А те две ноге, осуђене на чежњу, жуде једна за другом, чезну да се споје. Но, да би се спојиле, човек би морао да стане, оне би га на то натерале.Ако се човек не креће, то значи да никуда неће стићи, ако се не креће, планета ће му заувек остати непознaта сенка коју је хтео, силно хтео да уходи и стигне али ипак није успео; ако човек стане, кажем вам, о кажем вам, закасниће, те ће целог дана само гунђати! Човек је склон да гунђа онда када у нечему не успе, а замислите да тако стојите целог вашег, цењеног живота! Зло, зло, зло...
О рапсодијо
људске фантазије!
Та зар се ноге
наше у кораку неће никада срести?!
Остај далека
љубави моја, недостижна жељо моја и нека ме само сећање на тебе гони и тера да
будем бољи! Нема корак душу, али оставља траг...
О буди боља!
Буди боља од
мене чежњо моја, лутање моје и све чему се да спојити ова крупна реч моје.
Сваки корак
који у заносу пустим, за тај један корак, сто година одвојим једну ногу од
друге. Пуштам их, нека газе. Утабајте путе', направите дивље стазе, јер ко се
не сретне сад, сретне се кад – тад!
Какве те све
силне шашаве мисли стигну у само свануће дана.
Промрзао сам,
а јутарња роса што се на самом врху траве држи, подсећа ме на сузу, као да
земља натрашке плаче, надајући се да ће њени јецаји допрети до неба, а то и ми
непрестално радимо...
Човек живи да
би се смејао ил' плакао, док оног између као да нема. У часу среће, несебично
разастри осмех, у часу жала покриј очи рукама, дај склониште својој сузи. А у
наизменичном сплету, откривамо идентитет другог бића, ако се смеши кад и ти а
не обрнуто, знај да је биће једнако човек.
А шта једног
човека уопште натера да по оваквој хладноћи изађе напоље?
Запитао сам
се, као и увек, нисам добио одговор, што ме ни најмање није зачудило јер одговора
готово да нема. Али у овом случају, сам сам себе оставио без истог. Живот је
пуко лутање за одговорима чију смо тежину нумерисали ми...
Сузна роса на
трави а мраз полепљен по њој. За неке идила, за неке језа и цвокот. Где сам ту
ја? Има ли ме игде? Нити уживам нити се грозим... (бар не превише). Чини ми се
да сам само превише равнодушан или нисам доживео истинску страхоту, односно
лепоту јутра на исправан начин. Шта год одговор био, свест ми шапће да пожурим
јер аутобус ускоро пристиже.
Пролазим истим
улицама које никада у повести овог места нису исте, премда се на око чине
таквима, прогутало их је јутро, халапљиво и жељно, окупало рађајуће и меко
сунце ког још истински нема те тако снену улицу избацило у овај, успаван свет.
Куће поједоше људе а живини се тек сад даје дозвола за оглашавање и тај
природни зов и глас напокон живи, а ја, ни као ив ни као мртви зрак слабог
светла на постојећој бандери, сувише високој да бих је сам угасио, ђипам
напред, као да се иза ћошка дели бесплатна срећа!
Опомени ме читаоче
и реци да размислим мало. Реци валуту среће и овог часа, хрпа невешто срећних
ће похитати ка мењачници главом без обзира, јер тај да у глави нешто има, знао
би да спозна праву истину, а на све то, трчао би и трчао те би све ципеле
излизао да би стигао...
Да замени
привид за крајност.
Да замени
здравље и новац.
Мир и луксуз.
Благостање и
сат.
Породицу и
стан.
Редослед, на
послетку, свако бира сам...
Понекад
помислим, штета што се срећа не дели у џаковима или на киле, тада би кантари и
ваге мериле стално па ни џак не би био довољан. Колико би то редови били! А
можда и не би...
Срећа па је
срећа ионако бесплатна!
