Лица:
1. Светислав
2. опшнски чиновници
(Све се догађа у једној просторији која је украшена старим сликама, има неколико столова. Седе чиновници. Улази Светислав)
Први пут сам се у животу напио када сам кренуо у војску. Окупили се силни другари, а ја, онако ненавикнут на пиће, већ после првих чаша, осећао сам вртоглавицу.
– Држи се, Алекса, па ниси женско!
Нисам успео!
Преспавах свој испраћај!
Шта о војсци да вам причам? Ако бих хтео да будем сасвим искрен, можда би се неки наљутили. Боље би било да све прећутим.
Ипак, не могу баш све!
Месец-два пре поласка, можда је било и више, рече ми један рођак да жели да ми среди све око војске.
Каже:
- Синови оних горе бирају род, место одслужења, време када желе да крену у ЈНА. Што не бих и ја теби средио?
Казах:
- Ма шта причаш, мој рођаче Светиславе? Да ниси нешто лоше спавао, па сада, док ходаш, и даље сањаш!?
Каза он:
- Нисам стварно спавао како ваља, али војску ћу да ти средим што боље будем знао и умео, па добар си ђак и не би било по вољи да ти увале пешадију и да те пошаљу на границу!
Не прође неколико дана, зове ме мој рођак Светислав. Мртав пијан!
- Шта учини, рођаче мој, кумим те Богом!?
Света исприча тужну причу:
- Е, мој Алекса, да ушима својим не верујем шта сам чуо и доживео. Лепо те представих. Казах: Наш Алекса, диван човек, из Забрђа, ево, решио да иде у војску, па као велим и себи и њима, род сам му, а и вас овде знам, да мало припомогнем.
Рече један:
- Овде нема протекције, радимо ни по бабу, ни по стричевини!
Казах:
- Па је то и хоћу, радите баш тако!
Он каза:
- Најбољи могу да бирају род, време поласка у војску, шаљемо их, ако само желе, и у школу!
Рекох:
- Да, па њему је и место у школи резервних официра, добар је одувек био у овим цивилним школама, па ће такав бити и у тој вашој!
Казаше:
- Није то обична школа, није као ова у цивилству, Светиславе, то је много озбиљнија школа!
- Како озбиљнија, па зар она не личи на ове наше школе!
- Личи! – казаше.
Рекох:
- Па онда, у реду, ако личи, онда ти мој Алекса има шансе!
Шта ти онда чух ушима да не верујем!
Казаше:
- Како оно рече да ти се зове рођак!?
- Алекса, па један је Алекса из Забрђа!
- Одакле, одакле, понови, Светиславе!
- Из Забрђа!
Сви се погледаше, па ће један:
- Е, то је друга прича, мој Светиславе! Па што нам то одмах не рече!?
Рекох:
- Да, казах вам то на самом почетку, рекох наш Алекса, диван момак из Забрђа!
Казаше:
- Зар у Забрђу има дивних момака, Светиславе?
Рекох:
- Како то мислите, па тамо се не рађају само идиоти?
Казаше:
- Ми то нисмо ни рекли, али и сам знаш на шта мислимо! Забрђе је Забрђе и остаће само Забрђе!
Проструји ми крв, мислим устаћу да се побијем. Не, Светиславе! Не туци се са онима које мораш да молиш.
Рекох им:
- Па, добро људи, докле ћете нас из Забрђа да водите у неке посебне тефтере, па нисмо ми губавци, нисмо неки криминалци. Зар смо ми криви због оног рата?
Прекинуше ме:
- Не говори, Светиславе тако, није овде место да се о томе говори. Светиславе, други пишу ваше биографије, ми их овде само коричимо и шаљемо где треба!
- Ништа вас не разумем, и не морам да вас разумем, нисам ни рођен да водим високу политику, него вас богом молим да решите ово око нашег Алексе како треба – ни по бабу, ни по стричевима!
