.jpg)
Никшићанин поријеклом, Драган Копривица, афирмисани је књижевник, пјесник, есејиста, преводилац, афористичар, књижевни и позоришни критичар, ТВ-сценариста, прозни и драмски писац, режисер у експерименталном театру, вокални солиста, хармоникаш...
Био је посланик у Скупштини СРЈ и Скупштини Црне Горе. Дипломирао је у Београду на Филолошком факултету, Одсјек за руски језик и књижевност, магистарски рад о Чехову одбранио у Београду, а докторску дисертацију о Леонову у Никшићу. На никшићком Филозофском, потом Филолошком факултету, био је редовни професор, и предавао руску књижевност и руски језик. Објавио је студије из руске књижевности (међу којима и „Руски писци нобеловци”) и бројне прилоге у научним публикацијама. Превео је Чеховљеву драму „Три сестре“ и роман највећег савременог руског писца А. Проханова „Гост”. Објавио је научне радове о Чехову, Леонову, Достојевском, Толстоју, Ломоносову, Андрићу, Његошу...
Добитник је награда за стваралачки допринос развоју образовања, науке и културе: града Никшића „18. септембар“ и “Доситејеве повеље” (Београд). Награђен је и бројним књижевним признањима: „Марко Миљанов”, „Ристо Ратковић”, „Бранко Ћопић”, „Типар”, „Душан Костић”, „Радоје Домановић”, „Раде Јовановић“, “Исак Самоковлија”, „Наџи Наман“ (Либан) и „Слободан Костић“, а на Међународном, 19. Фестивалу црногорског хумора, сатире и карикатуре у Даниловграду 2018. године његова књига афоризама „Етида у ЦГ-молу“ проглашена је за књигу године.
Објавио је више од десет књига (проза, поезија, драме, афоризми, есеји, књижевна критика). Међу њима и збирке драмских текстова „Монодраме“, „Комедије“ и „Један дан са фамилијом Киш“, путописни роман „Весела Америка“, пет књига афоризама („Без кворума“, „Глупизми“, „Афоризманија“, „Већина назадује – остатку напредак“ и „Етида у ЦГ-молу“).
Ових дана је објавио и своју финалну збирку поезије „Изабране пјесме“, у издању ИТП „Унирекс“ и Удружења књижевника Црне Горе.
Аутор је сценарија двије драме на ТВЦГ („Код адвоката“ и „Оче, лаку ноћ“) у режији Горана Булајића, и двије ТВ-серије на истој ТВ („Ориђинали“, у режији Живка Николића, и „Доктори код Боланџе“, у режији Слободана Шћепановића).
Копривица је у сфери драмског аматеризма режирао преко двадесет позоришних комада, већином по својим текстовима и идејама, а представе су му извођене у више градова Црне Горе, на фестивалима код нас, у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Чешкој (Праг) и Египту (Каиро). Четвороструки је побједник Међународног фестивала у Требињу, гдје се такмиче најбоље аматерске представе држава са екс-Ју простора: 2004, 2006, 2010. и 2012. године. Живи и ради у Подгорици.
-Ваше најраније сјећање на књигу.
Немам најраније сјећање на књигу. Ваљало би да овдје кажем нешто спектакуларно, као најаву да сам морао постати писац, али је то вријеме код мене, кад је ријеч о књигама: табула раза...
-Кад сте и како ушли у свијет музике и да ли сматрате да је музика умјетност над умјетностима?