Приближавам се
станици која је иза ћошка. На том ћошету ове улице коју сам прегазио стотинама
пута, налази се ни више ни мање него кафана! Човек би помислио да се једино и
свуда, на окукама свих улица у свом свету могу налазити само једино и искључиво
кафане! Чудна ствар, као да је она та на којој се човек, уосталом, не само пут
из једне улице у другу, непрестално ломи и сусреће, сусреће са самим собом и
оним што исконски и јесте, ту се раставља, саставља, долзи к себи или одлази да
пронађе мир, искушава и напросто кали... Можда тако и човек, већ сасвим свесно
дошавши до ње, а сво време пре тог у ком му је она неки други дом, али боље
рећи склониште, мислећи да му је то сигурна лука и уточиште од неминомности
живота који води у тренутку пролазне среће, брже и од самог гутљаја неког пића,
дима, карти, пелина и испаравајућег мучеништва, не може се назвати правом
срећом јер то у суштини није нити може бити, једног тако слабог човека наводи
да помисли како јесте истина.
Прикљученије
моје, стид ме је тако вас назвати јер нисте то заслужиле, шта ја тражим овде,
све што вреди све што има смисао и иоле лепоту, нећу овде наћи! Једна таква
реч, није достојна овог шљама, ове бестидности и ове пожуде за ко зна чим!
Стакло је
мутно, обојала га чамотиња, а унутра, човек за столом.
,,Још се он и
држи! Битно да му обличје наликује човечјем, можемо га класификовати!“
Глава му је
тешко пала и сад тако лежи на столу поред стаклених флаша, неколико чаша, а све
празно, све попијено, на искап, на срамоту... Коса му је разбарушена, капут
испрљан и измашћен а џепови толико изврнути ка напоље, да се чинило као да би
му попуцали када би се мало јаче повукли! Лице му не видех, али зар је битно, а
то може бити свако! Побацане карте, дама се ваља по прашњавом поду, краљ је
оборен на земљу и љуби земљу, жандари поискакаше из кутије и разбацани, нису
били то што јесу... Билијарски сто беше у нереду, лоптице расуте и свака за
себе политику води и изгледа као да се никада ништа неће вратити у нормалу...
Да ли му је
срећа у чашу стала? Је ли је попио наискап? И да ли је свестан своје
несвесности, хоће ли икада бити и зашто имам осећај да је одговор не?...
Коначно,
скренух иза окуке и угледах станицу. Била је то сасвим обична станица какву
можете видети свугде у свету, обична клупа, настрешница са кантом за смеће. Све
је било ново, али исто тако, деловало је као да ту стоји деценијама... ,,Оно
што моје није, не морам ни да чувам“ , једном ће нам доћи главе.
Ишарана,
излепљена...
Некакав
натпис, али опазих и нека слова, нешто налик на …, опет неке шкработине, хијероглифи и шта све
не, и зачуди ме што толику пажњу поклањам једној обичној клупи, кад ни не
схватих да одмах поред пише и слово ….
,,Каква је то
шала?“ Или је дете на погрешном месту понављало слова азбуке или су се неки
овде невешто али исто тако и спретно и у јавној тајности потписали.
,,За име
света, та зар од толико места и начина они баш нађоше ову бедну клупу?!“
Помислих, али
ме одмах заокупи друга мисао. А шта ако је сама љубав управо таква? Не бирајући
ни слова ни имена, не време ни место... А опет, шта ја знам, може бити шта
хоће! Неко се уреже на катанац и заувек траје, неко остави печат своје љубави
на дрвету, а ово двоје на клупи! Тамо где се чека...
Чекање је тихо
мучење и још тиша смрт која долази у време које не очекујемо, јер ти чекаш и
чекаш, а време тече и тече, већ долази у време изузетне чаме, онда када
сахранимо наду...
,,Ко зна где
су сада њих двоје, али још важније, где су им срца?“
Спустих поглед
те опазих неке огласе. Продаје се кућа, тргује се дрвима... А изнад свега тога,
један плакат који позива на акцију а главни циљ му је подизање неке свести...
Сад, када размислим о себи и у себи, давно је то замрло, али ми и нема неки
смисао. Та који би човек скочио из чиста мира прочитавши нешто слично или исто
овом, са пуном дозом елана и адреналина и то овде, на станици где му је једина
већа мисао та хоће ли превоз стићи на време или не...
Већ сам
помсилио да ћу бити једини путник, али тада тада видех да се још неко
приближава, с обзором да сам и ја чекао школски превоз, но, чуо сам да прима и
нас, на животној школи тренутно... Изненади ме још једна мисао, да ми не
путујемо никада сами, као и да то заувек само и траје. Али понекад платимо
карту, више или мање.
