И поред свега, ја сам упорно и свакодневно ишао у шетње, настојећи да им дам перипатетички карактер, пуштајући машти на вољу, ослобађајући је свих узлова које ми је живот запетљавао до гађења. Многе стихове својих песама обликовао сам, а за неке добијао идеје, управо у току ових шетњи. Наруку ми је ишла чињеница што сам на стази био готово једини шетач, јер људи се данас гаде ходања, а ако их одвојите од аутомобила, потпуно су изгубљени и нефункционални.
Самоћа на стази деловала је благотворно на моје добрано пренапрегнуте нерве, јер ми се људска гомила, са њеном халабуком, одавно згадила. Догађало се да понекад сусретнем неког усамљеног шетача, попут мене, али смо при сусрету окретали главе у страну, као да радимо нешто недостојно озбиљних људи. ( Дугачке шетње зарад здравља, лук и вода, то се докони научници замајавају. Најмање је доктора на трим стазама, пуше „као Турци”, а чим уђемо у ординацију одмах нам забрањују пушење. Чак и непушачима.)
„ Проживљено је само оно што је пропршачено” говорила је Велика Усамљеница српске литературе, пешачећи од своје куће на Сењаку до Раковичког манастира, до задњег дана њеног не баш кратког жића. Повређена неодмереним судом Великог Сина теразијског шеширџије, потражила је лек својој рани, у аскетском животу, непрестаном раду и дугим усамљеничким шетњама. Своје целокупно дело дефинисаће као “ неколико шака шодера бачених у рупе наше некултуре “. Младим, надобудним и недовољно образованим победницима, који су наступајући славодобитно, рушећи све традиционалне вредности, хтели да промене свет, говорила је :
-Драга моја децо, схватите, потребни су векови прегнућа да би се постигао грам прогреса.
Превелика скромност и мудрост Велике Усамљенице, не баш примерена народу и простору којем припада.
Но, почео сам озбиљно да се удаљавам од главног тока приче, како би рекао онај енглески песник који је препливао Хелеспонт, да би оживео сећање на Херу и Леандра.
Шетње у рану јесен остале су ми у посебном сећању. Несносне летње врућине већ би минуле, а хладни и кишни дани још су били далеко.
Почетком септембра 1999. године, касно поподне, ишао сам у уобичајену шетњу поред реке.
Изишавши ван града, на делу стазе који прелази преко аутопута и моста настављајући даље ка Морави, покушавао сам да у мислима саставим прву реченицу приче чије сам писање намеравао да почнем наредних дана. Реченице које би ми падале на памет изговарао сам гласно, а усамљеност на стази ми је добродошла. Све више сам уобличавао и понављао реченицу :
-Свршивши досадан, заморан и не много успешан посао стварања света, Бог је сео да одахне…
-…на брежуљку у центру данашњег Ариља, баш на месту где ће српски краљ Стефан Драгутин, 1283. године саградити цркву светог Ахилија, кад је у епископској столици седео Јевсевије, уз благослов архиепископа Јевстатија II.
Изненађен, окренуо сам се да видим ко се то шали са мном, и још чудније, непогрешиво прати ток мојих неизговорених мисли.
На једва десетак корака од мене, стајао је леп млад човек, прилично висок, бујне црне косе уредно зачешљане уназад, издуженог и продуховљеног лица са крупним црним очима које гледају у неку неодређену даљину. Нос, величине која се посебно истиче, али сасвим добро уклапа у општи склад јаке и чврсте главе, насађене на широким и снажним раменима. Дугачке руке са изразито негованим прстима уметника.
На себи је имао беспрекорно испеглано црно одело, са нешто дужим сакоом, а на ногама модерне црне ципеле, највероватније италијанске. Црна лептир машна на белој скупоценој кошуљи допуњавала је, са укусом, одабрану гардеробу. Целокупном појавом деловао је нестварно, на овоме месту.
Погледа упртог у даљине само њему знане, наставио је :
-Цео тај предео продужује љубав, оно што овом времену и људима у њему, недосзаје.
