Нашалио се творац времена,
А само мени је жао,
Што те у мој живот није раније звао.
Да из погледа у ком сам ти била,
Полетим, лет твојих крила.
Живота се бојим,
Па мирно венем,
У месту стојим...
У мом видокругу,
Тебе данас нема...
Веома ретко, у пролазу,
спазим те само...
Радујем се,
тужнија од кишног неба...
Не прилазим...
Знам, тако мора.
А да ли тако треба?
НИСАМ КРИВА
Зваћу те...
Зваћу те и данима и ноћима,
Немим уснама, тугом својом...
Душом ћу те звати.
И зовем те,
Неспоразум да осветлимо,
Јер нисам крива.
Сазнај истину,
Па иди даље...
То је моја једина жеља.
Време стаје.
А неспоразум, траје, траје...
Али ништа моја те није грануло.
Не осећаш ме...
Без мене, теби је свануло.
Мене се и не сећаш више...
А ја не могу да заборавим.
Зваћу те...
Немим уснама, тугом својом....
Све док будем жива,
Јер нисам крива.
НЕСУЂЕНА
Колико препрека, душе своје,
Треба да пређем,
Колико заклетви да погазим,
Овом љубављу вођена,
Ја, која ипак нисам,
За тебе рођена.
Колико година да избришем,
Да би ти и сутра у срцу остала?
И колико гора,
Гора бих постала?
Тумарам...
Заљубљена...
Више не познајем себе.
Тугујем, због тебе.
Постојиш...
Али нека...
Јава ме чека.
Ни слуђена,
Нисам ти суђена.