У свијет музике сам ушао прво слушајући свог оца, Љуба, који је код куће често свирао фрулу. Моја сестра Нада је прва научила да свира хармонику, а онда и ја, па сам наступао на ђачким приредбама, пјевао и свирао са мојим другом Даном Адровићем, такође хармоникашем. Кад је ријеч о умјетностима, по мени је свака од њих прва, то јест, све равноправно дијеле прво мјесто, јер свака има исте, највише домете, а таленат се и иначе само претаче из форме у форму. А ми, умјетници, само смо, мање више, ствараоци у покушају, при чему већина нас остане у подножју Олимпа вјерујући да је на самом врху. Али свак има право на сопствену илузију и снове уз помоћ којих се лакше траје. Међутим, интимно, сваки озбиљан писац треба да гаји и ноту презира према свом било каквом самољубљу и преувеличавању својих домета. Пушкин је давно рекао: „Похвалу и клевету прихвати равнодушно.“... Ово тим прије што свако дјело, ако је успјешно, на крају одбаци и свог аутора, техничког извођача, писца, дактилографа, и почне да живи својим, самосталним животом. Зато сам једном и парафразирао Толстојев мото романа „Ана Карењина“: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин.“... У мојој верзији, у односу на моје пјесме, то гласи овако: „Свака моја лоша пјесма личи на мене, а свака моја успјешна пјесма личи на дјело неког другог аутора.“... А то је управо тај процес алијенације књижевног остварења од свог аутора, а тако и треба да буде... Дјело на крају остаје са самим собом, а писац стиче статус једино техничког лица.
-Какав је Ваш став о креативности?
Не слажем се са оцјеном да је – таленат прије свега рад... Постоје и бројни ствараоци, који се цијелог вијека убијају од рада, и на крају достигну просјечни ниво, а ствар буде тим гора што су такви често и претјерано сујетни, па стварају неподношљиву климу око себе, настојећи да већ својом појавом фасцинирају љубитеље књижевности. А то су само класични Дон Кихоти у литератури, каквих је подоста, али свак има право на свој сан о моћи. Мада је у том контексту добро ако тим својим сном о моћи не малтретирамо своју будну околину.
Дакле, сматрам да креативност подразумијева и тежак физички рад, често и до оштећења здравља, како је својевремено о себи писао чувени руски драмски писац из 19. вијека, А.Н. Островски. А ту онда постоји оно велико: Али... Наиме, велики писац мора посједовати у себи моћан ген, или, ако га нема, мора му га рођењсм даривати сами Бог, као, на примјер, Ломоносову, чувеном руском научнику и писцу, сину једног обичног сиромашног сељака са сјевера Русије, из примитивне провинције гдје се најчешће није знало ни читати ни писати.
Креативност је немилосрдна: треба да имаш јак креативни ген, и да цијелог живота будеш најобичнији слуга том гену, да аргатујеш коцкајући се са животом да ти не пролети, а никад не знајући да ли ће крај бити у свјетлу ироније судбине: „Много хтео, много започео“, а лош креативни час га омео...
Зато је сва умјетност, и свака креација, својеврсна коцка, уз све ризике да се остане празних џепова, или празног живота, па ко шта и колико успије... „Нека буде борба непрестана“, макар та борба била чак унапријед изгубљена... Сам процес борбе има своју драж... А резултати често оставе свог творца равнодушним, јер је и Сизифу најважније било пењање узбрдо, а то што му је камен сваког пута падао само му је давало нову шансу да се поново коцка и гура узбрдо, до вјечности и апсурда.
-Шта највише утиче на ваше писање, како започињете и како завршавате процес стварања неког умјетничког дјела?
Тај процес је, као и код свих других писаца, непредвидљив. Ту нијесам нимало оригиналан, али знам једно: ако не запишеш идеју кад она дође, кад то она хоће, као нека заљубљена жена, која тражи пажњу онда кад то она жели, та дивна мисао ће ти, у знак освете музе умјетности, најчешће ишчезнути, да је се више никад не сјетиш. Дакле, и у стваралаштву доброта бива правило свих правила: буди роб, слуга музе умјетности, буди спреман да се, кад ти се год јави, чак и у сну, латиш пера и папира, мобилног телефона, компјутера, да записујеш све што ти диктира. Муза књижевности је осветољубива: кад види да си лијен, да не уважаваш њену посјету с њеним мислима које би да ти издиктира, онда каже уз тријумфалну злобу: „Е почекаћеш, драги мој, док ти се ја поново јавим, то ти је казна што ти је важнији одмор, или дремкање, од моје посјете. И зато остај празног мозга, љенчари без правих мисли, сам си крив, само ти спавај, јалови пишче, који нијеси посвећен мом диктату без остатка. Залуд сам код тебе и долазила. Зато од тебе никад ништа неће ни постати. А ја одох да подарим своје мисли неком одговорном, савјесном и добром писцу, који ме уважава, и чини све да запише оно што му шапнем на ухо.“
-Позориште као огледало садашњице.