Збуњен, у приличној мери и уплашен, изненадном појавом Незнанца, упитах :
-Опростите господине, са ким имам част...?
-Полако, не журите, сазнаћете ко сам, загонетно се насмеши и настави… :
-…имамо времена на претек. Људи су у заблуди кад мисле да им је ограничено време. Све што је створено једном, не нестаје никда, само мења облик. Лавоазије је то доказао, уз помоћ нешто прецизније аналитичке ваге, поставивши један од темељних закона у природи, којим гњаве децу још од основне школе, али им његову суштину не објашњавају. Ту почињу проблеми, који се каснијим школовањем и разазнавањем природе и људи, још више усложњавају.
Стварни или фиктивни син Едуарда Сама, са којим се тек сада интензивно дружим, не без разлога цитира писмо “ врло материјалистичког Дидроа “ које је пронашао захваљујући госпођи Елизабети де Фонтене :
“ Они који су се волели за живота и који су завештали да их сахране једно крај другог, нису можда тако луди као што се мисли. Можда се њихив прах прожима, меша и сједињује… Можда њихов прах није изгубио свако осећање, свако сећање на своје првобитно својство; можда у њему наставља да тиња на свој начин трачак топлине и живота… “.
… молекули распаднутих љубавника, али и оних који су на истим духовним таласним дужинама, распршени у природи, трагају једни за другима.
Јесте ли сигурни да се молекули Сократа, Шопенхауера, Шелинга и Расела нису већ срели, помешали и наставили даље свој пут кроз простор и време ?
-Ако сам вас добро разумео, човек почиње своје трајање у времену тек кад постане пепео, кад се помеша са земљом. Земља јеси, земља бићеш. Све што је било пре тога само је трен, само “сан и варка “, прекинух свог саговорника, док је покушавао да додирне лептира који му је слетео на десно раме.
-Могло би се тако рећи, јер време које проведемо под звезданим небом, том тајновитом књигом коју је сам Бог расклопио над нама, збуњени и очарани њеном лепотом, неупоредиво је краће од времена у којем смо прах, пепео, можда цвет, жбун или обична трава. Недуго после смрти драгог ми пријатеља, на трешњи у мојој башти појавила се мала шарена птичица која ме је својом умилном песмом будила свакога јутра. Трајало је то месецима, а онда је нестала, да се више никада не појави. Али, при дну баште појавио се самоникли борић који је израстао у огромно дрво, наткриливши добар део дворишта. Сигуран сам да је то мој пријатељ, чија се душа претварала у птицу, бор…и ко зна у шта ће се све претварати кроз време.
Корачали смо сасвим лагано често застајкујући. Сетио сам се уводних страница романа Мајстор и Маргарита, и мог несрећног боравка у Кијеву, док ме је испуњавала нека нелагодност.
Слике су се смењивале као на филмском платну, ма како банално звучала ова реченица. Хладно новембарско вече, засуто густим ситним снегом, Барис и Николај са Крима, “турска калдрма “ Андрејевских спусти, Кијев у потпуном мраку због ригорозних рестрикцја после чернобиљске катастрофе, бело окречена кућа Булгакових, по архитектури врло слична српским ућама у Шумадији, из деветнаестог века.
На улазу зауставља нас кустос и објашњава да не можемо ући, јер је истекло радно време. Кад су му моји познаници објаснили да долазим из Југославије, која се, додуше, у том тренутку распадала у крви, диму и рушевинама, направио је изузетак, рекавши нам да можемо остати петнаест минута и погледати шта нас највише интересује. Остали смо сат и по. Не мало се изненадио кад сам му рекао да сам читао роман Мајстор и Маргарита, на српском језику, а познати синеаста Саша Петровић снимио филм, који је додуше дуго чамио у “бункеру “. На столу у невеликој кухињи отворена Библија, на француском језику, коју је читао отац Михаила Булгакова, професор на кијевској Духовној академији, зналац седам језика, и још уз то латинског и старогрчког. На зиду изнад кревета диплома Михаила Булгакова о свршеним студијама на медицинском факултету и добијеном звању врача.Неке од драматичних сцена у роману Бела гарда одигравале су се управо овде, а на вратима тајне собе, маскираним у виду двокрилног ормана, и данас стоје потписи обитељи Булгков.
