и још по нека
је прошло од великог праска
четрнаест милијарди година
и још по нека
док се атоми сложили нису и створили тебе и мене
Еонима без мисли дела и лика
еонима само звездана прашина
еонима рађао се у срцу звезда
еонима експлодирао у срцу звезда
Неспутан у бескраној празнини и тами
Васељеном крстарио
елементарна честица вамо, елементарна честица тамо
временом у све комплексније облике настајао
Око четрнаест милијарди година
и још по која
док мисао коначно не бејаше моја
и док не добих, форму, тело облик и лик
не угледах боје и светло света
не изустих свој први крик
И исто толико док коначно тебе пронашао нисам
у твојим очима препознао звезде
у твојим очима препознао и део себе
Светлосним годинама далеко од дома свога
светлосним годинама далеко од породилишта свога
а опет готово да ми ништа страно није
Сви смо ми звездана деца