.png)
Пјесме су му заступљене у четири зборника поезије: „Дан послије будућности“ (1999), „Флуид“ (2006), „Седам ноћних рукописа“ (2007) и „Савремено српско песништво у Црној Гори “ (2008).
Приређивач је и коаутор књиге поезије „Предио у праскозорје” (2008).
Објавио је двије књиге пјесама „Увод у Итаку“ (2014), у издању едиције „Хододарје“, Матице српске из Црне Горе и „Лептиров пир“ (2019), у издању едиције „Нови талас“, Удружења књижевника Црне Горе.
Од Удружења књижевника Црне Горе (2022) добио је књижевну награду „Видовданска повеља“ за критичко-есејистичку валоризацију савремене српске књижевности у Црној Гори.
Уредник је рубрике за поезију у часопису „Стварање“ (часпопис Удружења књижевника Црне Горе) и новинар је Радија Црне Горе 1 (емисија „Културна панорама“).
Са пјесницима алтернативне сцене организовао је пјесничке вечери у Подгорици, Никшићу и другим градовима у Црној Гори, а оснивач је и панк састава „Раздор“.
На друштвеним мрежама објављује, веома оригиналне и специфичне, аудио-видео рецитале, тј. интерпретације својих пјесама.
- Шта је за вас умјетност? Кажете да „умјетност почиње у игри”, а Антун Бранко Шимић је рекао: „Човјек је игром најближи Богу.”
Умјетност доживљавам као посебан увид у биће човјека и његов однос с друштвом, природом, свијетом и силама немјерљивим, путем свих аспеката његове личности, изражен оним средствима које је појадиначан аутор пронашао развијајући свој сопствени стил, начин комуникације и изражавања, зависно о којој је умјетности ријеч. У самом појму – умјетност, имамо и сажет одговор на ово питање, макар један од могућих виђења ове људске и одвише људске дисциплине духа, и свега оног што проистиче из свакодневног, човјековог сусрета са својом средином, другим људима, бићима...
У коријену те ријечи је појам ум и појам умјетно, дакле јасно је на што имплицира само име ове дисциплине духа и свега укупно што чини аутора, пјесника, сликара, музичара... Умјетност је оно што је човјеков одговор на покушај да се на личан начин парира божанском стварању природе, зато је и присутан појам ума и умјетног, као човјекових одлика и одлика његових дјела у односу на природу и законе које није човјек створио, већ постоје (унапријед) дати и присутни. Умјетност је покушај вишег реда комуникације са онима који су у дослуху са ауторовом личношћу, осјећањем и појимањем свијета и времена. Игра је тек зачетак стварања, али она никако није довољна. Умјетност треба да пређе у виши ниво дјеловања, да постане сама природа ствараоца, аутора и да постане његова истинска мисао, фатум. Без тога, исувише је лако бавити се њом, исувише банално... она неријетко има високу цијену коју плаћа аутор, а састоји се од оног времена које је утрошио да би овладао изражајним средствима, да би створио своје дјело, и свега чег' се одрекао, а затим ту су и посљедице због оног што га је бавећи се умјетношћу довело у сукоб с малограђанским, свакидањим видом опстанка и подилажења друштвеним конвенцијама. Умјетност у исконском свом принципу стварања новог и аутентичног доживљаја свијета је најчешће неисплатива дјелатност. Пјесник не ствара ради новца, а ваљда ни ради самољубља... Умјетници нису никакве патриоте које прилажу дјело на олатар домовине да се допадну сили и поретку, већ критичка свијест која сецира нездраво друштвено ткиво, да испусти оно отровно наталожено искуство, које се заметнуло дјеловањем похлепе и себичности политичара, дворских забављача, фарисеја и салонских интелектуалаца, идеолога и демагога свеједно ког предзнака и орјентације... У умјетности не треба да постоји љевица, центар, ни десна страна, постоји естетика и то је оно што треба посматрати као основу изучавања умјетничке грађе... У споју казаног и начина на који је речено, односно стила, имамо карактер тога, а то је суштина естетског аспекта умјетничког дјела. То је оно што треба да нас првенствено интересује, па онда све остало. Не вјерујем у божанску природу