Виде они да затежем, да сам упоран. Рече један:
- Добро, Светиславе, знамо те, дај да се погледамо у очи, дај да видимо шта пише у овим нашим белешкама. Е, ево, ево, Забрђе! Алекса. Па, казасмо ли ти нешто, Светиславе!
Ћутим, мислим да не дишем, осећам да не иде нешто на добро:
- Шта то! – једва прозборих.
- Није добро, Светиславе, није добро!
- Шта то није добро, говори, не мучи ме!
Готово ће љутито:
- Е, па, када већ хоћеш да ти кажем, да ти рекнем, Алекса не може у школу! Видим, истина, добар је био ђак, па сва сељачка деца добро су учила школу. Мука их, ваљда, натерала, зар није тако, Светиславе? То што је био добар ђак, ту му, право да ти велим, није ни нека предност!
Готово планух:
- Шта говориш, да ли те добро чујем? Па зар Лењин није говорио: „Учити, учити и само учити!“ Зар је наш Алекса крив што је слушао Лењина?!
Онда ће он:
- Зар ваш Алекса тако добро зна руски!?
Казах, а само што не опсовах:
- Па, зар је руски потребан да се науче Лењинове речи: „Учити, учити и само учити!“
Он се штрецну, видим обли га црвенило по челу:
- Светиславе, за ове речи се, да знаш, и у затвор иде! Такви сте ви Забрђани, не бисте руски, него француски, хоћете француски, као отмен вам језик. пази даље, Светиславе, шта причаш, јер овај тефтер Алексин може бити и дописан! Када ти тако мислиш о руском језику, шта би тек рекао тај твој Алекса!
Разљутих се тада најозбиљније:
- Дедер, реци ми једном шта смета нашем Алекси па не може у војску као и сав нормалан свет?
Он ће још оштрије:
- Слушај, Светиславе, види, овде је записано да се његов прадеда Софроније пет пута женио. Како може праунук да буде добар ако му се деда толико пута женио!?
Да полудим:
- Знате ли ви, људи, да је тај Софроније против Турака ратовао. Говорили његови у селу, са њима што су ратовали, да је једном ускочио у турски ров и пробо пет-шест Турака, а остали се разбежали. Касније га у строју похвалиште за изузетну храброст!
Прекине ме онај оштро:
- Видиш како ни ти, Светиславе, ниси сигуран шта причаш. Кажеш, пробо пет-шест Турчина! Да је тај луди Софроније био тако велики јунак бар би се прецизно знало колико је тада пробо Турчина: пет или шест!
Да полудим, па кажем себи: „Светиславе, са овим идиотима не можеш да изађеш на крај, па то ти је! Намерачили се на нас, Забрђане, послаће тебе, Алекса, у неку вукојебину да ти ни кости нећемо моћи да пронађемо.“
Помислих да кренем, када ће поново онај што држаше документа:
- Ево, оставимо тог Софрона, погледај шта овде пише за деду му, оног по оцу: у овом нашем рату није се ни борио! Рат провео у селу. Ишао на славе! Видиш ли ти, Светиславе, па зар је тај твој Алекса заслужио да иде у нашу школу!?
Боже, или сам ја луд, или су ови, али помислих, морам да им све кажем:
- Слушај ме ти, друшкане, за тог Алексиног деду, по оцу, бар у селу сви знају све. Ратовао на Солунском фронту, Албанију прешао пешице. Умало да није умро од прехладе. О њему су песме певане, због рата је оглувео. Борио се, бре, душом и срцем за краља и отаџбину!
Дрско ме прекину:
- Ту сам те тражио! Кажеш: „Борио се за краља!“
Не отрпех:
- И отаџбину!
Настави гласније:
- За краља, тако и овде пише!
Рекох, млатарајући рукама:
- Зар унук чији се деда борио за краља и отаџбину мора да страда!
