Весна Глигоријевић - Илић: Никољданска тишина

Нека чудна,неуобичајена, никољданска тишина! Она која говори више од било каквих речи. Радости спутане! Оковане невидљивим стегама.

Страх!!! Тај неизбежни животни сапутник сваког људског бића,верни пратилац,од првог плача до последњег даха. И како се са њим кроз зивот носимо,такав нам је и пут.

     А снежна, млечно бела, децембарска јутра, окупана леденим дахом надолазеће зиме, ширила су исконску срећу, нашег топлог,породичног гнезда. Тамо где царује љубав, са лакоћом се даје смисао сваком породичном слављу. Ми смо то, некако, умели! У ствари, само смо нашу љубав, претакали у све чега смо се латили.      Док су нам ситна деца,бауљала око ногу, невидјеном брзином и спретношћу припремали смо најсветији и најсветлији дан у години. Крсну славу. У тај дан уткали смо све оно што смо од дедова и родитеља понели. 

     

     Поштовање свеца и крсног, кућног имена, негујући га  и чувајући као највеће благо. Пишем често о мирисима и укусима који се тих дана мешају са димом који се вије из димњака родитељске куће у којој смо сви на окупу, јер су они још увек дубоко у мени. Присутни и живи. Нисмо тада знали колико смо срећни! Што смо здрави, што смо млади, што смо изродили здраву и праву децу, што нам много тога зафали, а опет имамо све, што нам је кућа пуна смеха, радости и дечије граје, трпеза препуна,да засити и пресити и нас и фамилију и путника намерника, што нам је дан био кратак за све чиме смо га могли испунити, што смо падали од умора, гостећи породицу,рођаке и пријатеље,сто смо били кадри стићи и незамисливо, што смо из године у годину постајали све бољи и искуснији домаћини,што се код нас увек "добро јело" и смејало, што је све било баш онако како ред налаже и оно најважније, све је било зачињено огромном количином љубави коју смо носили једно за друго, а и за оне који нас окружују. Тада нисам била свесна тога, а сада знам,да је љубав лек за све,да је покретач свега и да се у том чаробном зачину може пронаћи лековита есенција за сваку бољку.

   

Данас је Свети Никола!!! Буди успомене и враћа сећања. Намерно прескачем тешке дане. Писала сам и причала о њима. Најважније је да су прошли. Оставили су трагове. Свако их од нас зацељује како најбоље зна и уме.
Ћутањем, лутањем, радом,разговором, љутњом, радошћу,сетом, сећањем, заборавом.

     Већ дуго,овај дан бележим само мислима и сећањима, увек носећи у себи свечарски дух, који га чини посебним. Деца су ту. Они ће већ знати како даље. Ја им могу само помоћи и бити уз њих, дајући им ветар у леђа,ког ће бити свесни тек једног дана. Речима које записах, остављам траг, да смо постојали и живели и да још увек постојимо и живимо. Само некако другачије. Са стрепњом и страхом. Зазирући једни од других. Куће се испразнише. Колач и свећа само за укућане, без смеха, граје, музике, галаме!!!

     Неуобичајена, никољданска,тишина!!! Не чује се пуцкетање ватре из старог "Смедеревца" у коме се крчка пребранац.

     На нама је, хоћемо ли погледати страх у очи и остати на ногама. На нама је да сачувамо затурену драж,овог хладног, познојесењег дана, сакупимо разасуте нам драге људе, пригрлимо их и ушушкамо  у топлину наших утихнулих домова!

     Верујем у младост, верујем у љубав, верујем у истрајност, верујем у радост!!!

Верујем да ће моја деца пронаћи прави и свој пут. И да ће им данашњи светац, заштитник путника, показати куда и како треба!!!

Срећна вам слава,синови моји вољени и срећна свима који чувају дух и традицију овог дана!!!

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

     Весна Илић је рођена у Јагодини 25. септембра 1963.године. 
      Ради као учитељица у ОШ " Рада Миљковић", већ 27 година.
    Писањем се бави за своју душу, неколико година. Своје прве текстове је објавила у Горским видицима. Пише кратке приче,биографског карактера. Везане су за различите периоде њеног живота (детињство, младост, садашњост).
     Такође су јој теме везане за важне емотивне тренутке, као и за особе које играју важну улогу у њеном животу (деца, родитељи, пријатељи).
     У припреми је њена прва књига кратких прича која би требало да ускоро угледа светлост дана.