ИСПОВЕСТ ЛАЗЕ КОСТИЋА
Не!
Не бејаше то љубав.
Није то била похлепа плоти,
Била је само преголема мука.
Којој су корени дубоко у нама.
Бејаше само снажни занос духа,
Којег неуки именују словом љубави.
Љубав је пожуда, страст, ил’ нешто слично,
Што човека грешног може да баци ниско.
А, ја сам волео њу, искрено и чисто.
Све што је њено, ил’ на њу само личи,
Било ми је одвећ драго, срцу блиско.
Њеним се осмехом и гласом небо дичи!
Невино, невино све било је међу нама,
Од трена сусрета нашега, првога дана,
До јутра злокобног, кад све прекри тама.
За наше гледање вечни закон не важи.
Ту страсти устукну, а плот ништа не тражи.
Но само дух, етеричност и сневања чиста,
Само лепота, занос узвишени к’о звезда блиста.
Ал’ црни ми гласи пресекоше дах, следише груди,
Обезнањен, с ума сишав, ридао сам на сав глас.
Потавне небо, замукоше птице, не миле ми се људи,
Без ње ни мене нема, ходам мртав, изгубљен вас.
Ничега нема, пустош и студ свуда су око мене
У сновима живим, на јави сним, дан ми је бескрај.
Ноћима походе ме гласови, усне и очи њене,
Гледам их невино к’о некада, не поимам крај.
Не желим стварност где ње није,
У којој се сан са јавом на смрт бије.
Нема таме, нема мрака који може да је скрије.
Како онда, тако навек, нашу тајну људи само слуте,
SANTA MARIA DELLA SALUTE!
ОЈ СРБИЈО НА МУКАМА
Видиш ли Србијо да тавориш мучне, неизвесне дане
Докле ће на тебе кидисати белосветске але и вране
Непрестано предеш приче о великој, славној прошлости
И окрећеш главу од, лажима прекривеној, стварности
Зар не видиш да се опет ‘’на високо подигоше сутерени’’
Са већ нам знаним знамењима, црним, жутим и црвеним
Помешани у твом лонцу помрчине, да их народ лакше свари
Пришипетље, незналице, камелеони, апсурдне чине ствари
Србијо, лажу те сви што ти се гласно куну, за спасиоце нуде
Похлепни и саможиви, ни брига их није како ће теби да буде
Прихвати своју децу, која ти све дају, одбаци лаже и пралаже
Ослони се на умне и часне који много вреде, а тако мало траже
Има ли таквих, где да их нађем, питаш се у чуду, готово без наде
Има их има, са олимпијада доносе злато, оне умне главе младе
Само напред, смогни снаге, закорачи храбро, схвати задњи је час
У њима, само у њима будућност је твоја, у њима једини је спас
QUO VADIS СВЕТЕ?
Милету Ристовићу, песнику и математичару
Са свих страна тупо звуче празне речи
Излегле се црне птице из празних глава
Залутала на свом путу, разбољена јечи
Планета наша, са висока, лепа и плава
Гује, акрепи, гмазови и аждахе стоглаве
Дању, ноћу, годинама сустопице је прате
Таласи усудни стреме да нас све поплаве
Поразе своје Годзиле би да опет наплате
Свијет је овај без кормирала, брод лудака
Мудраци се склонили, у страху заћутали
Збогом, збогом, виче разум и памет свака
Ништавни духом на погрешна места залутали
Шупље фразе, опсене, и труле неслане лажи
Запљускују свет у свакоме трену, са вих страна
Устукнуо разум, овде нема више шта да тражи
Пред терором лажи из новина и те ве екрана
Давос елита, све под собом чизметином хара
Издвојена изнад људи, не признаје чак ни Бога
Изгубила меру, остала без људскога кантара
Граби немилице све за сбе, ништа за другога
Без морала и стида, лишени свакога срама
Ваљају се у густоме блату свога неморала
Изгубили компас, свет им је слика без рама
Људи им мање вредни од шкољки и корала
Гојазни од злочна и грехова, пуни скандала
Не виде, не чују и не хају за глас што се диже
Хуче улице, огромне реке у пролеће надошле
Са дна, свакога часа све крвавији талас стиже
Снажан, одлучан да све пред собом збрише
Враћа вам слике за које мишљасте да су прошле
Дајте ваздуха, под вашом се чизмом тешко дише
Готова је ташта игра, кочије су низбрдицом пошле
БОРА
Бори Здравковићу
На вечерњем небу изнад уснулог града
Блистава, сјаји једна звезда више
Ваздигао се песник високо, до вечности
Добричина, душа мека, људина
Шта да вам кажем, нема збора
Није више таквих к’о што бејаше
Професор, поета, Здравковић Бора
Улице града остадоше тужније
Не мери их лаганим ходом боем
Стихотворац златастих јесени
За које мисли да нису његове
Осамљен, бременит временом
Шапуће нујно, ‘’Туђе су то јесени’’
Што тако мучно самују у мени
Кафане су празније и немуште
Без његових мудрих досетки
Казаних уз горку резигнацију
Над чашом пунијом чемера
него пића
Ми, који учисмо од њега поезију
И како се испијају чаше горчине
Остадосма само бедни аматери
У тешком првом, и другом занату
Далеко иза њега, нема више збора
Један, јединствен и недостижан
Бејаше и остаде, боем и људина
Тихи човек, узор песник, Здравковић Бора.