умјетности. То виђење је продукт неких времена која су давно остала иза овог што се нама данас догађа. Такође, кад чујем неког пјесника да помиње божанско пројекло својих стихова, знам да имам посла с фарисејством. То је у ствари лажирање свог дјела, и ограђивање од свих посљедица које пјесник има да прими на себе. Пјесници су крадљивци ватре, пут до спознаје не води утабаним стазама, државног буџета, међународних фондова за размјену интелектуалне својине, али ни културно-умјетничких сеоских удружења, посјела и игранки... Сјетимо се Бранка Миљковића и његове мисли, да су ријечи те које сада траже његову главу... могао је да као и многи лицемјери у литератури наведе да је он само медиј кроз кога неко вишње биће ствара, дакле нема одговорности, нема посљедица... и ником ништа! Миљковић је био истински пјесник највишег реда, између осталог и зато што није лажирао биографију, дјело... То свакако није била игра, ни забава... већ његов једини могући пут до пјесничког самоостварења, и свог удеса као грађанске личности... Па да видимо ко је данас спреман од слиних бардова, патриота, и душебрижника забринутих за судбину државе и народа да плати ту цијену?
- Улога умјетника у савременом друштву?
Умјетник је савијест, свијест и infant terrible друштва у коме ствара... Није пророк, јер ово није Средњи вијек, већ дигитални свијет комуникације интернетом у свим правцима... и свакако није дворски забављач и будала, да угађа популарним медијима, повлаштеној класи и власти... Умјетник је самосвојно биће које комуницира с спољним свијетом у оној мјери колико има потребе за тим. А до друштва је да освијести своју потребу за културом и умјетношћу...
- Повезаност музике и књижевности.
Музика је одгајатељица укуса и духа, под условом да се ради о квалитетној музици... Давно је речено – „Покажите ми каква музика најрадије се слуша унутар неког друштва, и ја ћу вам одоговорити какво је стање његовог духа“.... Ниче је сматрао да је трагедија рођена из духа музике... знамо да је Аристотел ту пјесничку врсту, данас је она драмска врста, стављао на прво мјесто... Лично цијеним да поезије нема изван иманентног ритма ког сваки пјесник различито на основу свог дамара иницира у свом тексту. Текст је пак најшири појам за нешто што претендује да јесте литература, поезија само оно што подлијеже универзалним, препознатљивим вриједностима овог жанра, које се свакако изнова надопуњују новим вриједностима... А ритам је базична основа поетског текста. Матош је своје бјекство из музике, поњевши са собом искуство стечено управо огледајући се у њој, окончао у поезији... то је био залог и почело модерне и симболиста. Данас поезија у већој мјери нема ту потребу, пише се другачије, стихом који је ослобођен те димензије... Преферирам музикалност, али у оној мјери у којој је она у дослуху са садржајем и значењем текста, не украсе лишене значења, то је манир и сентиментализам...
- Објавили сте двије збирке пјесама. Реците нам нешто о њима?
У својој првој збирци пјесама “Увод у Итаку“ суочавам се са немогућношћу повратка на претходно стање бића и духа. Та моја унутарња Итака остаје изван текста, као могућност путовања, покушаја да се дође до исконског себе, или макар до најизвјесније варијанте сопствене личности... У другој збирци пјесама, „Лептиров пир“ испитујем разоран утицај савременог друштва, транзиционе, постмодерне ex-Yu регије на појединца, који кроз циклусе постаје асоцијални лик, маргиналац, побуњеник без уточишта и утјехе у савременом свијету... Нешто налик на бодлеровског бакљоношу, или верленовског сатурнијског усамљеника, Скорсезеовог, у ствари Пол Шредеровог Таксисту, или Раскољникова Достојевског, анархисту који своје мјесто битка потражује у поезији и литератури...
Та књига и реферира својим насловом на „Цвијеће зла“, лептир пирује над изданцима зла, он умјесто да опрашује цвијеће, сагоријева их свјим пиром, својим отровом, но краткорочном побуном и слављем...
