- ?!
-Предложио сам Вас за почасног члана наше странке, што је прихваћено акламацијом.
-Да ли сте Ви господине Рашићу нормални, шта Вам пада на памет?
-Не разумем, у чему је проблем Професоре, чинили бисте част нашој странци.
-Можда бих ја и чинио част вашој странци, мада лично, сумњам у то, али ваша странка не би чинила част мени. Ја сам дошао овамо тражећи свој мир и самоћу, побегао сам од људи, политике и свих срања која су у вези са тим. Ни у лудилу не бих прихватио било какав политички и друштевени ангажман. Схватите, сит сам свега, преко главе су ми све гадости политике, борбе за друштвени престиж, јагме за статус важних и познатих. Свему и свима рекао сам марш у пичку материну, носите се дођавола. Попут Архимеда вапијем, ‘’не дирајте моје кругове’’!
Схватио сам Шопенхаурову поруку: ‘’У свету углавном царује зло, а главну реч има глупост.’’
Жалим што сам ову мудрост касно спознао у правој мери. Да су ми неке млађе године све бих учинио друкчије и паметније. Нису највећи лопови и кримоси они са улице, из затвора и поправних домов, о не! Они су бенигни у односу на криминалце и злочинце ‘’белих оковратника’’, који овај свет воде у пропаст и ништавило. И Ви сада хоћете да ме увлачите у ваш мутљаг и каљугу страначких идиотлука. Не, хвала!
Осећам се добро у својој самоћи. Слободан сам, припадам себи и више никоме. Верујем да је лична слобода највиши степен слободе. Од Монтења позајмио сам максиму Тибула: ‘’У самоћи буди сам себи цео свет.’’
Монтењ ме је научио и овој мудрости: ‘’ Највећа ствар на свету јесте да умемо припадати себи.’’
Признајем, нисам увек могао да припадам себи. Сплет околности, личне слабости, жеља за успехом и друштвеним статусом, трка за престижом, све то имало је за последицу моје труле компромисе и неприпадање себи. Често сам припдао више другима, најмање себи. Хвала богу, нисам више у таквој позицији. Ово рестла од живота желим да припадам само себи.
У мојим годинама ваља ми послушати савет најмудријег међу Атињанима, који је због своје мудрости морао да испије чашу са отровом од кукуте: ‘’Млади треба да се уче, зрели људи да се труде да ваљано раде, старци да се повуку из свих цивилних и војних послова, и да живе по својој вољи, без обавезе на било какву одређену дужност.’’
-Оставите се Монтења и Сократа драги Професоре, све су то празне приче у које савремени човек не верује, или, у најбољем случају, верују наивни и људи јучерањег света, како би рекао Цвајг. Ви још нисте рекли последњу реч, а Ваша реч још увек има тежину и значај. Ваше, макар и почасно, чланство у нашој странци много би нам значило у предстојећој предизборној кампањи. Донело би нам знатан број гласова и евентуалну победу. У том случају Ви бисте могли да рачунате на синекуру у виду националне пензије и још привилегија, невидљивих за ширу јавност, које би Вам обезбедиле мирнију и угоднију старост.
-Очигледно је господине Рашићу да нас двојца не говоримо истим језиком. Још горе, уопште се не разумемо. Није ми потребна никаква друга, па ни национална пензија, сем ове коју имам. Задовољан сам њоме, не због тога што је она велика него због тога што мени мало треба. Моја велика учитељица Исидора Секулић научла ме је да се дан може преживети уз комад хлеба и чашу воде. Не знам колико пута морам да Вам поновим, моја лична слобода и независност од било кога и било чега, најдрагоценије су ми вредности на крају животне стазе. Те драгоцености не дам никоме и ни по којуцену. Квит посла, овде завршавамо разговор на ту тему.
(Одломак из романа "Бард")
___________________________________________________________________