Он поче да се дере:
- Нека буде у реду што се борио за отаџбину, али бар није морао тако гласно да говори, пише овде: „За краља и отаџбину до смрти!“
Казах колико ме грло носило, а већ сам почео да губим глас:
- Зар за вас ни Карађорђево одличје ништа не значи, па зар ви нисте Срби, изроди ли сте, кумим вас, Богом!“
Он, онај што држаше оне папире, сад некако тихо, видим, хоће лукаво да ме придобије:
- Добро, оставимо тог деду, да му опростимо што није у овом нашем рату био, али види шта му пише за очеве, стричеве, тече, кумове...
Узменирих се:
- Стани, бре, рекох, како си почео да ређаш, побројаћеш и све живе, и све мртве!
Узјогуни се, па рече, готово победнички:
- И отац му говорио: „За краља и отаџбину!“ И стриц! И теча, један, други..!
Опет сам морао да се наљутим, овога пута жестоко, тако, ваљда, кренуло из срца:
- Добро, када већ то наводиш, зашто не рече да му је отац био и у овој војсци, да се клео и Титу и Партији! Да се није негде затурило!? Зар у тим вашим тајновитим тефтерима није записано, кад видим да све бележите, да му је отац 44. певао најгласније када су оно ослобађали Забрђе. Зар ту не пише да је певао:
„По шумама и горама наше земље поносне
Иду чете партизана славу борбом проносе!“
А он ћути, учини ми се, било му некако непријатно, па нагло, као што змија ради када намерава човека да уједе, рече:
- Човече, па ти говориш о 44. Где је он био 41, где ли је био 42, где!?
Не могах да му отрпим:
- Добро, када ме тако лепо испитујеш за 41. и 42. реци ми онда где је твој отац био тада, где су били стричеви, тече, где, говори ако имаш имало кураши?!
Ћути, бараба, па онда као боксер после ногдауна, хтеде да зада последњи ударац:
- Светиславе, да ли ми овде говоримо о Алексином оцу или и мојој родбини? Казуј Светиславе, Свето из Забрђа!
Рекох му:
- Наше сељаке из Забрђа, оно када се отвори Сремски фронт, масовно сте послали. Знали смо да ће тамо бити општа кланица, па као ми смо са оне друге стране, и нека гинемо као пацови! Касније нам то не признаше. Кажу, важно је било да 41. нисте били на страни која је победила. Као да су они били на тој страни!
Тада се силно узбудих и казах оно што ми је било на души:
- Измишљали сте и победе, величали успехе, у извештајима поубијали толико Немаца да би свака пета кућа у Немачкој морала да буде у жалости. Нас сте толико оцрнили, ни сами нисте могли да поверујете колико сте непријатеља имали. У тајновитим, од јавности скривеним извештајима, потанко сте описивали све наше грехе, приписивали нам и оно што вам, док сте их пијани, у пола ноћи писали, дође напамет! Па и сами нисте у њих веровали, али су они били ту да ваши писари могу да скроје живот по мери која вам је била потребна!
Он је желео да ме прекине, али нисам дао:
- Нећеш ме спречити да ти кажем све, мој друшкане. Никоме до зоре није горела, па ће доћи дан када ће о историји нашег плакања неки други, умнији и честитији људи прозборити аргументима, а не фалсификатима!
Он тада, сав узбуђен, рече:
- Ништа ми не измишљамо, све је овде записано – и када су Алексиног оца мобилисали, и колико је дана провео у оној, колико у овој, нашој војсци, да ли је за време рата био и колико код своје куће, поред жене. И да не ређам даље, све пише педантно!
Морао сам да му одговорим:
- Добро, све је тачно што сте овде написали, али зашто сте оно око његовог боравка у овој војсци, некада је то било и добровољно, написали тако ситиним словима!?
Тада рече како, у ствари, он и не пише те податке, већ то чине други, а он их само просеђује где треба и коме треба!
И казах му, готово сав исцрпљен:
- Ништа не дописујете, баш ништа!?
Он ме погледа прекорно, победнички:
- Само повремено!
И још тише, уз цинични смех:
- Сад ћемо дописати и твоје име, Светиславе! Света, рођак Алексин и он – неподобан!