Пошао сам од значења управо тог појма у наслову. Појам пира, односно славља, тако приличан славенским народима, након деведесетих прошлог вијека, из једног регистра значења преселио се у други, са супротним предзнаком. Пир данас везујемо за нешто разарајуће, негативно... а да смо тиме, готово и заборавили на његово изворно значење. И у проширеном, осавремењеном значењу управо тог појма видим и проналазим заједнички именитељ свим народима и нацијама које су напустиле тај заједнички оквир бивше државе, занемаримо носталгију... и кренуле у неку своју авантуру путем ка обећаној земљи, Итаки, или ипак Вавилону новог свјетског поретка!... Исто тако, тај појам може се одностити на замах крила лептирових, на недостатност сваког покушаја да се свијет промијени и оплемени... па тако и краткорочност удјела у свакодневици те моје књиге пјесама... само један замах крила у безмјерју... Мада, знамо како су тај замах крила перципирали суматраисти, и шта све лепет, по њима, може да произведе негдје друго, на другој обали догађаја...
- Како Вам изгледа савремена књижевна сцена и шта мислите о хиперпродукцији у савременој књижевности?
Данас, извјесно је, имамо значајан број нових пјесника, прозаиста који се учестало јављају у јавности својим дјелом, и не можемо бити малодушни, незахвални, и самодовољни па пренабрегнути ту извјесност, да се нешто занимљиво и вриједно већ дуже вријеме догађа и ствара и у нас на овом окрајку свјетске литературе... Неколико генерација је ступило на ту сцену од упокојења великих и других пјесника као што су били Попа, Павловић, Брана Петровић, Ранко Јововић, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Даринка Јеврић... Само се ти новији пјесници при задебљалом увету не чују! Имамо неке старије заштитнике српског језика који им не дају прије себе, на ред да дођу! Што ће им на крају крајева млађи кад се њихово поимање српског језика с њима самима завршава? Они ће до смрти да одлучују ко и гдје ће да се јави и појави, јер ко смо уосталом, ми остали у свему? Замах крила лептира над трпезом гозбе ине... Хиперпордукција заглушује гласове оних који вриједе, па се ти и не чују, то је главни проблем.
- Књижевна критика и данашњи односи на релацији писац–критичар?
Мало је рећи да књижевна критика у Црној Гори данас не игра готово никакву улогу у котирању унутар вриједносног система литературе која се пордукује овдје и фаворизује према неким ванлитерарним вриједностима. Овдашњи критичари се махом баве собом, зачешљавају прамен своје сујете у зрцалу наобразбе и дотјерују лик у јавности, огледајући се у опробаном штиву на сигурном терену, као да је литература увоштена фигура коју треба тек ту и тамо исполирати, дотјерати по изабраном кроју и метру...
Гдје су млади пјесници? Шта је поезија данас? Може ли се антологија савремене српске поезије у Црној Гори затворити с најмлађим заступљеним пјесником чија поетика не би могла да се заступи уз сва своја настојања и све напоре ни у антологији Богдана Поповића, прије стотињак прољећа? Зашто критика то не види, не оглашава се? На пјесничким фестивалима једни те исти, братственици, кумови, зашто то критика не види? Награђују се подобни, идеолошки провјерени, зашто то нико не види? Имамо ли новог Зорана Мишића да препозна новог Попу? Зашто Одсјек за српски језик на Филолошком факултету у Никшићу се не интересује за продукцију најстаријег књижевног часописа у Црној Гори који активно до наших дана излази, нити је ко са тог одсјека понудио да се публикује савремена критика у часопису, изузев др Радоја Фемића једног од ријетких истинских посвећеника, свом позиву и струци? Треба ли још примјера поменути да се установи клиничка смрт тог вида бављења (лијепом) литературом у нас?
- Улога часописа у животу једног књижевника у савременом друштву?