Берлиоз, Бездомни, професор црне магије Воланд…сунце на заласку…одсечена глава Берлиоза која се котрља низ улицу…ороми црни мачак Азазело…
На пушкомет од нас нигде живе душе, нигде људског гласа, чак ни птце, којих је увек било на дрвећу поред реке, не пуштају глас од себе. Тишина, свуда около тишина на коју нисам навкао, тишина која почиње да ме плаши. Помислим да је ово сан из којег ћу се брзо пробудити, окренути се на другу страну и наставити да спавам. Не, није био сан.
Као да чита моје мисли Незнанац настави:
-Имам утисак да сте се због нечега уплашли. Немате ниједан разлог за страх. Ако вам ико не може ништа наудити, то сам ја. Нисам професор Воланд, а ни ви нисте Берлиоз, ни Бездомни.
Кад сам малопре, допунивши вашу реченицу, поменуо цркву светог Ахилија у Ариљу, нисам учинио то случајно. Провео сам нмого времена у тој светињи. Најдуже сам стајао пред ликовима архангела Михаила на источном зиду припрате, и архангела Гаврила из Благовести. Пред њима сам се осећао, истовремено, мајушним и великим, по некој чудној математичкој функцији променљиве у времену, чију стварну природу нисам успевао да дефинишем.
Осећај за време, материју, простор и човека, док сам стајао пред ликовима Архангела, био је потпуно друкчији од осећаја, за наведене елементе, ван цркве светог Ахилија.
“ Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу. Онда он стварно постоји између елемената и односа који поравнавају свет, постоји у чистој могућности као чудо и верност силама које су иза зида. Иза тих лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати та лица. У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом. А ништа није теже него гледати читаву вечност са неког зида“.
Заћутао је нагло, гледајући у плавичасте врхове далеких планина, док смо се приближавали аутопуту. Прешавши преко моста продужисмо даље поред реке, која је лењо и незаинтересовано за све око себе, са мирноћом и искуством векова, настављала пут ка Морави...и даље, ка вечности. Јер, постоји само оно што је доживело мудрост и старост река и планина.
-Нисте ли ви господине песник, или неко ко воли поезију ? У вашим последњим реченицама наслућујем песника, обратих се Незнанцу.
Уз нервозан трзај раменима, враћајући се из далеких простора у којима је боравио својим мислима, наставио је :
-Да ли сам песник ? Вама се очигледно жури да сазнате, пре времена, неке чињенице о другима. То се у пристојном свету зове непристојна радозналост и није допустива. Већ сам вас упозорио да не журите са питањима.
-Дакле, да ли сам песник ? Ако се неко бави на најсуштаственији начин речима, тим најзалуднијим од свих послова, онда сам ја песник. Можда би било тачније ако вам кажем да ми је немогуће да дефинишем себе ко сам и шта сам, као и да дефинишем начин мог постојања. Постојим у сећањима мојих најближих и оних који су ме волели. Постојим у прашњавим рафовима библиотека, на старомодним ноћним сточићима уседелица, животима људи са маргина и пијанаца у покушају. Бавим се речима, то је једино тачно у мом случају. Цена мог бављења речима је превелика, али сам је платио без оклевања.
Зар ви мислите да је Бог случајно, само људима, дао речи ? „ И би реч у Господу, и би Господ у речи“. Реч је праизвор свега. Велики жупан Немања оставио је аманет свом сину Растку, у монаштву нареченом Сави, да своме роду сачува речи. Кад један народ изгуби речи из свог језика, сигурно ће и сам нестати. Зато речи треба неговати, чувати их љубоморно са сваке стране.
Треба веровату у „ реч која је пробудила свет из његове безглавости и безимености. Реч песника која дозива по имену оно за шта нисмо дотада ни знали, шта је и да ли постоји“.