- Неподобан, неподобан, неподобан..! – звонило ми у глави. Алекса, ти си сада још неподобнији него што си био, опрости ми, мој Алекса!
Тешио сам себе и рођака Светислава:
- Уништиће, ваљда, једнога дана онај тефтер. Предосећам, али ми се само чини да ћемо се дуго начекати да тај дан дође... Ипак, доћи ће, па макар када будем стигао на небеса!
Било ми, овде у тишини, мило што им је рођак Светислав одржао лекцију. Тако се, казах себи, права родбина бори за своје, тако се жртвује за углед. Зна добро Света да му нећу остати дужан, не дао само Бог, да му треба моја помоћ.
Како је мој рођак Света свима је хтео да помогне, у селу га звали „Сеоска мајка“. Једном, када се мало боље поднапио, причао ми је за свог оца, покојног Драгутина, можда ћемо се ускоро срести, како је отишао у о в у војску, први у селу.
Прича Света:
- Нећете можда да ми верујете, поднапио сам се мало, али знајте човек кад попије истину скривену негде у срцу казује. Сви ви добро знате мога оца, покојног Драгутина, Бог да му душу прости! Тај мој отац, шерет је био у селу, волели га због тога сви, желели да се друже, јер је знао најразличитије приче да говори, али о томе не бих сада. Казао бих како је он отишао у шуму:
- Зима 41. оковала беше село. Мислили људи све ће поумирати од хладноће и глади! Он, отац мој, изађе криомице из куће, да мало прошета; ноћ нигде живе душе. Мраз и страх се удружили, а мој отац тихо пева, ваљда да разбије страх:
„Мој Милане, јабуко са гране, мој Милане.
Немој моју капију да прођеш, мој Милане...“
Певуши ту песму онако како му речи извиру из сећања. Некако му у исто време било и мило што се осоколио у недоба да изађе из куће. Причао ми много година касније шта је даље било:
- Много сам волео, нека ми опрости моја Теодора, ону Персу, онамо на крају села што је живела. Сама! Остала удовица 39. Ни порода не беше имала, тек неколико месеци бејаше у браку. И те вечери кренух овако мало загрејан да је посетим. Ко велим, неће ме одбити! Женско је то чељаде, није згодно да спава сама када је напољу зима, камен пршти од студени! И лепо се приближим њеној кући. Дадо знак као сова, знала је да само ја могу да имитирам ту птицу, али се врата не отворише. Још једном имитирах сову и у том тренутку ме неко зграби с леђа.
- Убиће ме! – помислих.
И колико су ме ноге носиле, почех да бежим ка шуми, бојао сам се, иако је било пусто, да ме неко не запази и не исприча мојој жени Теодори. Трчим колико брже могу, прелетећу све поточиће и избити на врх брега, по снегу. И, учини ми се да неко иде за мном. Да није неки ђаво, сетих се приче моје бабе! Јок, бре! По трку препознадох да је неки човек. Бежим ја, ето га и он, још брже трчим, трчи и он! Шта да радим, душа у зубима, само што не умрем.
Рекох сам себи:
- Драгутине, твоји се ни Турчина нису плашили, а ти се бојиш неке наше главе!
И таман помислих да га призовем, можда оштро упозорим, када ми проструји кроз главу:
- Рат је, Драгутине, погинућеш од неке будале, невин!
Па опет потрчах колико ме ноге носе, али ме изда снага. Рекох, упитаћу човека ко је и зашто јури за мном:
- Ко си, непознати човече!?
Збуни се, видим, застаде, као да се и он уплаши да га, можда, не убијем или му штогод друго урадим.
- Не бој се, непознати, ја сам Драгутин из Забрђа.
- Ја сам Анђелко!
- Који Анђелко, кумим те?
- Анђелко из Зеленике, пољак тамошњи!
- О ти си, Анђелко, мајку ту твоју, умало да сломим ноге!
Тада се изгрлисмо, седосмо онако уморни на снег.