Елем, био је
то један дечак, с тим да је више подсећао на каквог момка, али дрипачког
изгледа јер сада одећа јесте, као некаква формула за старење, што ми је И овај
младић потврдио. А чему онда они силни људи И њихове експедиције у нади за
проналаском еликсира младости, ако наша данашња младост већ сада жели да
изгледа старије? И те како сам свестан И тога да младица из петних жила жели
расти, да јој се прошири корен, стабло ојача И да испрати хиљаде И хиљаде
листова са својих чврстих грана, а једна стара јасика, бреза или дуд, знају
оштрицу ветра И колико сече, знају муње И громове, њихове унуке И децу, знају да
више никада неће моћи да буду опет младице…
Мислим да ме
није видео од оних каблова у ушима. Чудно, у уху једно, а мутав за све друго. А
како И не би.
,,Зар не зна
како будаласто изгледа?”
Али није знао,
јер није могао да зна. Стајао је лево од мене, управо испред клупе. Окренуо је
леђа оним словима од малопре… окренуо је леђа комадићу вечности…
Питам се,
народ који овде свакодневно долази (а има га свакојаког) шта ли су рекли за то
што је клупа постала љубавни дневник двоје анонимних? Сигурно дас у се згрозили
,,Та докле ово иде?!” ,,Ај’те молим вас, та како их није срамота?!” И вероватно
тако у недоглед…
Онда се упињу
да докуче сами за себе, ко би то могао да буде, ко су ти људи И њихова имена,
чији ли су И ко им је деда? Мисле људи, само кад се открије пућ’е брука! Та
маните се људи празних прича, забадава се упињете И скачете себи у стомаке,
нек’ су они живи И здрави!
Срећа скупо
кошта једино онда када желимо угодити раји.
Ту приступи
затим, још један дечко, поздрави се са дечком број један И не погледавши га. И
он је имао оне каблове у ушима. Занимљиво, пропаганда ,,Будите уникат” овде
није уродила плодом.
Слабост је по
људима дошла на свет. Све што има име, има И крај. Све оно чега се човечја рука
такне, пре или касније, постане оно од чега је И постал.
Ништа из ништа
И ништа у ништа.
Али зашто смо
љубав уплели у све то? Зашто смо јој побогу уопште давали име?! Требала је
остати света, чиста И без имена, нетакнута И неоскврњена од стране нас. Или то
само може рећи онај ко не зна да воли…
И наравно,
тешим се, јер шта друго човек И ради, чекање ваљда има крај!
Но, тада
схватим, нема. Или има, али за оне који имају чему да се надају после тога.
Ја, након
много времена проведених у злослутној чамотињи, напокон имам разлог, ох да, мој
живот бар накратко има смисла, чекам аутобус…
Иза окуке оне
улице коју сам малочас без стида сурово газио, наилазе две девојчице, или
девојке, није мени за веровати. Једна крај друге иду, малтене раме уз раме, са
рукама у џеповима, тискају се што дубље у своје топле јакне како би се
колико-толико угрејале.
Ова једна је
озбиљна, са напола спуштеним капцима И корача чврсто, а ова друга, смешка се И
прича, а ход готово да подсећа на некакав чудњикав плес који никада нисам
гледао.
,,Добро
јутро!” Прозбори она погледавши ме.
Сметох се у
првом моменту али је отпоздравих промуклим И испрекиданим гласом који ми је
оџвањао у ушима још једнако. Схватио сам да неко време нисам ни говорио.
Чудно је то
како нас сада изненађује када је неко толико усрдан према нама, просто помислимо
да се нешто мора крити иза те доброте јер је уображеност узела И превише маха.
Сметен И збуњен, проматрао сам ту девојку, узмакавши мало назад да чујем шта
говоре. Тешко да би било који човек то признао уопште, али папир трпи све, па
тако И признања која беху, И јесу на концу свега истинита.
Хладноћа је
парала уши, тако да је прекидала ток речи које су струјела оштрим зраком
додирујући ме, само овлаш И за момент.