Књижевни часопси, а данас и интернет сајтови, портали, не би згорег било, да огледају дух савремене литерарне продукције, под условом да им прилике то омогућују! То је јако важна улога, тако се афирмишу и откривају нови аутори, тако нови пјесници ступају на књижевну сцену, а тиме се и тек на тај начин витализује традиција и књижевни класици. Данас, неријетко, редакције часописа за књижевност и културу су принуђене да праве компромисе између хтјења и могућности. Нема значајнијег писца из Црне Горе да се није огласио у часопису “СТВАРАЊЕ“, то ипак нешто говори, шта тај часопис представља за културу Црне Горе и шта су некад у њему препознавали писци које данас цијенимо као наше класике. УКЦГ и редакција тог часописа свим силама настоји да „СТВАРАЊУ“ врати некадашњи статус и улогу у култури Црне Горе, па и регије...
- Основне странпутице у савременој поезији?
Сваки пјесник сам бира свој пут. Што је за њега странпутица, за другога је једини пут којим има да пређе до себе и свог дјела. Негдје се сви ти путеви стичу у матичном току литературе... Оно што бих могао да препознам као погрешан траг за мој поетски поступак, само је моја немоћ да и то успијем инкорпорирати у истинско пјесничко искуство.
- Профсесор сте српског језика и књижевности. Које српске писце посебно волите и зашто?
Негдје сам сазријевао на пјесницима наше модерне, па и авангарде, то ми се само наметнуло по засићењу од садржаја ког сам имао пред собом у јеку популарности моде новог српског средњевјековља деведесетих. То, искрено, нисам могао никако да сварим... Дјеловало ми је као потпуно вјештачки наметнута тенденција у времену. Ти људи су преспавали XX вијек са свим својим урнебесом и чудима, новим медијалностима и атомском енергијом, рок музиком, контракултуром, андерграундом... стога сам се морао вратити на његов почетак и кренути изнова да трагам за својим путем и индивидуалним начином. Волио сам Ратковића, Слободана Марковића, Булатовића, Киша, незаобилазне Андрића и Селимовића... но, како сам наслов моје прве кљиге пјесама то свједочи, Црњански ме је украо из тог миљеа и гурнуо стрмином авангарде да се хватам у коштац с другим експресионистима, нашим и регионалним... Шимићем, Крлежом, Ујевићем, Траклом, Готфрид Беном... а онда су дошли и пјесници бит генерације, Керуак, Грегори Корсо, Гинзберг... Данас бих ипак издвојио неке од својих савременика, пјеснике које изузетно цијеним. То су Драган Марковић, Никола Живановић, Мирко Јовановић, Драшко Сикимић, Катарина Јовић, Саша Нишавић, Љубодраг Стојановић... Савремену српску поезију одликује разуђеност поетских токова, и готово несагледиво обиље литературе, коју тек треба вредновати, инкорпорирати у матицу... А то могу критичари, кад би смјели да одложе чешаљ и лате се дјела!
- Шта ново спремате читаоцима и слушаоцима?
Покушавам да артикулишем овај вијек каквим јесте, или макар онаквим каквим га видим, кроз своје пјесме, то је напросто, све што могу да урадим. Припремам књигу под радним насловом „Кожа“. То ми се чини логичним слиједом и наставком потраге за Итаком, те потом и сукоба са савременим свијетом.... Унутар мене и мог бића је моја постојбина, унутар моје коже ја столујем, и све моје љубави које сам путем до Итаке проћердао...
Буђење анђела
... Откуд твој гнијев на мом лику, пали анђеле, мој брате?... да ли би тако пјевао В. Попа да је у овом вијеку рођен? Куд би са собом Црањнски М., у монахе, мисионаре, ратнике, панк рокере, или у политичаре, да је ’мјесто у Чонграду и Темишвару, дјетињство провео у Земуну, у вријеме познатог криминалног клана с краја XX вијека; би ли пјевао куд и камо трвђе од уличне радиности те рђе и тамније, или би исто тако био заиста, зрак само, обећан недокучивим даљинама Суматре, етеричним контурама спиралног тока, попут структуре ДНК ланца, свог пјесничког Стражилова? Би ли Миљковић остао при свом увиду у симболизам француске модерне, а М. Павловић трагао за утицајем Византије у српској средњевјековној литератури!
