кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Ево свако свакоме главу скида,
гладни смо туђих црних смрти,
без имало образа и без стида,
у нама се наша зла коб врти,
далеко од сваког очњег вида,
у оцеубиству нијесмо шкрти!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Ово је лудило наша светиња,
у досањаном паклу горимо,
мозгове нам прогута буктиња,
док најцрње црнило творимо,
сестра нам је кукавица сиња,
да се никад у злу не уморимо!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Продали смо све наде и снове,
отровали све што је здраво,
најцрње садили цвјетове,
клели се у безглавље главо,
и са собом водили ратове,
око нас и у нама све крваво!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Само ми крсну славимо славу!
Кунемо се: „Тако ми Острога“
док брату одрубљујемо главу!
Сатански смо далеко од Бога!
Величамо ужас и страву,
злу одани, далеко од доброга
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Ми се од туђих мука гојимо,
злоба нам је карактерна особина
кад постојањем не постојимо,
проклети смо са оца на сина,
без стида Бога се не бојимо
док све нас црна чека нигдина!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Мржња нам зазидала вилице,
црна освета циљ нам једини,
рођеног потомства смо убице,
на нас ђаволи бацише чини,
па нас црне буде кукавице
и у нашој најцрњој нигдини!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
(Одломак из књиге ТАМО ОНИ)