Она девојка
подиже поглед који јој значајно заста на кући одмах преко пута станице.
Била је то тек
грађевина, конструисана с невероватном прецизношћу, започета па остављена. Н а
почетку са амбицијом, вољом И жељом, а после, баш као да је најгнуснија ствар
на свету, одбачена, заборављена, ето је ту, стоји пуста, а могла је бити дом…
И није ми било
јасно, чему је гледа, чему се диви?
Но, било је
нечег тужног у погледу том… Чежњиво И сиво… Као да је читаво сећање поново ту,
поново живо И само испред њених очију, као да је сваки моманат добио душу а
свака особа из исте опет ту, опет са њом…
Шта је тако
важно И посебно код те напуштене куће која никада И није била усељена те тако,
не може бити ни напуштена, пре бих рекао, остављена.
Рађена је
дуго,по пројекту И требала је бити остварење нечијег сна, онда се радило И
радило И саградило оно најтеже а онда… Као балон од сапунице, И пре но што се
кућом могла назвати, сви је напустише, човек је се одрекао, И сав труд, сво
уложено време сви недосањани снови о будућности која је могла бити… Одбацише
све И заметнуше за собом траг.
Чежњо, зашто
си се увукла у њене очи, сузо слана зашто навиреш?
Она је И даље
у свом заносу, у свом погледу које је попут меког наручја, нежно држи ту кућу И
све у вези са њом у чијој се свакој степеници, сваком ћошку И сваком пролазу
скрива истина, тежња И неостварени сан.
Она на поселтку
уздахну, готово нечујно али мени запара уши. Најгори је уздах туге, она може
све, или да сравни свет или уништи тебе…
Сагну главу И
не рекавши ништа, изрони из тог света у ком је до малочас била – то је та
прекретница, тај пролаз ка жељи И срећи коју немамо…
Наилази
аутобус, она вади две месечне карте, једну пружа девојци крај себе а друга је
њена лично.
И, можда би
глупо било рећи, али занео сам се у том свом размишљању, у премишљању, у том
чудном преиспитивању И све те претпоставке сум огле али И нису морале бити
истините. А ко је мени дао то право да развијам било какву мисао о тој младој
дами? Нико.
Дозволе за
мишљење још нису обавезне, а када буду постале, мање ће олајавања И
хладнокрвног шаптања бити. Но, треба сада тачно дефинисати, које то мишљење
треба наплатити. Рђаво, рекао бих, то ниче као гљива после пљуска, а храни људе
гладне срамоте коју би што пре неком другом да прикаче за врат.
О, мисли
света, та како си тако зла?
О, мисли
мучна, што ме обараш?
О, мисли
тешка, што ми се од срца откидаш?
Хиташ ли
људима или они теби? О, рђава мисли ко те створи? Ко те сатка тако јаку,
гнусну, отровну изнутра а примамљиву споља… КО је кадар био да, створивши тебе
такву, све нас оголи пред лицем Бога који је- срамно, срами се… Но, више од
тебе, ми! Ми који ти повод дајемо И хлебом хранимо те тако живиш, те тако јако
у нама тучеш, те смо И ми такви… рђави…
Наплати ми
контролору, цариниче И наплати ми Ти, Боже. Све те богохулне мисли што на рђу И
срам бесрамни смрде! Наплати… Уведи обавезу И казну!
Зар није лепша
мисао она добра?
Окренули смо
осмех на контра страну, као И све на свету, па се питамо, одакле то ветар дува?
Одакле ми
право да једно такво биће пуштам да мојим умом лута?
И пре но што
сам имао времена да завршим до краја своју мисао, која се ионако никада не може
И неће завршити колико год да је жеља за тим помекад јака, стигао је аутобус…
Стао је испред нас, она двојица се пробише напред, као војници на ратним
позицијама спремни на јуриш како би заузели туђу територију… Није нас било
много, али нисам ни запазио да је за све време мог унутрашњег суда, на станицу
приспело још ђака.
Уђох, сео сам
до прозора.
Ону девојку
сам одлучио звати синонимом чежње, јаке И дубоке, ваљда ће ми некада опростити
због тога...
