Магла се густа над сенама диже.
Кроз густе нити светле очи роба,
Што поглед свој спушташе ниже.
Светле се кости наших прајунака,
Сија сваки камен врх узглавља.
Љуља се пуна костију колевка,
Љуља је данашњице руља.
Па тако ни мртви не почивају,
Нити смирај имају.
Они живе и векују,
Душе им земљом царују.
Док неки тамо гладују,
Други се 'пак радују.
Заборављајући почетке своје,
Не можеш бити Обилић
Без крста на бедреној кости.
Не можеш бити Хребељановић,
Ни надати се његовој милости.
Не можеш се дичити,
Не можеш се бусати.
Не можеш се звати Србином,
Ако продајеш дедове кости.
Јер нису они гладовали век,
Да би им се сатрла клица тек.
Гладовао је отац и ђед,
За твој образ чист и јастук мек.
Па спомен врши и у мисли и у причи,
Ти се њима, а небо ће с тобом да се дичи.
И сваки пут кажи: По бакиној причи,
Све ми се, да ће мраза бити, личи.
Јер си Србине постао од Саве,
Јер се са три прста крстиш и славиш славе.
Јер си од светих постао као ореол изнад њине главе,
Ал' Србине сада знај, преци не смеју да се забораве.