Деда је волео празнике. Његово господско држање и свечано одело су обележавали сваку породичну свечаност, било да је зимски свети Никола, било да је Божић или Бадње вече. Ракија би се кувала на старом шпорету и цела соба би мирисала на стару комовицу , специјално чувану за свечану прилику. Деда би ишао по дворишту, обично гунђао нешто што му није по вољи али свала његова реченица би се завршавала благим осмехом , који и сада трепери у мојим очима. Када је отпутовао, осмех му је стајао на лицу. И док сам му се захваљивала на свему, док су сузе падале низ моје лице, деда је имао осмех на свом лепом негованом лицу. Прасе би се окретало на ражњу и деда не би дозволио да се ико омрси пре поноћи. Својим старим бициклом би одлазио рано ујутри до пијаце, разменио коју са својим колегама кројачима , куповао мекике и будио нас рано ујутру.Одлазио би у своју радионицу, заложио стару пећ и сашио који качкет, јер се тако ваљало, говорио је деда.. Подбочен штапом, у новом оделу које је имао за свечане прилике, шетао би двориштем, бацио поглед на реку покрај куће, отерао руком неку долијалу мачку која би дошла да се нахрани остацима хране. Деда је мрзео мачке, и ту нетрпељивост је пренео и на нас. Мачка му је једино била од користи кад је ловила миша који је немилосрдно гризао његов картон за сунцобране капа. Деда је имао обичај да нас дарује за Бадњи дан. Седео би за столом, гурнуо руку у мали џеп унутар свог сакоа, и пружио нам који динар.Умео је да уради праву ствар у правом тренутку. Увек. Касно поподне деда Јане би покуцао на прозор и довикнуо својим умилним гласом да би попио коју кафу. Деди се није ништа одбијало. Није умео да нареди, али тон који је био у гласу је био тако драг, да је било немогуће одбити било шта .Свечана вечера би почињала у шест увече. Мајка би поставила сто, а деда унео сламу и ставио под сто. Волели смо тај обичај ког више нема. Пијукали би као пилићи док би он бацао сламу свуда по соби. Мирис породице на окупу је био попут тамјана који би кадио душу и испуњавао је благостањем. Сви су морали да седну за сто. Трпеза је била пуна. Вечерало би се без приче. Нико није устајао док последњи члан не заврши обедовање. Деда би устајао први ,узимао орахе и бацао по ћошковима собе. Још један обичај који нисам разумела али ми је био драг. Све је мирисало на срећу .Деда је држао срећу на окупу. Није дао да се распадне ниједан комад те породичне традиције. После вечере, сео би у фотељу и гледао телевизијску драму посвећену Бадњој вечери. Волела сам и ја да седнем крај њега. Запиткивала бих га нешто небитно, и прича би отишла негде другде...
'' Е, бацате храну, а кад сам ја био мали, и кад је био рат, само пројара је била на столу ''- закључио би деда.
'' Добро, дејче, то је било друго време ''- морала бих да опонирам.
'' Бацај, Мајо, бацај, доћи ће време кад ћеш да тражиш оно што си бацала. Пун таван твојих ствари ''- деда је настављао своју причу.
Разборит и мудар, најмудрији човек у селу, мој деда Јане је био оличење поштења и рада. Никад нико о њему није имао рећи коју лошу. Деда је увек био љубазан , миран и сталожен . Данас сам била да обиђем гроб мог вољеног деде. Увек се распричам и испричам му све што знам да би желео да чује да је жив. Сутра је Бадњи дан. Већ шести како деда није са нама. Нико више не вечера ни са ким. Нема те топлине коју је деда ширио својим присуством. Била сам страшно љута на њега када је отишао. Могао је још коју мудру реч да ми да, још који савет да остави у аманет. На данашњи дан деда је пао и сломио кук. Сећам се његовог погледа на носилима и мог обећавајућег климања главом да ће све бити у реду. Веровао је да хоће. Веровала сам и ја да хоће. Није желео да буде у болници. Морао је. И тада је причао о својим унукама које су завршиле школе са поносом у гласу. Сваки пут кад кренем путем свог вољеног Сингидунума, сетим се дединих речи
'' Пази шта радиш и не троши превише, учи, видиш да немам више вида, једва уденем конац у иглу, не развлачи Мајо, завршавај што пре..''
Маја би онда безусловно учила, упијајући сваку реч из уџбеника од две хиљаде страна и дедине речи би јој одзвањале у глави. '' Учи, Мајо, учи, не могу више да шијем, не видим ''
Деда је симбол моје младости са којим је отишао део мог срца неповратно. Ништа више није исто, ја нисам иста. Бадње јутро ће осванути, деца ће се радовати, мирисаће храна из рерне, певаће севдалинка са неке станице, али неће бити више деде који подбочен штапом чека да дођем код старе зелене капије. Чека он мене, чекам ја њега. Радујем се сваком писму које ми пошаље из даљине. То је тајни знак који само нас двоје разумемо. Бадњи дан само што није. Све мирише на срећу коју је деда оставио у аманет .