„ Мора се бити реч. Реч која поново зида већ порушено“- певао је Веца Лукић.
Стигли смо до краја стазе. Даљи простор, наставља се њивама отежалим од кукуруза и стрништа подшишана комбајном, мирише на хлеб и вечну снагу земље, коју је најбоље осећао Тезеј. Одвојивши се од земље остао је без снаге.
Нажалост, много је нас који смо се одвојили од земље, оставши без њене исконске снаге, дошли у градове који нас не прихватају, а ми њих не разумемо, па васцелог живота лутамо “по свом личном бескрају, од главе до пете и назад”. Не једном сам заплакао гледајући њиве, у многим напуштени селима, зарасле у коров и шикару, одавно остале без зноја људских руку, винограде у којима се уместо чокота лозе охоло шепуре дивља купина, багрем, трње и коприва. Крикнуо бих наглас :
-Боже, шта учинисмо од себе, од наших живота, од земље за коју изгибоше толики наши преци.Има ли иког да нам опрости толики грех и да ли је могућ опрост. Суноврат, суноврат, суноврат…одговарао ми је тужни глас… нема опроста…издали смо себе…
Незнанац је застао погледавши ме, као даје хтео да пита :
-Куда даље ?
Одговорих му сасвим прибран :
-Овде се стаза завршава, далеко смо од града, мораћемо назад, јер ноћ се полако прикрада, ускоро ће нам се придружити звезде.
Окренувши се налевокруг, што ме подсети на давне дане војниковања, кренусмо према граду.
Као да се обраћа некоме на потпуно другој страни, нешто тишим гласом испуни простор око нас.
-Звездано небо надамном и морални закони у мени, испуњавају ме страхопоштовањем.
Био је у праву цинични и ружни Кант, небо јесте највиша морална норма за човека.
Стигавши до Месеца и пославши неколике летелице мало даље од Земље у небо, човек је почео да се хвали освјањем Васионе. Какве ли заблуде ! Васиона је запрепашћујуће велика, људском уму никада неће моћи да схвати ту величину. Појам бесконачног математика је увела због немоћи да потпуно дефинише простор, мерилима и димензијама за које зна. Приче Стивена Хокинга о Васиони и настанку светова делују заводљиво, чак на тренутак атрактивно, али неубедљиво. Све је много компликованије и још увек на оној несазнајној страни света за коју човек зна.
Но, вратимо се речима. “ Мени су речи наклоњенњ само кад их исписујем. Тражење и чупање речи из дна нас је тежак и мучан посао, јер праве речи не навиру саме на уста. Постоје две врсте речи : велике рчи мукама оплођене, које служе да кажу моћ истине, речи од којих је створена поезија, и на другој страни, речи за ћаскање, мале, кржљаве смислом, чаршијске. Велика реч, права реч, то је искуство, слика света, свест његова и пакао”.
Поменућу поново Вецу Лукића : “И све су речи само острва”.
Постићи тај идеал у поезији “реч-острво”, да свака реч буде острво за себе, целина за себе, којој нису потрбне додатне речи да би је објашњавале, задатак је за будуће генерације песника.
Укратко, “треба створити себе и ствари око себе, које не постоје ако не успемо да их дозовемо”, а то опет значи створити речи, јер “би реч у Господу и би Господ у речи”, ваља стално имати на уму.
-Опростите, до које мере може песник да иде у стварању и обликовању, односно “онеобичавању” речи ?
Нехајно одмахнувши руком, као да је очекивао такво питање, настави свој монолог :
-Поезија то је разговор са самим собом по повратку из црне шетње. То је увек нека врста обрачуна са собом, осуда или одбрана, или и једно и друго у исто време. То је одбрана песникова. Али, не и његов мир, то је само утеха.