Код нас скоро да и нема позоришта, осим понеких часних изузетака. Двије и по деценије се углавном није смјело ништа играти што би чак и алудирало на земљу чуда у којој живимо, на земљу коју су моћници довели до независности не због независности, него да би од независне Црне Горе правили приватну Црну Гору. Зато имамо и примјере да су неки челници напуштали поједине позоришне представе у сред представе, ако им се и мало учинило да драмска радња одсликава њих или њихове пријатеље из врха режима.
Шекспир је давно рекао „Цио свијет је позорница“. А ова наша је парадоксална: изворни театар доживљавамо у пракси, на улици, пред Скупштином, у екстеријеру, а онда одемо у позоришни ентеријер, гдје, најчешће, не видимо ништа. Ништа искрено, изворно, критички обојено. Јер „племе наше позоришно сном мртвијем спава“. Ријетки су примјери правих, ангажованих, бритких представа, али постоје неке. Једна од њих је Бориса Лијешевића „Очеви су градили“, а друга Арпада Шилинга „Докле поглед сеже“.
-Позоришна критика у Црној Гори и њен значај.
Позоришна критика у Црној Гори углавном је намјенска, крајње добронамјерна, да не кажем наручена, те и она са своје стране квари укус публике, која се досађује на представама, а потом ишчуђава хвалоспјевима по медијима. Зато и критика даје велики допринос мртвилу сценског исказа. Ухватила нас је права нирвана, представе режирају најчешће појединци који имају логистичку подршку, везе, и сл. Углавном, и позоришна критика, највећим дијелом, доприноси искривљеној слици театра данас у Црној Гори.
-На који начин мјерите успјешност позоришта?
Прво, наравно, треба да је текст квалитетан, осим ако није у питању невербални театар. Али идеја мора да постоји од првог момента, и да поруке дижу рампу између сцене и гледалишта. Позориште је право онда ако се током представе ниједном не сјетите да погледате на сат или мобилни. А наша публика, сходно домету представа које гледа, гледа у мобилне више него у протагонисте. Али то је и јасан знак тихог бунта гледалаца, који тиме дају негативне оцјене комада. Гледалац мора доћи у театар да види провокативни дио стварности, да се фокусира на једну тему, која мора бити огољена, моћно доживљена, уз снажну емпатију. Гледалац дође на ријеч у позориште, жељан да оде фасциниран, без ријечи. Међутим, најчешће, по систему „Тресла се гора, родио се миш“, оде разочаран, заклињући се по ко зна који пут да га позориште више неће гледати... И тако то иде у недоглед. Позориште мора да буде со соли земљине да би прави гледалац доживио катарзу, и отишао обогаћен за један стварни умјетнички угођај. А нама је у позоришту данас најчешће, умјесто угођаја, неугодно.
-Дјелатност позоришта помјерена је и у виртуелну сферу. Ваше мишење о томе?
Мора се признати да класичне представе, уз класичну режију, помало иду ка маргинама интересовања данашње публике. Као и свугдје, и у театру се тражи неки нови дах, нешто ново, нови угао, ново читање театра, нови доживљај, експеримент. Али не експеримент ради експеримента, да се буде другачији па како год испало. Али тај тренд онеобичавања театра, гледања нечег другачијег него досад, стално је присутан, и то треба будно пратити, чувајући се исклизнућа са шина ума, када позоришни чин лако пређе у властиту негацију.
-Однос институција према култури?
