ЖАРКО УОБРАЖЕНКОВИЋ
Једног сунчаног јутра Жарко Уображенковић је говорио на тргу Цвет о својим постигнућима у писању песама . За себе је рекао да је најбољи иако није освојио прво место на овогодишњем такмичењу песама о цвећу.
У том тренутку дошао је Срамежљивко , тапшући рукама говору Жарка Уображенковића.
,, Није грешка губити друже '’
,, Молим ти то мени?’’, рече Жарко.
,, Изгубио си то сви ми овде знамо '’.
,, Исто тако знамо и да си добар гоблин, затим и писац’’.
,, Али није лепо само себе хвалити '’.
Жарко поцрвене.
,,Знам , само ми је криво што сам изгубио '’.
,,У реду је друже и ја сам губио у свом псећем животу, али сам на крају добио породицу која ме волим, у њиховим срцима сам увек на првом месту. Битна је љубав.’’
Жарко је схватио . Од тада је о себи говорио да је гоблин који воли да пискара . А његово умеће су сви приметили. Данас је он један од најбољих гоблин писаца.
ЛЕПА ДОНКА
У краљевству Шаповац живела је лепа Донка. Родитељи јој беху строги. Једног јутра спази она баштована Срамежљивка и заљуби се. Била је то љубав на први поглед. Њени су били против тога јер је он само баштован. Али она је слушала срце и побегла са Срамежљивком у крајуну звану Валога . Почели су заједнички живот и садили поврће, воће и цвеће. Уживали су са својим биљкама .
И како то бива кад је љубав права, живели су срећно до краја живота!
АМБИКА
У малом селу живела је Амбика, уметничко име беше јој Амби. Цењена сликарка. Њен друг Иван је био најбољи члан хора Валога. Једне вечери Срамежљивко је упознао Амби и пожелео да постане сликар. Поред тога Иван га је учио певању. ,,Ја сам пас, никад нећу лепо певати'’. Али лепа Амби и Иван нису одустајали. Био је то познати пас, сликар и певач Срамежљивко. Годинама је вежбао не би ли на крају постао ово што јесте данас. Мој колега, уметник.
ЗАБРАЊЕНО КРАЉЕВСТВО
У забрањеном краљевству живео је Мустафа Бели. Навикао је да живи тако сам као вук. Завејао снег, падаше и коске са неба. Којима се једино радовао у животу. У Бoгојављенској ноћи пожелео је да има најбољег друга и тако и би. Ујутру је дошао мили незнац њему у дворе. ,,Ја сам Срамежљивко, изгубио сам се бежећи од злих људи’’.
,,Нема одве никог пријатељу сем мене’’.
Вечераше заједно, потом кренуше у лов на зечеве. И дан данас они су најбољи другари и сваке Богојављенске вечери Срамежљивко и Мустафа пожеле само једно. Да њихово пријатељство вечно траје.