Што се тиче онеобичавања речи, ту се може ићи докле досеже инвентивност песника, и то је једина граница. Често је то не само питање језика, него и лепог васпитања, личне културе, надасве образовања у најширем смислу. Често се у томе претерује. Поједини песници, и прозаисти, у жељи да оду што даље у онеобичавању речи, постају неразумљиви и себи и читаоцима. Наравно, да би томе дали какву-такву форму, своја творенија заодену разним –измима. Бити модеран у литератури, по сваку цену, погрешно је и неприхватљиво. Између модерног и квазимодерног израза најчешће је невидљива граница. Чак се и елементарна неписменост покушава да протури као „модеран израз“. Борхес је, не без разлога,
рекао : „Што више читам модернисте, све више се враћам класицима“.
Треба дуго и упорно трагати за за загубљеним речима које су наслаге времена и историје дубоко затрпале и уклониле из видокруга савременика, и износити их на светло дана. Прочишћене и враћене сијаће попут старог злата, а освежење које ће унети у језик, биће драгоцено. Речима треба отимати „оно што је у њима поробљено“. Поезија мора бити направљена „од оног што песнику беше сном знано“.
Ломећи се кроз чудне пределе речи, интелекта и интуиције, најпаметнији нађу „жељени предео у својој лобањи“, јер ту све почиње и завршава. Песник је Велики Спавач који спава широм отворених очију, у кога је продрла сва јава и сва горчина.
-Зато песници виде и дубље и даље, па често проклињу стварност, додадох, више за себе.
-Стварност је, нажалост таква да је треба стално проклињати, и ту се ништа не може променити. Отуда најчешћи неспоразуми између песника и стварности, који су увек кобни по песника. „Бити песник, то је страшни усуд над собом“, каже Ибзен, ако се не варам.
Недалеко од нас зјапиле су црне рушевине војних објеката, неми сведоци “Милосрдног анђела”.
Стали смо гледајући у том правцу. Једва чујним гласом, као да говори са собом, просуо је бисерје речи на зеленом тепиху врба и траве поред реке:
-После бомби и рушевина треба сакупити делове себе, направити поново себе, измислити се и оправдати потребу свога продуженог постојања. Чиме оправдати ? Љубављу, која човека увек чини потребним у свету, како каже Гете.
Изет Сарајлић са разлогом пева :
После бомби и рушевина улице су
Ми говориле да те не смем изгубити.
-Једина је нада , кад нема наде, отићи. Али куда отићи у овом веку задављених љиљана који не умеју да викендују, у коме једино смисла још имају атомске сарабанде. ( Сарабанда је стара игра шпанског порекла, лаганог темпа у троделном такту. )
-Није ли то превелики песимизам песника, деморалисаност из које је тешко наћи излаз ?
-Не. Пуштите песнике ! Бити помало тужан и уморан није грех. Ако затреба нека нас возови однесу у последњу јесен. Нас јесен неће рашчовечити.
- “У јесен све је само сен”… замишљам јесен у којој одлазим испод белих бреза “тужних од истинског бола”, небо са далеким белим облацима и орлом који кружи опијен слободом, плавичаста брда, лепа и невина попут новорођенчета у колевци. Вечни загрљај земље и …тишина…мир…последњи поздрав тихог поветарца…најдивнијег сапутника на мучном пропутовању до вечности.
У веку “атомских сарабанди” где је место љубаи, који је њен смисао у праисконском значењу ?
-Треба чувати све постигнуте вредности, дићи пале вредности, то је љубав, то је лице наде. Велики песник и скитач, мој пријатељ Мића Данојлић ме до суза разнежи кад каже : Дигнимо сами на небо давно скинуте звезде. Да од љубави, од маште, од наде, од снаге, од наше људске гордости, од свих тих “здравих обољења” створимо путоказе. То је суштина љубави.
-Песник Никола Цветковић каже да је и плач детета љубав. Опште је место у литератури, мисао Фјодора Михаиловича, да ништа на свету није вредно једне једине сузе детета. У какву корелацију можемо довести ова два опречна мишљења ?
