Миленко Гемаљевић: Остале кућне сенке

ДА МИ ЈЕ

Да ми је:
Неки траг
ко зрно пшенице
у зрно мудрости 
да отворим,
неки путоказ,
неки живи камен,
крајпуташ,  барем причалица, 
стара шљива, макар пјана,
са искуством утехе што је,
ил' таласи морски
низ струје ветра што су дошли,
испуњени поносом,
што су изаткали силна уверења.

Ја бих њима дао 
све своје снове,
разбијене у сновиће,
у парампарчад нечега
што је могло да буде ја,
а није.
Да их саставе 
још овај пут.


КУЋНЕ СЕНКЕ

Остало само камење,
остало, а кућа нестало.
Остале кућне сенке  
и борови стари.

Отишли само људи, отишли 
а остале само душе.
Али ето не знам 
на врх борова 
што чаме
чије су оно душе
што ме прозивају стално  
што чувају камење старо?



ПОНЕКАД, ЕТО, САМО ПОНЕКАД

Понекад се насмејем, 
понекад кад бол ми стегне груди а ја немам куд.
Понекад ме ноћима походи чежња јака,
понекад док тече у Увац, Увац у Лим, Лим у Дрину...
понекад се питам где је Вапа сада?
У Црноме мору ил у океану неком лудом?
Понекад само сузе на рану ми падају,
понекад кад одлетим у орловско небо само
понекад осетим да ме Увац зове.
Понекад кад пред Богом испит полажем,
понекад видим колико сам сам у целој васељени.
Понекад одлутао, јесам ли морао?
Понекад нигде никог, само моја душа
и време које нема крај 
и ветар коме не знам пут 
и тишина што је моје име.
Понекад, ето, само понекад...

ТРКА

У туђини,
кровови неки сиви 
небо неко непознатоми жваћу.

Одакле да почнем
До овог неба да стигнем?
Све из почетка трчим.
И све мислим
хоћу ли се родити поново,
да ме мајка загрли на груди,
па да отац на кркаче ме носи,
па да  топле бабине руке
по глави ме гладе 
и у образ љубе
и јабуку дају?

А парче малог неба 
над мојом рођеном улицом
пева и са мном игра коло.

Чије је ово небо сад
што неће у образ
да ме пољуби?


ЛЕОНИДА

Шта је ово?
Нешто није.
Видело би се 
да је нешто.
Нико не зна шта је
а сви причају 
да знају.
Сви паметују, 
зло и наопако,
па ти види шта ћеш.
Не до Бог,
да све то јесте
што сви 
на видело износе 
да је.
Ништа није,
али да видиш јесте.
Туче са свих страна. 
Не видиш га
а оно те удара.
Да ми га је само виђет!
Не одмара ни зеру,
ради прековремено,
ко Спартанци,
бије по бабама и ђедовима.
Мало ли си онемоћо
оно ништа, ко Леонида
те заскочи,
па ти мозгај
шта је то ништа
кад удари по свима.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Миленко Гемаљевић је рођен испод небеског плаветнила, на Пештерској висоравни, у Сјеници, Република Србија. Прво је у  родном месту  завршио основну школу а онда и гимназију. Како га је у средњој школи наука до небеских висина уздигла, отишао је са качкетом свог ђеда на глави у престони град, у Београд, на студије.

    Завршио је Машински факултет у Београду. Од дипломе машинског инжињера проживио је цео свој радни век, понајвише у омладинској фабрици Иво Лола у Београду.  За те инжињерске дане је вредело Друга половина радног века одрађена је у Градишци и Бањалуци , радећи на развојним пројектима од значаја за развој привреде и града.

    Сада живи у Бања Луци, крајишкој лепотици, у Граду Међу Усталасаним  Брдима, као пензинер.

     Од гимназијских дана, тада када му се мисао ослободила, почео је да пише песме , а онда када се још више ослободила, и да их на свет издаје. До сада је објавио 3 књиге поезије:

 Живот мирише на сутра;

 Ластавичје гнездо у шеширу;

 Прстење у капи од кише.

 Перје од зрака сунца 

Своје књижевне радове објављује у часописима у Републици Српској и Србији. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Републике Србије.

•