Чекам да један од њих продихтује
Да уђе мало ваздуха не би ли пукла као боца у ватри
Сахрањујем све лоше мисли
Сахрањујем шаренило лудила
Ноге ме издају и тело као младу Фриду
Чекам тај дан
Као светло у мрачном тунелу
Како ми је драго што нема алузија на тебе
Јер у реалном свету не постојиш
Само у мени и мојим мислима
Чекам тај дуго чекани дан
Преподне зачињено кишом
Вероватно кишом
Киша је наш верни савезник који ће пратити до краја
Не волим снег
Снег ме подсећа на невиност живота ког одавно више нема
Све је сиво и пoдсећа на трулог паука који месецима стоји у ћошку моје собе
Сахрањујем шаренило Фриде Кало
И њену жал за њим који је бесомучно остављао
Остављао а опет остао до краја крај ње
Чекам тај дан заливен кишом из олука
Чекам то преподне под кишобраном мојих мисли о теби
Чекам да се сручи армија оловних суза на мене
Али не дам
Сахрањујем сузе Фриде Кало
Јер ја чекам
Чекама тај дан
Преподне
У облаку кише чије знаке само нас двоје разумемо
Како ми је драго због тога
Нема алузија о теби ни приговарања
Јер те нема у стварном свету
Ти си моја сачувана мисао
Моја реч давно нестала у шуму
Дучићевски покушавам да будем нежна
Ал ми ове вечери не полази за руком
Јер ја чекам
Чекам кишу и тебе
____________________________________