-У праву су и један и други. Свако на свој начин. Песник и филозоф православног хришћанства, свако из свог угла посматра и тумачи исту појаву. Суза је, иначе, она горња граница до које емоције досежу. Суза детета може да буде последица љубави према некоме и нечему, али она може да пече и сагорева све око себе, опасније од сумпорне киселине. Свет је највише сагоревао и пропадао у мору дечијих суза. Људски род се највише огрешио о те сузе, и због тога не може да тражи опрост од цркве, још маље од Христа.
Суза је велика тајна. Кад се душа препуни, из очију се прелива. Суза полази у највећој радости, као и жалости. У чему је онда разлика између радости и туге ? Нису ли то само два пола истих осећања, и зар не полазе из истог извора, сакривеног дубоко у човеку. Поменули сте Фјодора Михаиловича, а мени паде на памет његова мисао да леп дан долази из срца, а не са неба. Много пута сам се уверио у њену истинитост.
-Најзад треба постићи мир и добро у себи самом, јер га ван нас ни на каквој обали нећемо наћи. Срећа је у томе да се она сачува и да се донекле учини независном, јер су сви дани добри кад је у срцу добро. Треба у себи поштовати само оно што је изван нас, јер у томе има и нас, и то можда понајвише.
Корачамо полако и ћутимо, свако са својим мислима. Ноћ пуног месеца и небо са расутим звездама, прекрасан вез којег је извезао Свевишњи. Прекидам ћутање.
-Пролазећи поред рушевина насталих бестијалним бомбардовањем неофашиста, дуго сте ћутали. Зашто ? Какве емоције буди у вама тај призор ?
-Ћутао сам, јер пред призорима рушења и тријумфа силе и зла човек најчешће ћути , немоћан да се злу супротстави равном мером. Али, треба се супротстављати, чак и кад су шансе никакве. Јер отаџбина је у нама. “Ко је нема у себи , узалуд ће је дозивати по имену. То се не види”.
Доћи ће једно време, извесно да ће доћи
Да нам предскаже прошлост за коју нисмо знали.
Чврсто верујем свом пријатељу Танасију Младеновићу и делим његову забринутост за будућност без прошлости. Упамтите господине, свака будућност, без прошлости, ништавна је.
-Време које ће нам предсказати прошлост, може да дође “кад му време није”, хоћу рећи, касно, па нема смисла предсказивати је. Последице су у том случају трагичне. Знати на време оно што се мора знати, па сходно томе делати, права је мудрост.
Слушао ме је пажљиво, одломивши гранчицу врбе која је наткрилила стазу, и почео да је премешта из руке у руку као да је врела, потом је бацио у матицу реке.
-Често не знамо шта је супротно ономе што знамо. Шта је то што није варка, и супротно је њој ? Шта је то што није збиља ? негативним одређењима песник покушава да не ограничи не осиромаши своју неодређеност, своју болну слободу, да свој “нечитки грч душе” не пресече као гордијев чвор, да не сведе н најмању меру себе…даље од тога песник не треба да иде. Оно што је завршено сваким даном постаје све више прошлост. Оно чега још нема то је оно што је истински живо и стварно, не као оно што је било већ као оно што ће бити. Задатак је песника да “чују величанствену музику будућности којом је испуњен ваздух, не хватајући пискаве и погрешне ноте”, како је писао Блок.
Треба све друкчије и поново рећи.
Заћутао је, имао сам утисак да ми препушта даљи ток разговора.
-Ових дана интензивно се дружим са Хадријановим мемоарима, Маргерит Јурсенар. Из обиља великих и значајних мисли, једна ми се посебно допала :
-Кад се све сложене рачунице покажу погрешне, кад ни сами филозофи немају више шта да кажу, опростиво је окретање случајном цвркуту птица или далекој противтежи звезда.