Тај однос је најбоље исказао Зоран Радмиловић у „Радовану Трећем“. На питање једног од јунака комада – а шта радити са културом, великан српског глумишта само нонашалантно каже: „Ко ј... културу.“... А читав балкански синдром односа према култури нашој насушној садржан је већински у тим ријечима. Култура обично остаје на маргинама, са најмањим процентом финансирања и подршке друштва, а притом бива окосница свих говора патриота који се бусају у прса нашом националном културом, притом и не хајући у пракси за њу. То је наша препознатљива, не само црногорска, но и балканска дволичност, јер често слушам горка искуства културних посленика из других држава региона... Нажалост, „и племена њихова мртвим сном спавају, ни суза њихова нема ни родитеља, ни редитеља, ни правог финансијера“...
Али је култура зато у политици поштапалица и извор исказивања драматичног патриотизма и љубави према својој домовини. Тако је било и биће у једној земљи весељака на брдовитом Балкану, гдје је умрла иницијатива свака да култури буде боље у једном дану...
-Бавите се књижевном критиком. Која бисте дјела или писце савремене књижевности издвојили и зашто?
Издвојио бих, прво, Милана Кнежевића, нашег сјајног романописца, аутора романа „Обала Несанице“, дјела које представља врх наше савремене књижевности, и које је већ добило нека признања. А тај роман издвајам зато што је написан у маниру писаца хуманиста, који виде лице и наличје и наше и туђе стварности, које „све ране свога рода боле“, и који на литерарни начин описују мале-велике људе, опсједнуте синдромом власти и неограничене моћи. Притом се у том роману може препознати и донедавна Црна Гора, али и све друге земље дикатуре на било којем меридијану. Кнежевић поштује обавезу писца да о омрзнутим дешавањима пише сатирично, али без мржње, издижући се изнад наше свакодневице, препуштајући читаоцу да сам доноси закључке на оно чувено питање из назива романа руског писца А.И. Херцена „Кто виноват?“, то јест, „Ко је крив?“
Издвојио бих и већ поодавно објављен роман Балше Брковића „Приватна галерија“, и роман Милана Вујовића „Агностик, или како је Јагош завршио право“, такође због умјетничког, и, наравно, јер то двоје увијек иде заједно, хуманистички обојеног приказа наше реалности, каква год она била.
-Добитник сте значајних награда и признања, али сте и у улози оног ко одлучује о додјељивању награда и признања. Можете ли рећи нешто о тој улози?
Додјела награда на Балкану често представља лакмус-папир посрнулог друштва, те се тај моменат рефлектује и на додјељивање признања, на вјечите режимске и друге миљенике, на повлашћене у култури на хиљаду и један начин, тако да је то најчешће једна тужна прича. Кад сам био у Жирију за додјелу Тринаестојулске награде, нијесам гласао за два моја добра пријатеља, који су се прво згранули, а после схватили да сам само имао поштен став и према њима обојици, одличним ствараоцима. Јер је у питању била додјела годишњих награда, уз лимитирајући параграф да награђено дјело „мора бити од значаја за културу Црне Горе“. Они те године нијесу имали таква дјела, и прича је ту у старту била завршена. Али често кажем на тему муљања око награда, и писаца великана, које не цијене ни њихове фамилије, да „Нарко-мафија, због бољег дјеловања, увијек може да узме два часа од књижевне мафије.“
-Реците нам нешто о Вашој сарадњи са Живком Николићем?
Живко је, као прво, био и остао обичан човјек, и зато је и опстао као велики човјек. Нас двојица смо се, уз договоре куда и како да се креће сижејна линија „Ориђинала“, смијали на тераси тадашњег хотела „Црна Гора“ као два весељака, што су многи и примјећивали и чудили се нашем понашању. Код Живка су хумор и сатира, као обрачун са стварношћу, представљали основ његовог виђења постојања, тако да смо се нашли на истој таласној дужини. Из разговора са њим сјећам се и његове велике горчине кад је по новинама читао текстове неких веселника – како Живко мрзи Црну Гору... Он се ишчуђавао таквим злобним тврдњама, не могавши да вјерује да чита тако нешто, и притом је говорио да свак има своју Црну Гору, и право на своју визију, а да квази-патриоте на крају остају одбачене од културне средине. Живко је био и остао јединствен, и вјерујем да његове домете у сфери филма нико никад у Црној Гори неће надмашити. А дај Боже да гријешим.