Камо се даље, након XX вијека?... и, како то да овај вијек још се није препознао у поезији насталој на српском језику након сеоба и других тјескоба по паду Берлинског зида и разлаза народа и народности социјалистичке утопије Јужних Славена и других измаштаних, романтизованих ентитета Старог континента?
Југословени су надасве нација литературе, настала из јуначког епоса и епохе романтизма, те можда је у томе и кључ зашто овај вијек још увијек нема своју Лирику Итаке, или нешто налик Преображењу А. Б. Шимића!
Литература је, изгледа, престала бити митско уточиште народа, изузев у појединачним, спорадичним периферним утицајима, усамљених пјесника провинције, вјечитих сањара и непоправљивих романтика загледаних у мапе звјездане и поља класја њихана вјетрима минулих епоха...
Зато, наши вјерни културни прегаоци, упркос свим боговима палим на тјеме овог свијета, и ишчашењима у току времена, аритимијама и неурозама ововременог човјека, и даље свирају у исту ноту, сагледавајући изнова из мртвог угла већ толико пута дочаране националне пјесничке величине... Као да ништа није посље тога написано на овом језику којим тако посрћем и храмљем, док се хрвем са собом да докучим, што то уопште имам и ради кога да кажем!
И заиста, нема ништа угодног и доброг са свом том прочитаном литературом, јер ја овакав од ових хтијења ништа од тога што сам читао немам на врховима својих прстију да вам дам. Моја је душа голија од празне хартије уз та читања и учитавања, и надмјена малограђанска дописивања академски подесних... чему то и коме, у оваквом муцавом, самосаплићућем вијеку!
Мислите да сте бољи, начитани, докони, безидејни и самодовољни, уз дојчкафе и Теодор Адорна који још полемише с Аушвицом и моралношћу чина писања поезије након свега? ... па, поезију ће ипак писати и најгоре хуље овог свијета, али ће и окапати над својим заблудама тражећи се у технократском хаосу овог вијека.
Шта читате и ради кога? Рад своје самозаљубљености, у свијету погубљених вриједности, испреметаних страна, разбијених заједница?... Књижевност овог вијека ако није освјештена у односу на стварност, прогресивна спрам свега што јој предходи, ако силовито не реагује на антицивилизацијеске појаве дивљег капитализма који прождире планету, уништава културе и народе, таква књиежвност која удовољава самодопадљивим тенденцијама квазиинтелектуалн елите, само је прозрачна брошура у каталогу постојеће литературе, пептарачки украс, тричава забава за аморфне масе, аутистичне професоре, магистранте и академике. Књижевност треба силовито заћи у жариште стварности свим својим расположивим средствима од свог настанка, пронаћи и створити изнова активног, аналогног човјека, свим својим аспектима и димензијама свог постојња, освијестити га, дати му оружје и пробудити вољу... Надахнути га да се бори за своја права... све друго је забадава, лаж и празан украс на овом свијету склонијем сваком бесмислу него ли чему друго!
Имамо пјесничке фестивале на којима се рекламира некаква банално бенигна умјетност, чији аутори као да би хтјели да су украси овој стварности! Њима је потаман, по њиховом кроју и бомбе и наркокартели и корупција, ментална проституција и духовна пустош, незапосленост, свеукупна дезинтеграција друштва... Они читају пробрану „високу“ књижевност и пишу како ли су префињени и знавени у свом сањарењу о идеалном себи, о ни мало себичном свом чинодејству пред зблентом публиком и поткупљеним жиријем... њих не тангира оно што је споља; хаос и општа мрзовоља пука... Никаква златна епоха националног препорода, даме и господо!
Спорад тога, и ради себе, сад устани анђеле с зида, гдје су те заклонили од свијета, да претрајеш за неко друго вријеме... отреси прах с крила и дигни глас над аудиторијем са очима на екранима смартфона... извуци муњу из корица и сјевни над овим; ону прву ријеч која нам сљедује... јер свему у овом вијеку ти си наредан... Протјерани анђеле из своје самачке собе, улични псу, мој једини брате...
