Кажу да сви велики људи одлазе на празник. Брат је отишао баш пред Светог Саву. Много још тога је он могао да уради и да, али стари кажу да најбољи одлазе први. Свака зима однесе неког или нешто.Јучерашње Богојављање ме је пробудило са једном лошом вешћу. Кум Милан који је био још једна трнавска прича попут деде Јанета је отпутовао. Човек изузетног угледа и моралне снаге и јачине . Висок као мој деда, истих интересовања и сличних афинитета са дедом.. Кад сам била мала, често сам налазила слике деде и кума из лова на јаребице, фазане и зечеве. Поред њих, стајале су пушке и велики дедин мотор којим је ишао у лов. Увек су ми били слични изгледом, високи , отресити и громаде у правом смислу те речи. Сећам се слика са венчања, рођендана и увек је у првом реду био он - кум Милан. Одласком наших старих, одлази и део успомена и духа старих времена. Кад је деда отишао, многи су дошли да га последњи пут поздраве. Били су и звани и непозвани. Чини ми се да никад нећу заборавити слику старог кума који улази са штакама да поздрави деду последњи пут. Та слика је уткана у мени и биће док ја трајем. Кажу да је био и да седи и прича с њим док је деда још био жив. Жао ми је што ја нисам била тада ту. Поштовање и старо кумство је нешто чега данас има само у причама Лазе Лазаревића и Јакова Игњатовића...Данас сам поново осетила везу са прошлошћу као кад сам била мала. У име деде била сам и ја да поздравим старог кума последњи пут. Данас је Свети Јован...Велики празник и слава многих...Кум путује баш данас..Баш као и деда на Светог Николу...
Марија Алексић: Кажу људи да велики одлазе на празник..
Кажу да велики људи путују за време празника, али не са кофером у рукама , већ са успоменама и овоземаљским искуствима која су стекли за време свог бивствовања на земљи. Деда Јане је отпутовао на дан наше крсне славе, Светог Николе. Било је топло, спарно, необично вруће за мај месец. Сунце је топило нашу метлану капију на којој је много времена деда проводио. Волео је да гледа фазане како лете изнад њиве која је била баш до наше куће. Гледао је реку и плашио се да не надође вода као коју годину раније , када је цело двориште и кућа било под водом. Имао је неку пророчку визију, али не са даром прорицања судбине већ животног искуства које је стекао радећи . Деда је радио у Ресави , фабрици текстила и конфекције у Светозареву. Могло би да се каже да је један од оснивача ове фабрике која данас не постоји.
Много пута смо причали деда и ја зашто је Ресава пропала. Иако смо се размимоилазили у политичким ставовима, сложили бисмо се око једног, а то је да су Ресаву опустошили тадашњи руководиоци , потом отворили своје приватне фабрике а хиљаде радника је деведесетих остало без посла. Све што му је остало од Ресаве су понеки конац, игле и маказе. Ништа деда Јане није донео, није хтео ништа туђе у својој радионици. Да је и он био каотадашеи директори Ресаве, па да сваког дана донесе по коју ствар из државне касе, дедина рдаионица би била пуна а он не би морао да се мучи и довија за ствари неопходне за рад. Деда је био страшно поштен човек. Понекад помислим да нико од нас – његових није такав. Ма сигурно би свако од нас узео макар по који модел или котур конца и донео кући. Верујем да бих и ја узела.