-Шта сматрате својим највећим досадашњим остварењем?
Наравно, на првом мјесту су перспективе породице и настојање да чланови фамилије пронађу прави пут постајући корисни чланови друштва. Затим долази лично огледање у културној сфери, културне активности, писање драма, романа, поезије, афоризама, при чему су афоризми моја свакидашња, некад лака, некад тешка дрога, који ми помажу за духовне варнице, које потом пребацујем и на друге жанрове.
Задовољан сам и тиме што сам на драмској аматерској сцени урадио преко двадесет представа, након којих је један број младих људи отишао на позоришне академије, на драматургију, и у друге сфере, гдје су им искуства у раду са мном, на сцени, била од користи. Дакле, сви тежимо да оставимо неки траг у времену, а, по мени, траг у култури има посебне вриједности.
-Недавно сте објавили књигу „Изабране пјесме”. Реците нам нешто о њој?
Та књига представља моју строгу селекцију и ретроспективу онога што сам писао током посљедње неколике деценије. Знам само да сам изузетно много радио, дисциплиновано, уз осјећај да сваку пјесму треба дорадити по сто пута, уз креативно незадовољство. Али, једном се морало стати, тако да сам недавно објавио ту моју пјесничку, селектовану ретроспективу, а они, који су већ имали прилику да добију књигу, имају ријечи хвале, и такође запажају да је књига дуго и опсежно припремана и дотјеривана.
Тако су „Изабране пјесме“ спој мојих најбољих идеја и исцрпљујућег рада. Мада ни једно ни друго не гарантује успјех унапријед. Углавном, досад сам, од 21. новембра до Нове, 2023. године, одржао већ једанаест промоција у више градова Црне Горе, и чак у Спушком затвору, гдје је била можда и најспектакуларнија промоција, обојена са највише емоција. Могу рећи да је одазив пјеснички оријентисане публике, у цјелини, баш на нивоу којем сам и тежио.
-Увијек нешто пишете – о чему тренутно?
Сада паралелно радим десетак драма. То је чудан посао, у којем се лично ничим не питам, нити руководим: како долазе идеје, тако их слажем час у један, час у други, трећи или пети текст, и то је фаза сазријевања материјала, навале идеја, дијалога, монолога, драмских заплета, расплета, сцена катарзи, и сл. Да ли ће нешто од тога угледати свјетла позорнице, то је друго питање. Истовремено радим на својој финалној књизи афоризама, досад најрепрезентативнијој, коју ћу можда објавити сљедеће године, јер се већ полако морају сводити и књижевни и животни рачуни, и тога треба бити свјестан.
-Ваш афоризам који описује тренутно стање у Црној Гори.
„Филипе Вишњићу, видиш ли ти што се ово данас чини по Црној Гори..?!!“
„А како не видим..? Ако сам слијеп, нијесам ћорав..!“НИКШИЋКА ЉУБАВНА
Вољело једном се двоје,кружиле о њима приче
како због среће своје
једно на друго и личе...
Па ишло, тако, у етар
да љубави права су мјера –
он, онај Верин Петар,
и она Петрова Вера...
А они шетаху градом,
уз неки пољубац, крадом,
шапћућ' у шетњи, ка среће луци,
ногу пред ногу, рука у руци...
Прођоше тако многаја љета...
А љубав њина цвјета, па цвјета...
Па сад на гробљу, на крају приче,
два им се гроба личе...
И битно није, кад дуне вјетар,
стазом низ гробље са сјевера,
у ком је гробу Верин Петар,
а у ком Петрова Вера...
Ал' ноћу, облак кад се навуче,
сова кад гробљем почне да хуче,
из два ти гроба, у нека доба,
неко се крене, двије сјене...
Па опет шапат у слаткој муци,
ногу пред ногу, рука у руци...
А неко да је ту у близини,
шапнуо смјерно би у тишини
дивећи се тајноj ноћној слици
док шетају мртви љубавници:
„Само ви тако, Петре и Вера,
алал вам љубав, алал вам вјера!”
Драган Копривица
Разговарала:
Снежана Р. Радуловић