Чувши ову реченицу обрадовао се као дете скупоценој играчки. У једном даху, лирски понесен, наставио је :
-Рецитовати стихове птицама, као што им је Тома Аквнски држао проповед, а оне му слетале на испружене руке. Поезија је један узвишени напор да се изађе из себе. У том смислу она је тражење симбола.Симбол повезује оно што ми нисмо и оно што ми јесмо, наш субјективни свет са објектвним светом око нас. Песничка реч може да буде симболична само ако је репрезентативна за оба света. “Човек се остварује оним што каже”. Оно што се може једино песмом изразити јесте, све што је у себи противуречно, а превазилази се симболима. Сваку песму треба заборавити да би постојала, јер поезија и музика се одигравају иза нас. Ако се будемо осврнули ишчилиће сан и магија. Песму морамо одвојити од себе да би могла да почне свој властити живот, да би, већ једном створена, саму себе вечито стварала и обнављала изнутра. Треба заборавити оно што је родило песму, јер песма собом превазилази, укида и пориче оно из чега је настала.
Никако не сме да се сметне са ума :
-Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске симболистике, која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.
При помињању нашег паганског сензибилитета, вратио сам се у давне дане детињства, и обучаја везаних за празнике. Мајка би узимала секиру и јуже од сламе, па бисмо рано ујутро, одлазили у оближњи воћњак, прилазили до сваког стабла и говорили му :
-Ако ове године не родиш посећићемо те.
Затим би благо засекли кору стабла, прекрстили се окренути истоку, и на том месту везали јуже од сламе. По обављеном послу воћњак ми је личио на групу девојчица са жутим машницама у коси.
Уочи Ђурђевдана моја баба је музла овце кроз цевчицу од свеже посеченог пелина, да би млеко било слађе. А у народу се каже, “горак као пелин”.
Обичаји о задушницама, уз обиље хране и пића, сасвим су пагански, али трају и данас. Искуство нам је, истовремено, паланачко и паганско. Излазак из тог круга задатак је за потоње генерације.
Слике које сам понео из детињства умногоме су обликовале моју поезију. Са пролажењем година све више сам схватао оног песника који је говорио да се целога живота борио да дете у њему не одрасте. Кад бих чуо о гнусним злочинима и злочинцима, питао сам се ко су родитељи и каква колевка је одњихала такве монструме, да ли су имали детињство, зелене пропланке на којима су се играли, бистре потоке у којима су се брчкали, разгранате трешње на које су се пентрали, јесу ли икада прочитали добру књигу ? Да ли су се радовали јутарњој роси на цвећу и трави, да ли су се радовали повлачењу јутарње магле пред навалицом сунца.
Слика сунчаног јутра пуног росе и пчеле која уз тихо зујање испија нектар са цвета, гугутање грлице у оближњем шумарку, плаве и дубоке очи девојчице из разреда, најлепше су природне лепоте мог детињства. Са овом сликом ништа се не може поредити. Сем ње, после дебело подвучене црте испод свог живота, ништа ми више није потребно.
Брда на којима сам одрастао и књиге које сам прочитао мој су истински завичај. Доброј реченици Андрића, Црњанског, Крлеже, Сартра, или Маргерит Јурсенар, подређујем сва богатства овога света.
Приближавали смо се граду. Погледао је на сат.
-Време је поодмакло, мада оно у мом случају не значи ништа. Ако сам вас разумео ви сте песник ?
-Да, сасвим безначајан, провинцијски, каквих има на хиљаде. Обичан свет би рекао, занесењак и пропао човек, неспособан за иоле значајнији посао који обављају људи од реда и угледа.
-Оставите се мишљења светине оно није битно кад је поезија и уметнот, уопште, у питању. Био сам средњошколац кад сам објавио прве стихове. Не мало сам се изненадио коментаром једног професора који ми се обратио : “…мани се б’е поезије, гледај од чега се живи”. А, био је високо образован човек и сматрао се интелектуалцем.
Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет, има пред собом две алтернативе : или да осети своју ништавност, или да се диви…Поезију сам почео да пишем из страха.
-Увек је било тако, и увек ће бити, да свет, новац и власт припадају ситним и плитким људима, а осталим, правим људима да не припада ништа. Ништа сем смрти. Тако закључује степски вук Хари Халер.
