Док си ме волео
Док си ме волео
кажеш, опседнут био,
писао си ми песму дневно.
Тада сам живела,
поезија ме хранила,
истински срећна сам била,
волела цео свет око себе,
чак и непријатеље,
а тек пријатеље!...
Пазила да не згазим траву,
миловала каменчиће,
у гнездима хранила птиће,
скакутала као девојчица,
не може се описати та срећица,
тиха, као кад ходаш по води,
као да те анђео за руку води,
и штите ме његова велика крила..
О, не умем да опишем како сам срећна била!
Али једног дана, изненада, у освит зоре,
а целе су те ноћи мучиле море,
устао си смркнут, као да ме нема,
одмах сам знала да се нешто спрема.
Али да ће се десити ово што се збило,
моје сирото срце никако није слутило.
Викао си по мене без разлога,
црте твога лица, смркнутога,
биле су другачије, оштре, сиве...
О, Боже, шта се десило,као да не живе,
гледао си кроз мене, ћутао,
поглед ти је немирно лутао,
тек би кратко проговорио,
и то тек кад бих упорно запиткивала,
ођедном сам досадна постала.
Рекао си ми „Коса ти је ружна“,
ти који си је сатима миловао, а ја тужна,
сам те питала шта ти је,
па одмах скратићу је,
зачуђена сам што си је толико волео,
„Не свиђа ми се више“ рекао си и изашао,
залупивши врата за собом,
отишао напоље, ваљда са другом.
Кад си се увече вратио песме за мене није било.
Знала сам, али не и зашто, поломило се, завршило.
Ја више нисам била твоје надахнуће,
љубав, та плаха срна, одишла је из ове куће.
Не знам како и зашто баш тога дана,
али много боли ова отворена рана.
Од тада ја више не живим
као лутка на концу се крећем
јер мој живот је био твоја поезија.
О да ли је све било само фантазија
Мислила сам- љубав изнад љубави,
а ти ме као омражену, остави.
Ја нисам више била ни твоја муза, ни вила,
јер се друга појавила,
црна, краткокоса, из твог срца ме истиснула.
И црн је дан и црна је ноћ
изађем уплакана у поноћ,
и молим звезда весели рој
да ми се врати онај спокој,
којим сам живела
када је мој живот поезија била.
А ова црна поезија ноћи,
њу издржати нећу моћи,
она је за мрачне душе
што воле из обести да руше
и задовољство осећају тек тада
када њихову мету напусти последња нада.
То је болест, љубав то није,
садизам а не поезија, ту се крије.
Да ли је то поезија мрака, не знам.
Ја само много љубави могу да дам.
и без љубави не могу да живим.
Али моје срце је такво, не могу да те кривим.
Ја без љубави не могу да спавам, да сањам,
и не само љубав, ја то поуздано знам,
већ све лепо и складно на свету што је
све је божије и баш све такво, поезија је.
Г(р)ад
Овај град и ја страсно смо волели једно обично, маторо , криво дрво,
чије се корење подвукло већим делом под хотел „Балкан“,
зато што је волело уживо да слуша музику за плес.
А ја сам се сваке вечери наслањала на храпаву кору стабла
и посматрала како „маторци“ парадирају корзоом,
дотерани, намирисани, руку под руку, кикоћући се.
Некад су ми били смешни а понекад сам желела да се и ја „пицнем“...
Ипак сам то одлагала, још су ми пријале фармерке, патике, дукс,
разбарушена коса, мирис на беби сапун, по која цигарета кришом, жвака
и сладолед из чувене посластичаре „Пљачка“... чуј - пљачка!
А инвентивно су га правили, као нигде, све ми је пријало.
Отишла сам на студије у други град, долазила често,
да се наслоним се на своје дрво, које ме је, тужно, чекало и шмекам пролазнике...
Старили смо и оно и ја, чуј старили, шта је неколико година...
Тек, ја сам почела да облачим и хаљине, отишла код фризера по паж,
али сам моје дрво грлила, кад дођем и пођем,
и осећала како у њему куца срце само за мене,
док цупкамо заједно уз музичке теме,
из хотела увек препуног, који је мирисао на цигаре и добро вино.
Било је тако опуштајуће, фино...
Кад сам последњи пут дошла сачекале су ме скеле око празног хотела
а око дрвета песак и ексери забијени у стабло,
Загазила сам у песак, обгрлила га, осећала да плаче са мном,
Видех, посекли су силно дрвеће, да ли је овај град луд?
А сутрадан је пало и моје дрво!
Отишла сам из града сместа, у сузама.
Кад сам следећи пут дошла, град више није био мој.
На месту мог дрвета бетон, а хотел је постао – супермаркет!
Мртав град, асфалт и дрвеће у саксијама.Еј, у саксијама!!!
Срце у срцу је умрло.Неко је много полудео.
Заборављени умови
Већи смо део пута прешли, остало је још мало
Негде смо се боље а негде горе снашли,
негде се , нажалост, пало.
Схватили смо да правде нема, сем у бајкама.
Живот нам показа да успех долази
само са везама и парама.
Колико да смо од себе дали
и усавршили се до максимума,
склоњени бићемо ако део чопора нисмо,
ако не плаћамо на свим мостовима,
у парама или натури, зависи како и колико траже,
ма колико знања имали, друго не помаже.
Понекад, кад много патимо, Бог се сажали
и покаже тлачитељима колико су мали.
Остаје само да се помиримо, да ћутимо,
да се у Бога надамо и помоћ слутимо.
А нису сви способни да се понизе,
Да пред тлачитељима зарад славе пузе.
Зато ће остати заборављени и одгурнути.
За њихове способности мало ће људи знати.
Остаће, упркос талентима, заборављени умови.
Сетиће их се можда некад, чудни су путеви.
Можда ће се у следећем веку о њима знати.
Бог зна, иако касно, можда ће тада засјати.
Нова су времена
Засто бисмо учили сада док смо млади?
Сад је време за забаву, сад за силиконе,
сад је време да зарадиш прве милионе,
тако лако као песму, као секс, к’о воду,
не учењем, јер тако милиони не могу
само песма, полугола, играш, мало певаш,
сад је време право, сад, за све што сањаш,
нека учи онај ко да врти не уме мороне,
тај да стекне никад неће лепе милионе
нека учи ко је луд у најбољим данима,
нека баца дане а и шта ће с њима
када дође зима, нема хране, нема,
када дође зима, кућа хладна, дрема,
зато док смо млади зарадимо паре,
на лак начин, јер лако се налазе будале,
има их више од оних што то нису,
а и они што к’о нису, ма у ствари јесу,
зато хајдмо, нађите нафатиране чикице,
има на све стране, воле младе пи.е!
Проведите се сад, сад у младим данима,
обезбедите себе, сад сада док још има,
а после ако хоћете, а ви нешто читајте,
кад средите кућу, када пара имате,
мозете да радите све, па и да се удате.
Удаја је паметна после ове фазе,
јер тада сазрите, па вас сви и мазе,
имате мужића, мирног и радишног,
дечицу родите, да вас види Бог,
и све је на месту, фини сте и мазни
шта је било било је, то су радови рани.
__________________________________________________
