Мали...
Одувек су мене звали:"Здраво, мали!
Где си, мали?" -
"Леп" су ми надимак дали!
Баш њих брига
Што се љутим,
Као књига
Само ћутим,
Па бележим увреде.
А од њих кад хтедне
Помоћ било ко,
Ја ћу рећи: "Шта би то?
За све вас сам мали био,
Ваш подсмех ме намучио.
Нек' вам помогне други неко"... -
И отићи ћу далеко;
Нећу да видим, нити да чујем
Оног, који ме не поштује!
Ни родитељи многе ми
Ствари нису дали:
Образложење кажу ми:
"Још увек си мали!"
Старији су баш безобразни!
Зашто их неко не казни?
Можда може деда, ил' баба?
Знам,
Надам
Се џаба;
И они ће рећи своје:
"То је унуче мало моје!"
Ја им кажем: "Видећете,
Нећу вечно бити дете!
И ја порашћу једног дана,
И нећу причати више с' вама.
А млађе ћу поштовати,
И "малим" их нећу их звати"...
"И ја сам тако говорио,
Док сам мали био.
А сада није тако:
Бити мали - то је лако.
И желео бих, бар на дан,
Онако да се поиграм,
Да поново будем мали,
То доба ми много фали!".
Тако мени деда одговара,
И свако други то одобрава!
А ја се наљитим још више,
Да не могу то да опишем,
И мисао ми дође нека:
"Да порастем једва чекам!..."
...и...
И док лупиш длан
О длан,
Детињство је као сан
Прошло,
И друго доба је дошло.
...велики
Знам да деца мала волеДа се играју после школе.
А ја сам човек одрастао,
И сад идем на посао.
Сваког дана вредно радим,
Себи плату да зарадим,
Да неки динар скупим,
Па својој деци да купим
Што свако од њих воли,
Ако добри буду у школи.
Али кад погледам њих,
Ја се сетим дана тих:
У школу док сам одлазио,
Онда, кад сам мали био,
Лекције учио,
Па кад бих научио,
Имао бих цео дан,
До миле воље да се играм!
Другари, другарице,
Свакојаке смицалице,
"Жмурке", по крају трчања,
Размишљам, а к'о да сањам!
То су били лепи дани,
Безбрижношћу затрпани,
Када смо ми били мали,
("То доба ми много фали!",
Како онда рече мој деда,
А ја се онако дурим,
И за право то му не дам,
Него да одрастем, журим.)
Ето, сад сам одрастао,
Али да сам тада знао,
Шта значи бити дете,
Не бих се на речи свог деде
Онолико љутио
И нерасположен био,
Нити бих да одрастем журио -
Тај период сад ми је мио!
Не жалим се ја ни сад:
Бити одрастао није јад.
Ал' буду понекад жали:
"Зашто нисам више мали?"
ЛЕНКА
Јесте ЛенкаДобра женка,
Ал' је нарав њена гадна -
Много је досадна!
По нози кад ме њуши,
Знам шта јој је на души:
Хоће да се мази,
И нико да нам не прилази.
Кад је питам: "Шта је било?",
Стави ми главу у крило,
Умиљато ме гледа,
И да одем ми не да.
Сви смо криви били
Кад смо је размазили,
А ја много више,
Чим јој песму пишем!
Али то не вреди,
Она неће да поштеди
Никога од мажења,
Јер хоће нежности, пажења.
Куцо мала,
Није шала:
Размажена,
Разнежена,
Умиљата,
Жртву хвата;
Шапом качи мене,
Када се окренем
На неку другу страну,
Кад не гледам на њу.
Шта ће рећи друге куце,
Којих има на туце?
Залајаће: "Балава,
Гњавиш друге забадава!"
А ти нећеш да бежиш,
Ал' ћеш почети да режиш
Срдито
И љутито.
Опет кажем: сви смо криви,
Што не може да се живи
Од тебе, куцо мала.
Све си границе претерала!
Мазио те ја, или други неко,
Поуздано се зна:
Отишли смо предалеко!
Па је тако мала
Ленка,
Која беше добра женка,
Догурала
До размаженка!