Унутрашњост
овог аутобуса, била је скоро идентична склопу мојих мисли које су се изнова И
изнова рађале, бројиле, множиле… Дуго се нисам возио ни путовао некуд, а да ме
сада питаш, не знам ни тада којим поводом сам ипак купио карту…
Можда да бих
се срео са бићем сатканим од чисте чежње И без наговештаја у себи… Не бих знао
рећи. Путеви на овом свету, сви су некеко чудно замршени И једнако пусти,
колико год људи њима газило…
Сећам се
дрвећа И канала, сећам се старог гробља зараслог у шибље, сећам се буке И
разговора који су се око мене водили док сам ја ћутао.
И нико није
сео до мене. Не знам да лид а то сматрам проклетством или просто блаженством.
Јесу ли
блажени они који су сами или су они ти који су проклети? Је ли се може осећати
балженим онај ко је сам, премда га прекоревају они други, који су можда због
својих ,,веза” проклетији за коју нијансу од онох ко је сам.
Је ли, исто
тако, блажена ова чежња или са собом носи клетве милиона?...
Хоћу ли
дознати то икада, или ће питање то живота целог остати тајна, недокучива мисао
која одговор тражи?
Стадосмо на
једну станицу, многи ђаци уђоше, сви су ми изгледали исто, без разлике а опет,
тако пуни ње. Врата се затворише, те опазих једну бабу која је, за њу то беше
трк, за неког млађег само бржи ход, но не стиже на време па чак И поред своје
подигнуте руке, возач је не опази И ми одосмо.
Питао сам се,
да ли ју је још неко видео сем мене или сам ја једини кривац који је опћутао,
те баба није могла да уђе…
Возач је није
могао видети, али ја јесам…
,,Могао сам
викнути да сачека!” Помислих, но било је сувуше касно за кајање.
И чему сад то,
не би помогло…
,,Шта ако је
морала отићи доктору? Шта ако је то било оно нужно И зависило од свега? Шта ако
је хтела да посети унучиће И децу? Шта ако је то било претсказање?”
Милсли се роје
И непослушно гурају унутар бића. И како увек на нешто лоше помислимо када смо
криви а савест стиже? Да ли ме је стигла савест или је увек ту, само ћути,
повучена у дубину коју називамо душа…
Нисам учинио
ништа, мислим да ни се ни израз лица није променио, остао сам исти, дистанциран
од свих И свега.
,,Други пут
нећу гледати кроз прозор, паметније ће бити.”
Чежњо И Туго,
ви сестре једнаке, докле ћете мучити нас?
А ти, по чему
имаш разлог да лијеш чежњу И снове који су понор очаја дотакли? Не дозвољавам
ти! Ја, одрпанац, без срца И осећања, видим да је патња у оку твом голема као И
зидови оне хладне куће… Ледено грозничаво очајање као бетонске плоче које су
одавно хладне И нису никада постале топле… Несуђени дом, несуђена срећа која је
требала бити… Јадан је онај који у ону кућу крочи. Соба има, не знам им број,
сли ниједна није спаваћа, дечија, дневна… А могла је бити, могло је бити
одиста, И лепше И боље И вољеније И срећније!
Но, није, а не
вреди нам кукати, не вреди плакати, не вреди ни тужити се на слепу могућност.
,,Устреми
поглед” рекох себи, ,,на нешто друго!” Али не могох.
Животе, мучиш
ли смао нејаке, или случајним избором, некако увек потрефиш оне најосећајније И
слабе, слабе тако да воле до сржи И срцем свим, а јаке због љубави. Бираш ли за
тугу увек оне који због љубави пате, или се то насумично догоди…
,,Куд баш њу?”
Питам те без имало срама, јер ако ти стида
немаш, шта ће И мени?!
Устаћу И
направити целовит револт! Употребићу сва средства која будем имао, стаћу у
одбрану свих који невољени воле И несуђени ишчекују да се чудо деси!
Не брини
Судбо,нисам могао ни ону баку да поштедим узалудног повратка кући, а камоли да
револуцију дижем…
,,Свашта ми на
памет пада!”
Извини
девојчице,изгледа да ћеш морати да патиш И извајаш пут сузама својим… Не очекуј
ништа од мене, не очекуј И не гаји наду, залуд често тако бива.
А можда си то
већ чула…
15.01.2023.