеш, по ко зна који пут, дотаћи дно и из тих дубина,изрониће, стидљиво, неки нови почетак.
И увек одабери да одеш. Међу људе. Можеш да се ћутећи, смејеш. Никад гласније. То је онај, само твој смех, долази изнутра и тече кроз читаво твоје биће. Зацели по неку бразду. Смекша ледину насталу у души. И остави семе да кроз сасушену пукотину изникне цвет.
Одабери да одеш. За себе и због себе. Да се негујеш и нахраниш смехом. Да те нечије,тамо туђе срце на длану,не заболи. Да ти лакше буде, кад се порежеш на "додире од стакла" или те убоде ружин трн.
И да се увек сетиш да себи дугујеш истину. Да ли кроз смех или плач,мало је важно.
Важно је да тај дуг, према себи увек намириш. Да сачуваш мир, достојанство, самопоштовање.
Увек одабери да одеш!❤
___________________________________________________________
