ВАТРА
Биљана Станисављевић
Капија се сама отварала
од његовог звиждука у предвечерје
недра ми се шећерила
при помисли на његове велике шаке
на његова плећа што су се сударала
ко пар најбољих волова у јарму
О како бих се ко ласта
шћућурила испод те кошуље
на којој дугмад од снаге пуца
свањивала на грудима што су два бедема
која супиру моју дивљу жељу
да не поплави село
При помисли да му срце слушам
мирише ми жудња
на лист розетле у слатку
У стомаку толико жара
да бих хлеб могла да испечем
Отац је два пута коње презао
да ме у град лекару води
најбољу комовицу из дудовог бурета точио
а не зна да ми од ове ватре
неће ни лекар ни комовица помоћи
Бог с тобом дете
јесу ли те у порти о Светом Илији урочили
говорила је мајка и угљевље гасила
Стиснуто машицама на дну воде
шиштало је као јара
стегнута мокрим бутинама
ВИНОГРАДЕ РОДЕ
Винограде роде
не куни не тужи
што те драги мој
на Трифунданско јутро
више орезати неће
На исти дан што те вином
да умије неће
да призове сунце
и родну годину
Винограде роде
не куни не тужи
јоште има суза
у очима мојим
да натопе земљу
корен да пробуде
јоште плетеница
вилдане да прежем
за небеске двери
сунце да преточе
у распукла зрна
Винограде роде
не куни не тужи
још су једра бедра
пуце да ти стисну
још су недра врела
шира да ти проври
још су уста слатка
вином да их појим
да наздрављам оном
који неће доћи
а свуда га има
међу чокотима
МАГНОЛИЈА
Под скуте магнолије
босонога
сви своје искре
Љубичастим уснама цветова
угрeј семење
Косе сплети
Христовим трном
Утекни косачу времена
Нек никне ново зрневље
из твоје шаке вреле
На прстима прођи поред кактуса
њихове оштре глади зреле
Дланови доцкан крваре
а твоје су хаљине беле
МРАЗ
Да преноћим и презимим
смртну казну празних листова
умотавам се тобом
као жељом чуваном
у лицидерском срцу
под јастуком
Колико мрака по пустошима
док ћарлијам у твојим грудима
као враголасти брђански ветар
пун меда и месечине
пун жара којим можеш
да потпалиш тај дуван
који завијаш
Мраз по мојој хаљини
у којој сам ти се обећала
јер ме не грле твоје руке
веће од васионе
Колико ће требати
сунчаних медаљона
да откупим излазак на светло
да преноћим и презимим
смртну казну закаснелих писама
ТРЊИНЕ
Ко трњине очи црне
од срца се одрониле
све по зрно у гроздове
низ душу се скотрљале
Од немира у погледу
кошуљу ми нашарале
несаницом шару
по јелеку изаткале
Извезле ми ситан вез
на рукаву трепавице
све од чежње жеље пусте
све од ватре жеравице
Изаткале па навезле
нашарале јарком бојом
од дрхтаја скуте грубе
као плећа да ми љубе
Нашарале јутрос немо
ко са судбом да се мире
изаткале распарале
сузом болном као ране
ко трњине очи црне
другоме су обећане
УЧИЛА МЕ МАЈКА
Учила ме мајка
како се меси живот
како се прави запршка за бол
како се грудима подупире кућа
Учила ме мајка
како се сеје молитва
како се храброст сади
како се кида нада са петељком
Учила ме мајка
како се чекањем топи конопља
за најбоље мушке кошуље
како се жељом плету пролећа
Учила ме мајка
како се деци зашивају крила
како се вером везе
ал ме није научила
на ком се то разбоју љубав тка
РАСТАНАК
Дозрели су погледи
и срели смо се
ја закопчане кошуље
и откопчаног срца
ти откопчаног капута
и закопчане душе
ја у новим ципелама
ти у старим војничким чизмама
исте боје очију
различитих страдања
истих жеља
другачијих надања
Призвани сувом смоквом
и влажним дахом
љубимо се црним вином
Заглављени међ слике и штафелаје
међ замршене ногавице и рукаве
уплетених срца
трпимо сува непца
и усне јутром распукле
Дишемо наш сусрет
прошлих светова
и садашњих година
Ја закопчане кошуље
а откопчаног срца
ти откопчаног капута
а закопчане душе
Растајемо се из сна
из кога се никада
нећемо пробудити
ШТО МЕ БУДИ
Што ме буди усред ноћи
што ме љуби слатко нежно
што ме црта покретима
у галопу и полако
што ме боји уздасима
што је ватру дланом такo
Узбуркао реке вреле
на копља ми груди беле
порушио бране чврсте
отпустио све уставе
Што ме буди усред ноћи
кад сам мирна и кад спавам
Па јуриша с таквим жаром
ко ратнике све да свети
исукао бритку сабљу
па шенлучи
као да ме од свих крије
Са бутина жеље капљу
посеко ме тако није
ГОСПОЂИ ЛЕНИ
Призвала си ме Учена
оросила образ светлуцавим сузама
месеца са Скадра
Открила тајну где ћути једини чуњ
којим се до тебе долази
Милост је твоја Учена
ђурђевдански венац на мојој глави
а дивљи шипак из твоје руке
највећа тајна Благовести
О радости ћери Лазарева
што видела си како моје песме
савијају руке око сваког камена
на зидинама Бешке
што чула си ми грцаје у зору
кад се најлепши жути локвањи отварају
Госпођа Лено
ево ти долазим у радости
Тамо где свањава другачије
окади моју муку и благосиљај је
љубављу Оливерином
да посведочи страдање птице
што не може међ зидине храма заноћити
док је у дивљем шипку не причестиш