огрнуто мојом одлуком,
срце не жели звук за повечерје
бори се са носталгичним облаком.
Деценијама очекујем твој поглед
схватајући безразложност сусрета,
успомене си оковао у лед
под бујицом мојих емоција налета.
Такмичарски пијанино чека твог сина
непрежаљена љубав ране отвара,
жеље ми се пењу до небеских висина
давни прекид контакта илузије затвара.
Заједно са бициклом урањам у твој поглед
руке си подигао у знак поздрава,
на твом срцу отопио си лед
почињем разговор док ми душа подрхтава.
Топи се вријеме, минуте клизе
немамо времена за животне анализе,
поклањам ти књигу са причом о теби
растајемо се весело, док умирем у себи.
Александра Броћета, СВЈЕТЛОСТ, Бесједа, Бања Лука, 2022.