 |
| Тоде Николетић |
- Често се поставља питање шта наводи одрасле људе да почну да стварају књижевност за дјецу и младе. Који је Ваш одговор на ово питање?
Одговор на ово уводно питање могу дати потпитањем: Шта наводи траву да расте, птицу да лети, човека да воли? Писање је потреба. Размишљање је трагање за својим идентитетом. Стварање је суштина постојања. Поготову ако је то стварање, или стваралаштво намењено најмлађима. Јер, деца су најрадосније семе, од којег у будућности очекујемо добар род. Добро друштво.
- Умјетност коју ставрате довела Вас је, и доводи Вас, у многе градове - па и у "мој" град, у Никшић. Шта Вам се највише, посебно, свиђа у Никшићу и зашто?
Никшић се не би разликовао од других градова да нема важне људе који га чине великим градом. Ти важни људи су угледни ствараоци, духовници, научници и спортски радници, по којима се мере и висина и дубина универзума. Посебност самог града је Острошки духовни Олимп, али и бистрина изнад Требјесе, која се напаја плаветнилом Зете. Иако град, добија нове контуре у архитектонском смислу, најлепши мотиви градског мозаика, су и даље Народно позориште, Захумље, Музичка академија, образовне установе и историјски комплекси. Ипак, мишљења сам да су људи и њихова гостољубивост највећа драгоценост и увек се у Никшићу осећам као у својој кући.
- Кад говоримо о Никшићу ... реците нам нешто о сарадњама које сте остварили у њему и о неким могућим, новим, сарадњама?
Моја присутност у позоришном граду траје у најмању руку више од три деценије. Понајвише захваљујући Драгану Радуловићу, али једнако и Сретену Митровићу, који су ме препоручили школама и институцијама културе. Након тога реализована је представа "Краљевски фестивал", која је била моја улазница у свет детињства никшићких малишана. Радујем се свакој представи коју изводе млади никшићки глумци, јер поуздано знам да у њима постоји генијалност. Ментори, као што су Драган Кнежевић, Радојица Станковић, Весна Ковач и други, заслужују све похвале, јер у њима стварају нове доајене глуме као што су били; Петар Банићевић, Вељко Мандић, Драго Маловић, али исто тако трагају за великим редитељима и продуцентима. Што се тиче даље сарадње, она ће трајати на радост свих, јер је важно стварати писмен, креативан и добар народ.
- Како се држава односи, и како би требала да се односи, према онима који су свој живот посветили дјеци и умјетности?
Нажалост, ниједна држава у региону нема коректан однос према својим ствараоцима. Ауторска права су на веома ниској разини. Фаворизовање шунда и програма сумњивог садржаја више штети друштву од хонорара доброг писца. Улагање у културу је највећа инвестиција сваког друштва. Кад хоћете да уништите град, друштво, прво му укините културу. Кад хоћете провинцију, онда писце, редитеље, сликаре изопштите из јавног живота, и та цена је најскупља.
- Асоцијација на Вас -Таленат као моћ! Умјетност као моћ! У Србији сте заступљени у читанкама, лектири, у књигама из области музичког васпитања и познавања природе, а успјели сте да уђете чак и у хрватски школски програм и срушите тврде, јаке границе својим талентом, својом умјетношћу.
То је мој стил живота. Трагати за уметничким пупољцима и стварати узлетишта маште. Дати шансу новим нараштајима да буду: Ћопићи, Радовићи, Лалићи, Костићи, Радуловићи, Шобићи, Николићи, Говедарице, Бакрачи, Крулановићи, Касалице, света је обавеза сваког ко пише. Уметничко дело је јаче од свих граница и бедема. Различитост, у уметничком смислу зближава, и увек бирам страну градитеља мостова културе. Радујем се што то неко примећује и сматра да је корисно у образовању младих.
- Ваше мишљење о савременој књижевности за дјецу и младе?
Искрено, сматрам са доста разочарења, да се стапамо у светске књижевне трендове и све више се отуђујемо од нашег приповедачког, или песничког духа. Једном приликом, велики филозоф, Алебрт Карако, записао је следећу мисао: " Поезија је мртва, а проза може да бира између хаоса и простаклука". Чињеница је да све више тонемо у примитивизам и бруталност који се одражава на читалачки укус. Отпор оваквом тренду не постоји из простог разлога што се добра критика изгубила у хаосу транзиције, или је усмерена ка личном интересу и фаворизовању појединих писаца који ни себи нису интересантни.
- Рецензирали сте велики број књига. Процјена књиге ... срж добре књиге је... ?
Књига има врата у виду корица које вас воде у читалачку авантуру. Ако вас та књига мотивише да је више пута отворите и да буде, на неки начин, најрадоснији реквизит у кући, онда знате сигурно шта је срж добре књиге.
- Важите за ствараоца који је "подигао дечју драмску игру у исту стваралачку раван са позориштем за одрасле". Сматрају Вас за драмског класика. Шта Вас је привукло драми као жанру?
- Пишете и за одрасле. Можете ли рећи нешто и о том, веома значајном, Вашем стварању?
Сваку написану песму за одрасле, ако уопште постоји та категорија, сам, пишући је, проживео и преживео. Снажна песма је у исто време и пад и узлет. Она није ствар додворавања и потребе да буде допадљива, нити је то ствар претеране апстракције. Она је ослобађање и заточеништво. Ако се неко препозна у песми , то је знак да су нам патње и усхићења слична. Да је песма потребна као исповедаоница сопственог срца.
Велики утицај на моје лирско сагоревање имали су: Драинац, Антић, Црњански, Бранко В. Радичевић, Сарајлић, Ратковић, Лесо Ивановић, Николић, Либеро Мрковић, Борхес, Вијон, Ивашкијевич, Ференц Фехер, и многи други, чији пев и сада одзвања у мом срцу.
- Миљан Николић, пјесник и књижевни критичар, каже да "умјетност почиње у игри а завршава у збиљи".
Уметност је најбоља полуга разумевања. Она је, како би рекао Достојевски, "Најбољи покушај да се дође до бесмртности".
-Нека Ваша порука за читаоце интервјуа.
Не одустати бити човек, ма колико да је тешко. Не пристати на бесмисао, који ствара бесмисао без књиге. Читајте! Сумњајте!
Разговарала:
Снежана Р. Радуловић