При помињању смрти Незнанац се загонетно осмехнуо. Учинило ми се да сам поменуо тему која му је блиска. Нисам се преварио.
-Смрт је једино што нам је загарантовано при рођењу. Човек је створио уметност, изградио храмове задивљујуће лепоте, спевао најдивнје стихове, само са једним циљем, да одобровољи смрт, да је завара, да макар мало одложи њену неминовност, ако већ не може да је избегне. За разлику, од вековима устаљеном мишљењу, о смрти и њеном часу, ја сматрам да је највиши чин личне слободе, избор начина и тренутка смрти.
-?!
-Још је Сенека указивао на суву грану или стрму литицу, као излаз из “свих гадости живота”. Мој сабрат по поезији и пићу резигнирано је приметио да, “ни живот није новост прва”.
Дошли смо до првих градских кућа. Светиљке су са досадом просипале жмиркаву мутну светлост на прљаву улицу. Незнанац је поново погледао на сат и чудно се осмехујући рекао :
-Господине, било ми је драго што смо разговарали оволико дуго. Ред је да вам се представим. Ја сам Брахко Миљковић, звезда падалица из песничког сазвежђа на небу изнад Србије.
Не знам како сам изгледао. Почео сам да губим тло под ногама, а празна дугачка улица изокренула се наопако. Река је несносно хучала. Једва сам промуцао :
-Како…зар ви…зар ви нисте… ?
-Хоћете рећи …мртав.
-Да. Имао сам шеснаест година кад сте ви извршили самоубиство, таква је била званична верзија ваше смрти, како то да сте живи ?
-Између живота и смрти, између овог и оног света, како се уобичајено каже, невидљива је и порозна граница, а живот и смрт стално иду руку под руку. Комуникација са ове и са оне стране живота много је живља и чешћа но што се мисли, и може да схвати.
О мојој смрти, као и о мом животу, много се прича, а мало зна. Највише причају они који најмање знају о мени. Готово сви причају о неким мојим тренуцима дружења са Џоном Барликорном и у њему траже узроке мојој смрти и објашњење мојих поступака. Поред тога завели су их неки моји стихови.
“Срећан је ко своју песму не плати главом”. “Уби ме прејака реч”. Чак су и на мом споменику уклесали овај стих. Непотребно. Нетачно. Нема веће заблуде но у стиховима песника тражити узроке његових несрећа и невоља. Разлози су много дубљи.
У једном тренутку “у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови”. Одлучио сам да бежим, најпре од себе, потом и од других, са наивном вером да ћу наћи неку мирнију луку.
Прогласили су ме дворским песником због једне песме, а целокупну моју поезију прозвали удворичком. То више није била заблуда, била је то мржња лоших песника и полуинтелигената који нису успели да напишу ишта вредније.
Пажљив, добронамеран и образован читалац истанчаног укуса за стих, у нападаној песми, наћи ће поезију, независно од њеног наслова. Они други, нека је не читају, још мање коментаришу.
Ако се неко бави политиком, тачније политикантством, нека се не бави поезијом, јер ће се њоме бавити наопако. Нажалост, имао сам несрећу да стварам у времену у којем је било много оних који су “носили сламу у глави, а злобу у срцу”, а “људска је глупост сила козмичког поријекла, и од ње нема спаса никоме на земљином глобу”.Моја трагедија је у томе што нисам схватио на време, да је бављење речима подједнако опасно као и бављење експлозивом најразорније моћи. Песници, као и минери, немају права на грешку.
Ал’ и тако, близак гробу
Ја верујем да ће бити
Једно доба кад ће злобу
Дух доброте победити.
-Захвалан сам Пастернаку на понуђеном оптимизму, у тренуцима његовог најдубљег и најгрубљег понижавања, које је долазило са врхова на којима су седели неуки и тупи попут маља.
Окренувши се од мене вратио се стазпм којом смо дошли. Тешки црни облаци прекрили су небо над градом. Необично крупне капи кише почеле су да добују по крововима. Пожурио сам кући да се склоним од надолазећег невремена.