Миљан Николић,
мај 2018. , Подгорица
Буђење ватре
У тајне претинце мог бића те поспремам.
Из ничега те враћам у тамно царство твари.
Правим те од слогова и тог чега нема,
да те пренесем у ријечи, свијету те подарим.
Разодјевам те ватро међу прстима.
Сјенкама те казујем, ноћу на узглавље,
да те објавим, окамењеним чувствима,
сва твоја почела и твоје право славље.
Одвајам те и видам од пепела, праха,
да те у средиште свог обличја поставим,
под кору јавора, у срж плода ораха...
кад се окријепим тобом, да од себе оздравим.
И јеси, док казујем те слијепим путницима,
жетоцима празног обиља без свијести...
да те исповиједим пред свим тим смртницима
као тајну историју своје болести...
И ждим те изнутра... кад васељена догори
између слијепоочница овог тренутка...
Да си ми јаство које поезијом гори,
и прије но празнословњем свијет ме ућутка...
Подгорица, јануар 2021.
Упутство
Корисно је ћутати, док подмукло свиће,
У оклопу тијела, пред датим зидовима
Као принципима, од самог себе заштићен...
У свом праведном свијету од магле и дима...
Корисно је збрајати и одузимати.
Скупљати ствари скупоцјене и ријетке.
Прописана правила сва по реду знати.
Читати добре писце. Мислити на претке.
Корисно је бити прав при свакој одлуци.
Одустати од тог што се не да спровести.
Дјелати само у свом домену и струци.
Ако нам је све тако, гдје је онда грешка?
У упутству пише – треба пити и јести!...
И свијет се обрће к'о врзина вртешка!
Подгорица, фебруар 2013.
Инкорпориран
Умрежен у тај зен, уземљен у свој ар,
Своје поприште слободе, кликујем – yes...
Јесам ли словесан, или куповна ствар?
Уплаћујем кредит, утипкавам SMS.
Имам свој Face, имам и приватни портал,
Имам и I-pod. Ја сам суверено сам.
Налик на МTV икону из спота...
Налик на лик из стрипа, уцртан у рам.
Конектован на ултра брзи интернет,
Сурфујем и скидам, у квадрат укуцам
Бирану адресу, и искочим на чет...
Упичшем ред у mail и кликнем – send...
Са цијелих десет гигабајта наштесрца,
У 3-d гледам, свој мали heppy end.
Подгорица, јануар 2012.
Пјесмовање
Мјесто каменом, да се пјесмом бацим
У рјечите раље, угодног свијета...
Кругом свијести ћуте давни остаци
Смисла. Празнина мој вијек загонета.
Мјесто човјека силиконска кврга
На шији људства. Докони морнари
Из забаве, ломе лед видокруга...
Од досаде, док нас вријеме не свари –
Удварамо се одразу свог лика
Да смо што вичнији том пропадању,
У играоници добрих навика...
Све иста празнина, ноћу и дању.
Тјешим своју сјен, да то тако мора.
Пропадамо, пјесмо, без поговора.
Подгорица, октобар 2012.
Немушти пјевач
Уљез у својој кожи постајем.
Из језика родног истјеран
натраг по сваки свој траг,
завлачим се у мисли
преостале на прагу сванућа...
Пијесак ми ври између прстију...
А хтио бих да те изнова подигнем,
да си ми пјев
међу људима и звијерима.
Туђ у себи, не успијевам, да те изговорим.
Вилице се отимају ријечима.
У космогинији нас двоје,
немам коме да те у звуку вознесем.
Тражим те у најдубљим мјестима себе,
преврћем каменице и кости,
слојевима ткива кроз сва понорна сунца,
на извир говора се спустити
из коријена језика
првотну ријеч да изврцам!...
На дну ума у пепелу
свег чим сам те творио, тежим те...
Уљез у језику твом затечен.
