 |
| Тајна Свете Тројице |
Мириси заборављене свежине чекали су га како је залазио у шумарак и идући стазицом све дубље и дубље у шуму постајали су све интезивнији док после одређеног времена нису почели да буде заборављена сећања и осете.Из њега негде из прошлости,у души дубоко негде чувана, испливала су блага сећања,враћала су се обалом језерцета и налетима ветра и нудили су одмор и растерећење од налета животних бремена,назирући се иза редова великог раскошног и густо поређаног дрвећа...
У тој тајни којом се живот залива и на којој се деца одгајају,љубављу скриваној,нашао је живот и сетио се.Док је у миру седео на обали размишљао је о шумарцима који долазе,о долима и пропланцима,пољанама знојем труда људи заливних,који живећи на њима изучише науку живота,научише како се преживљава и то знање оставише деци својој за смерношћу богати живот.
Дешавањима ношеним ветром и таласима и одразима,дешавањима свежине та прича је најављивана.Свако од нас када пронађе смерно срце у себи,када дође у тај заборављени рај скриван у нама,та стаза би се отворила и почеле би да се причају те приче...ницале су једна иза друге како је корачао даље кроз још један шумарак и дол и пропланак...људи које је успут сретао познавали би његову причу и нудили би му своје приче са увек истом темом увек истом борбом и увек истим исходом.Увек некако исте а некако чудесно нове,свеже,пуне наде, живота и љубави...у труду и муци заливане те приче би после живота остајале поколењима да сведоче о тој дивној победи свакоме ко би у себи нашао места за то...
Мајка сваке науке,родитељ добри,који је уприличио ове дивне услове показивао би свакоме и нудио свакоме ко жели ову причу живота,љубави и ставрања...та шетња живота,шетња кроз покољења,кроз труд и рад,те приче нудиле су одмора,окрепљења и полета...осети су текли даље...
Да ли наука пронађе пут до свакога човека или човек својим живљењем досегне научне висине?Да ли наука треба да са се изучава или она из нашег живљења проистиче?Да ли је то неки потпис на неком папиру или су то сведочанства која остају иза рада људи и покољења?Да ли је сваки човек наука?Да ли размишљајући о томе боље одређујемо себе,или можда пониремо не само у нас саме и нашу прошлост већ и у прошлост наших предака,нашега народа.Да ли онда ту налазимо на сврху живљења?Да ли је то онда наука или је то наша насушна потреба,наше право а и обавеза да сазнајемо шта нас је и што нас је овакве саздало.Да сазнајемо и оно што нам даје путоказ и у данашњим временима?
Нека приче живота пламте и нека нас наш Творац благослови праведним обитавањем и делањем у овом нашем тешком али љубављу и и њеним тајнама пуном животу.
1.
О јесени
Тихо дишеш
Неком тајанственом бојом миришеш
Шириш се ко неки сан
Сваки је твој дан драг
Ветрови хладни
Листови жути опали
Прија ми овај дан
Јесењи благ
Утонуо сам у дана овог сутон
Јесни тихи тон
Вече пада
Доноси свечанох тихог рада
Удишем га грудима
Милује ме студима
Вече ме зове
У снове мирне снове нове
Јесење вече
Нека благост ветром пролеће
чини ме смерним
За животне приче спремним
Зове нас јесења прича
Природна дична
Чини нам мира
Лепотом вечерњом,тихом ветар свира
2.
Јесење боје
Милују ми снове
Јесењи шуми
Мирноћа се буди
Јесењи дан
Сваки је драг
Сваки је тих
Пева пољаном јесењи стих
Води нас у мирноћу
Доживљавамо јесењу чудноћу
Јесењи дан
Спрема нас за миран сан
Пратим га уморно
Снови долазе мирно
А тек јесењи мрак
Мирише њиме мирни парк
Даје нам се постојано
Живимо га достојно
Јесења ноћ
Снивања трагом ваља се поћ
3.
Боје ове зоре
Кода знају туге моје
Са истока светло стиже
Блага магла се пољем подиже
Обузима ме мир
Односи ми немир
Боја блага
За стања лака
Зором дана
Мирноћа дана
Јутарња тишина
За срца мирна
Велико небеско плаветнило
И источно руменило
Живети је лепо
Дочекујем дан сретно