- Имаш ли љуту!?
- Имам!
- Имам и ја!
Разменисмо их. Од љуте се никада не раздвајам, поготово зими. Треба да те развесели! И реч по реч, распричасмо се:
- Анђелко, шта те донесе у ово доба ноћи у наше село?
- Казуј која мука натера тебе да по овој хладноћи, када мачка и пас спавају заједно, напустиш кућу?
Слагаха га, рекох, изађој да размрдам ноге, ко велим, није згодно непрекидно седети кући, није ни здраво!
Он се смешка, испи ону моју љуту што још беше преостало, па приупита:
- Право да говориш, Драгутине, да ниси ти пошао у швалерацију?
- Какву швалерацију!? – правим се луд!
- Па знаш, ваљда, шта је швалерација!
- О, не, тако ми моје Теодоре, није сада време за те послове!
- Не причај тако, Драгутине, она Перса, удовица, кажу мушко није видела како започе ово клање. Изгледа да си решио да је обиђеш. Признај!
-А шта ћеш ти ту, Анђелко, који те ђаво доведе до њене куће? Да се ти, можда, ниси у штету упутио?
- Не, не, не! Да ти признам, кад смо овде и сами разговарамо, нећеш никоме пренети, Перса је наша сарадница, обавештава шта раде Бугари у селу!
- Чија ваша!
- На кога ти ја личим! Истина пре овог рата био сам чувар поља, а сада сам, како каже народна: „... тим се дичим..“
Погледах га, не могу да верујем:
- Анђелко постао...!
Па зар они нису, помислих, много отменији људи?
- Има нас различитих, највише онако народски људи, паметни и поштени! Поштени изнад свега! Сад када ме знаш, Драгутине, и ти си постао наш!
По селу се касније причало, онако полушапатом, како је мој отац Драгутин, отишао у шуму. Никога месецима није могао да га види!
Бугарска патрола једном упаде у нашу кућу:
- Где је Драгутин?
Мајка моја ми причала:
- Држала сам те у крилу, сине Свето, седела сам крај огњишта. Они бануше свом силином. Уперили пушке:
- Где је Драгутин, мајку вам вашу!?
Занемех од страха, помислих, убиће те! Баба Живка брзо се снађе:
- Не грешите душу, нисмо оно што говорите. Откад сте овде у селу, ни длака вам с главе није фалила!
- Кажи где је Драгутин па ни вама неће ништа фалити!
Баба упорна, говори да је, ваљда, отишао у Зеленику, сестру да посети, на самрти је! Бугари повероваше њеној лажи.
- Када дође, нека нам се јави, ако то не учини, оде сину глава!
Деда Драгутин све слушао. Сакрио се у подруму! Да су тамо којим случајем банули, било би зло. Морала би да падне крв!
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу Јединство 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар - дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник гласила Помак. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника у домовини расејању.
КЊИЖЕВНИ РАД: РОМАНИ: Изабрани живот (Лесковац 1997), Изабрана тишина (Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице - трилогија (Лесковац 2016); ЗБИРКЕ ПЕСАМА, ПРИЧА И АФОРИЗАМА: Чудна лађа, песме (Лесковац 1987), Дневник на распусту, песме (Лесковац 2002), Говор камена, песме (Лесковац 2004), Песма жени, песме (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016), Афо(к)ризми и друге (не)згоде, (Лесковац 2017), Афоризми са тужне пруге, I (Лесковац 2018); Афоризми са тужне пруге II (Лесковац 2018); СТУДИЈЕ И ПУБЛИКАЦИЈЕ: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014 (Лесковац 2015), Изабрани списи – сликање меморије (романи, приче, песме, Лесковац 2016), Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Др Проф. др Тихомир Петровић, живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Говор Лесковца и југа Србије међу дијалектима српског језика (Лесковац 2021), Лесковачки писци и њихово доба, друго измењено и допуњено издање на више од 1.100 страна великог формата (Лесковац 2021).