Кренули смо са мајком и оцем, мајстором Божом и комшијама и комшијском децом до њиве која је била одмах на излазу из села, лепа, равна, спремна да поново роди. Такву нико у селу није имао. Уз њиву је био шљивар. Стабла су се плавила од плодова који су чекали да добро узру таман толико да спадну са петељке на један додир. Испред шљивара орах, млад, али огроман. Између шљивара и њиве мала ливада на којој ће се сазидати племња. Ретко ко је у селу имао племњу, нарочито озидану, не ону обичну, од дрва склепану. Зидало се тада од блата и сламе. Али, ако је мајстор био добар, остајала је да траје за три-четири генерације. Божа је правио такве.
На ливади је штрчао дрвени костур за зидове племње који је данима пре састављао Божа са оцем и стрицем, деда је надгледао и приговарао. Мени је изгледао огромно. Са десне стране се налазила гомила сламе довучене са њива и купљене од комшија. Мало ниже, доле уз речицу, ископана гомила земље. Поред, од камена ограђено место где ће се правити блато. Земља покопана са друге стране реке добра, таман какава треба, глинена и лепљива, од ње се направи добро блато за малтер.
Нас децу су задужили да помогнемо да се довуку увезане бале сламе, да их развежемо и ситнимо сламу, доносимо воду са реке да је убацују у земљу и месе. Ако смо имали среће, дали би и нама да запрљамо руке и гњавимо земљу као тесто и умешамо сламу гурајући ручице до лакта. Мајстор Божа је провераво да ли је малтер добар, прилазио, пипао, трљао између прстију, онда би казао: „Дај још од туј сламу!“, или: „Детe, још једну кову с воду од реку донеси!“. А ми бисмо се тркали ко ће први зграбити кофу да сиђе мало ниже до реке да захвати и донесе мајстору. Од журбе бисмо из пуне кофе пљускали хладну воду по босим, умазаним, блатњавим ногама.
* * *
Јашуњска река је мала, на том месту нешто шира и спорија. Успори на тој заравни свој ток док сиђе са Бабичке горе ка Јужној Морави, а онда даље са њом све до мора. Она живи свој живот. Ни на карти је нема, а мени је била тако велика. Ми смо лети у њој купали, пливати се није могло, али смо ишли на „бањање“ ** и када је мајка бранила. Купали смо се голи да не уквасимо одело, знаће мајка и отац, а онда – „тепање“ ***.
* * *
Умешаним блатом и сламом су попуњавали зидове племње, набијали јако, да буде чврст зид, и мазали влажно блато рукама, да зид буде раван и гладак. Блато се пресијавало на сунцу и зид је изгледао као да је златан све док влага из њега не би испарила од топлог августовског дана. Онда је постајао смеђ, ширио је свој мирис около. И зидови су расли као кула, високо. Покушао сам да погледам навише. Сунце ми је опрлило очи.
Било је време за ручак. Мајка је на траву, испод ораха, поставила један стољњак и повадила из котарице храну која је донета од куће за раднике: баница, са сиром, још топла (баба је код куће цело јутро сукала коре за питу, спремала да се нахране уморни радници), у једној плавој окрњеној тепсији пасуљ пребранац, миришљав, по њему, укруг, као звезда, поређане црвене паприке. На центар је стављена печена кокошка и тек испечен хлеб, мирисао је на накисели квас од кога је замешен. Отац је извукао флашу са ракијом, зачепљену оронулим пампуром, поред још тестију са хладном водом.
- Да наздравимо, сливовица, од овеј сливе – показао је једним одсечним покретом главе преко рамена на модре гране шљивара иза себе.
Деца су седела са стране, и они уморни и гладни, умазаних уста од зрелих плодова шљива којим су заваравали глад док су чекали на ред да одрасли заврше ручак.
До мрака је зидање било готово. За пар дана ће поставити и кров, кад најбољи мајстор кровопокривач заврши посао код једног газде у суседном селу.
Племња је била наш дворац. Брат, деца из села и ја смо били витезови освајачи, пењали се на греде и падали на сламу, били изгребани и пуни вашки које су се множиле по слами. Сећам се, ту, иза племње смо мој друг и ја поделили прву цигарету коју сам ја украо од свог деде, чим је смотао, и побегао да ме не ухвати. После тога смо као пијани бауљали по шљивару бечећи се од мучнине.
* * *
Много година већ не живим у свом крају. И прођу године да не одем доле. Када сам после доста времена дошао у своје родно село, отишао сам до њиве. Била je зелена. Млада пшеница је плесала на лаганом ветру. (Рођаци су користили моје имање и заузврат сам добијао, када дођем, ракију, сир, кесе са пасљем или џакове кромпира да понесем у град. Носио сам их да са њима понесем мирис свога села. Моја жена се увек бунила због џакова говорећи да јој праве лом у подруму.)
Племња је још увек стајала, чврста и права, жива, око ње су се играла нека друга деца, освајала je и бранила. Само је, некако, изгледала мање, много мање од неког замка, више као кућица озидана од блата и сламе. Орах је још увек био ту, и по њему су се пентрала деца. Већина старих стабала у шљивару је посечена, а на њихово место посађена млада и јака.
Није ми било жао, важно је да траје.
* племња – (ж.) зграда у којој се складишти и чува сточна храна, плевња
** (дијал.) купање
*** (дијал.) батине