ТЕРОР РЕЧИ
Речи су им празне као јесења трулеж.
Зазвоне накратко у празним главама.
Као звон меденице на овну предводнику.
Осећам, нису њихове, туђе су то речи.
Хтели би да им верујемо без поговора,
Да су настале дубоко у њима, укорењене.
Играју се непрестано овешталим темама,
Пресипају из шупљег у празно, и све тако,
Из дана у дан, из године у годину, краду.
Наше време, оно мало сунца и снова у нама.
Клизе нам животи као песак међу прстима,
Сиво, суморно, бесплодно, са страховима.
Хоћу да побегнем од безхлебног млива речи,
Не дају ми, бацају ми га у очи чим се пробудим.
Уместо доручка нуде ми своје бајате пелин приче,
За ручак и вечеру на трпези исте су им ђаконије.
Из недођије пусте, издалека, засипају слапови
Лажи, превара, горких и тупих као дрвени маљ.
Без срца и ума, болесне подсвести, трују нас.
Речима нам опустошише душе, убише радости.
Укинуше нам право на осмех. Убише нам наду.
‘’Србима нећемо дозволити да се смеју’’.
Злочин над злочинима, остаде без сваке казне.
Смерно призивамо Бога, пред безбожницима.
Земља се невољно њише на небеском путу,
Далеке звезде очијукају са пијаним песницима.
Речи, несувисле и празне, речи тупе и лажне,
Спремају други потоп, без наде на барку и Ноја.
СПАВАЧИ
Мојој генерацији
Спавали смо, а да то нисмо ни знали.
Сањали смо лажне снове, приморани.
Неки међу нама будише се понекад,
Поново смо их брзо успављивали.
Уместо пилула за спавање имали смо
Новине, радио и телевизју, са музиком.
И дуге, дуге дискусије плаћених лажова.
Нисмо штедели громке аплаузе, у хору.
Пробуђени заспаше дубоком омамом.
Многи се никада више не пробудише.
На радост стражара што бдију у ноћи,
Над нашим сновима, да буду ружичасти.
Дође време буђења, пуно мамурлука.
Месец бејаше пао иза далеких гора.
Сунце је каснило, залутало на свом путу.
Око нас хаос спавача, уснулих давно.
Бујице са гора и планина пожурише,
Да наше Аугијеве штале доведу у ред.
Ветрови са далеких мора успротивише се.
Злогука птица у ноћи певаше, ‘’касно је, касно’’.
МОЈА СРБИЈА
Моја Србија, то су она снена јутра давних лета
Кад мајка доноси пуно крило јабука, петровача.
Моја Србија, то је јутарња роса на цвећу и трави
По којој газимо босим ногама, радосни, насмејани.
Моја Србија, то су расцветале трешње и перуника
Оштри звон мотике о стврднуту земљу, хранитељку.
Моја Србија, то су снопови жита око стожера на гумну
Тешки волови који газе по њима, почињње вршидба.
Моја Србија, то је хлеб наш насушни од новога жита
Рукама жуљевитим створен, знојем и сузама умешен.
Моја Србија, то је мирис старе школе и штампарске боје
У јесен пуну књига, сунца, дугих сенки и дарова земље.