Подгорица, август 2019.
Античовјек
Заборављам, гдје сам то. И како сам се ту, обрео...
Заборављем, трен по трен, свијет. Све што, колико, још траје.
И, то што сам начуо, и на свом путу, икад срео...
Заборављам се!... до посљедњег слова своје спознаје.
Испуштам из вида те догађаје и обећања.
Ти можеш ( поново ) да ми причаш шта је Атлантида
И Ел Дорадо, и све што више нико и не сања...
Тако спаковани у четири сигурносна зида.
Уклањам из података ко сам: како се поступа
С тим човјеком ( који сам био )... потирем своје име.
Гушим то срце, да не чујем, како упразно лупа –
У овој голој кући из које сам се иселио.
Ако заборавим, прије краја пјесме, подсјети ме...
Јесам ли?... туговао у њој, или се веселио...
Подгорица, мај 2017.
Чувај се, псу...
... тих што ти толкују, како се траје псећи
везан уз свој сан, уз свој свети аршин среће.
Увијек си био лаковјеран и болећив
на све што те гази, на свијет који те неће.
У себе се, псу. На капију се намјерио
Путник ког су у сну изневјерили пути.
Лудак ког је мрак на улици изњедрио...
Уђи, у свој лавеж... прегризи и оћути...
Јер су споља, зла воља и замјешатељства
та која те неће, учинити човјеком,
нити вуком, овдје су другачија звјерства...
У своју кожу, у своју коб се увуци –
и буди сретан што си барем псето неком,
кад ниси чопор, да ти се склањају вуци...
Подгорица, август 2017.
Супротни свјетови
Једном ћемо се у нашој образиљи ипак срести,
кад путеви свијета сви, размину се и све то прође...
Иза прозора звука, на некој изнуђеној цести,
и даље ходим својим трагом, овим ријечима вођен...
И тако сам знак више твари, своја воља и нагон
који ме креће, да јесам, у жрвњу те жеље и тежње
да ме има у ријечима, овим дахом и снагом
сопства кроз сав тај вијек без вјере и надежде.
Имам те у свим облицима који се оком буде
цватом липа при самом рубу љета, кад сутон наговијести
гдје си то, а гдје сам!... кад проговоре исте заблуде;
и опет дођем до тог’ да је од свег’ боље себе знати!...
... и, тад ћемо се ипак, у нашој образиљи срести,
кад ти не будеш ту и ја одустанем путовати...
Подгорица, фебруар 2018.
Poiesis или ништа
Нема поезије у супермаркету,
на мјестима гдје се пазари брза храна, нема је
испод рафова, на тезгама с новопазарским фармерицама,
у кладионицама, гдје се врти томбола,
поезије је понестало и за говорницама
народних посланика као да је није било никад,
мало ко се лаћа стиха да се поткаже
у брицузима гдје се служи домаћа иловача
процијеђена у виду сока од преврелих шљива
и дуња, нема лирике нити Итаке, да се себи дође...
Ходаш у црним чизмама по шаховским пољима
у партији у којој се унапријед зна исход...
и као нешто за себе сам пребиреш међу прстима...
нема пјевања међу стегнима окрупњалих конобарица
у кантинама војничким на Босфору, нема га
ни овдје, на Балкану, камо ли гдје друго!...
Присјећаш се кад си посљедњи пут је срео,
било је то онда кад сте се одрицали једно другог,
Она је хтјела некуд даље на Запад, а ти сам за собом па куд пукло,
у праскозорје, водећи о аријаднином концу
минотаура својих жеља везаног, и посљедње слово њено
које се отргло од васколиког логоса...
Тражиш по претинцима свијести,
завирујеш у рукаве заборава,
да је о свему обавијестиш,
да ћутите, муцате, словите...
о свом слијепом срцу,
о уму и ништавилу,
свему и свачему што истовјеко мре,
у свом обличју датом,
док у пјесми звуком васкрсава...
Подгорица, децембар 2017.
Разговарала:Снежана Р. Радуловић
_____________________________________________________________________