Моја Србија, то су учитељи, млади, лепи и несрећни
Прогоњени од друга из среза, којем су се замерили.
Подсмевали се његовим шупљим фразама и паролама
У времену кад се паролама није смело подсмевати.
Моја Србија, то је млада комшиница природна лепота,
Украс и понос нашега краја, лепша од језера и планина.
Моја Србија, то је звоњава са цркве, уочи Ивањдана,
Биљобера, пуног звонкога смеха девојака и младих жена.
Моја Србија, то су плави виногради отежали од грожђа
И орао што слободно кружи далеко на високом небу.
Моја Србија, то је тихо гргољави поток између брегова,
Са којег пијем воду, расхлађујем се и сањам далеке снове.
Моја Србија, то је умилни звук меденице у предвечерје,
Мужа оваца и крава, снажни млазеви топлога млека.
Моја Србија, то је порезник који изводи краву из штале
Због неплаћеног пореза, и плач мајке поред огњишта.
Моја Србија, то су псовке оца упућене држави која узима
Сељаку хранитељку, узданицу и ортаку на њиви, у шуми.
Моја Србија, то су приче стараца о минулим временима
Ратовима, страдањима и смрти која нас стално походи.
Моја је Србија гробље њених најоданијих синова и кћери
Њихове су кости вредније од свакога злата, сваке руде.
Моја Србија је нећу, не пристајем да ме гази олош свака,
Никада није посегнула за туђим, никада није тлачила.
Ви, који бисте да ми промените свест, да ми избришете
Историју, традицију, баците под ваше охоле чизметине
Моју веру православну, отмете храмове и светог Саву
Залуду вам посао. Не постоји таква Србија. Неће је бити.
ОТВОРЕН ПРОЗОР
Кроз отворен прозор
Небо нахрупи у собу
Црни хлеб на столу
Смех празних зидова
Гугутке на липама
Посејале део себе
По паркираним колима
Ситни гњњецави метеори
Попадали са зелених
Галаксија лишћа у априлу
Издалека позив пријатеља
Најављује вести из лудила
Приспелог из васионе
Силама бескрајним, злим
Ни почетка, свих почетака
Мегаполиси кључају усијани
Врелији од казана у паклу
У њима грешници, људски род
Каква божанствена музика
‘’У завијању јесењег ветра’’
Несрећна добричина Пушкин
Промиче поред отвореног прозора
ТРАГ
У шетњи поред реке
Сретох сунце давнога лета.
Није ме препознало.
Угледах лице бола,
Док прелази улицу.
Маше ми, препознало ме.
Насмејано небо жали се
Отежалом септембру,
Што не умем да насликам
Све његове валере.
Распевана шева у високом узлету,
Жури да објасни,
Моје слепико за боје,
Мирне јесени пожутеле
Од давних успомена.
Живот !
То је само краткотрајни
Траг метеора на ведром небу.
ВЕТАР У НОЋИ
Кроз отворен прозор
У собу нахрупи небо
Црни хлеб на столу
Смех празних зидова
Гугутке на липама
Посејале измет по колима
Ситни гњецави метеори
Залутали са зелених
Галаксија лишћа у априлу
Издалека, позив пријатеља
Најновије вести из лудила
Приспелог из васионе
Силама бескрајним, незнаним
Ни почетка, свих почетака
Мегаполиси кључају као
Казани на дну пакла
За грешнике !
За људски род !
Каква божанствена музика
У завијању ветра кроз ноћ
СРБИЈО
Србијо наша несрећна и све мања,
Чије грехове, негрешна, испашташ?
Чије те клетве сустопице прате?
Зашто ти убише небо, ранише земљу?
Србијо! Зашто се недостојна деца одбише
Од твојих милостивих и светих груди?
Полакомише се за лажним, туђинским
Препуним отрвова, жучи, лажи и мржње
Непрестано, дању и ноћу, бљују их на тебе
Заблудела деца твоја пљују вазда и грозно
На млеко којим си их задојила, на хлеб твој
Кукавно се сагињући пред злом свеколиким
Не бојим се ала и врана слетелих са стране
Брину ме твоји све црњи гавранови гладни
Лешинари који ти утробу немилице кидају
Наслађују се твојим мукама и несрећама
Ликују над твојим боловима и поразима
Преко тебе распете, жуде за својом срећом