 |
| Генерал Владимир Лазаревић |
Зима, вејавица и лед.
Завејани пути.
Слеђена мисао.
Пријатељи давно заћутали.
Телефон замро, све ћути.
Погнут, занемео,
Бесциљно лутам,
Све ме ка понору вуче.
Непрестано,
Бездно се нуди,
Данас горе но јуче.
Авети, чудовишта,
Ђаволи репати,
Гаврани црни пирују свуда,
Уместо звезданих зора,
Нуде се свитања луда.
Немањића мач,
Иструнуо давно.
Отрован Душан,
Вековима,
Тужно нариче.
Над Студеницом,
Грачаницом, Милешевом...
Црна двоглава неман
Злурадо кличе.
Над колевком Немањића
Не блистају облаци бели,
Црвени петао лети у небо.
Спутали ти руке,
Везали ти очи,
Да не васкрсне Онај
Што би лудог петла да устрели.
Давни сунчани дани,
Стремљења далека,
Отежала поља снагом руковети.
Кликтава грмљавина гора,
Залудна и нежна варка нека.
Пригушени дамари
Све тише туку,
Јесмо ли то ми
Или неко други?
Нико да се усуди
И пружи руку.
Сагни се, ћути,
Суза не омекша камен,
Исповед пред змијом
Не олакша муку.
Савин Хиландар и Типик
Душанова круна и Законик
‘’Вазал мог вазала
Није мој вазал.’’
Сјај и раскош
У снази и сили.
Храмови,
У мермеру и позлати.
Јеванђеља и Житија,
Хрисовуље и Пергаменти.
Принцезе љупкије
Од Хелене Тројанске.
Принчеви уз раме
Барбароси и Ланселоту.
Тиха и снена свитања.
Даљине заносно зову.
Роса у трави,
И сунце иза гора.
Најлепши сафири
И мирис зрелог жита.
Мајка,
Са пуним крилом воћа.
Септембри са мирисом
Свеже одштампаних књига.
Сава и Вук, Лаза и Тесла
(Ленка Дунђерски долази касније)
Мика Алас и Мокрањац,
Миланковић и Кант.
Зрело доба
Са првим сенкама.
Млетачка дажд сипи по Теби.
Упорно и непрестано.
Протовестијари и хећими,
Кувари и послуга.
Лажни трговци и дипломате.
Уз пробрана јела,
Јаки отрови.
Венецијанско стакло
И кинеска свила.
За пут мимо пута,
Круна од папе.
Самртно ти јутро
Под бедеме гнезди.
Куле од песка
Снови од пене,
Пијане ноћи,
Мамурни дани,
Поезија,
Са лицем неверне жене.
Прођоше године,
Алви пеликани.
Силан и тврдоглав,
Попут мраморне стене,
Временом, пристајем на све,
Псујући судбину,
И хирове њене.
Смејем се себи,
Ако не могу другом,
Радост, често
Помешана са тугом.
Азијатски нимбуси
Заклонише ти сунце.
Отупелог мача,
Црним слутњама,
Слутиш црне дане.
Гавран птица на оџаку,
Пријатеља ниоткуда.
Пут небеса поглед блуди,
Земаљски су кратки пути,
А небески ка вечности воде.
Од мрака до зоре
Векови се угнездише.
Љиљани у цвату
Усамљени извор,
Лептир на цвету,
Грмљавина тишине.
Давно заборављена лица,
Изроне издалека.
Сећања,
Као метак,
Пробуше дан.
Коприва и драч
У врту и срцу.
Далека мора,
Далеке горе,
Далеки путеви,
Гоја и Каприћоси.
Давно изговорене
Нежне речи,
Давне увреде и туге.
Потмули бол
За драгим сенима.
Тополски кресови,
Ројеви звезда на небу.
Бедеми Стамбола
Шкрипаво отварају капије.
Црни Ђурђе на коњу
И облацима.
Алавост кнезова
И рајетина.
Сабља од руског цара
И кумовска секира,
У Радовањском лугу,
Црног Ти радовања.
Којекуде Милоше,
Са кумовом главом
Напуњеном сламом?
Чиниш ‘волико
Стоко без репа,
Скупљи је султанов берат
Од сваке српске главе.
Невешта рука дечака
На Видовдан ти
Најлепши део тебе
Остави без вида.
Путник, Степа и Мишић,
Цер, Сувобор и Мачков камен.
Непролазне бусије
Од костију Твојих синова.
Југословенство,
Илузија и замка
За Твоју невину душу.
Неман, дуга
Од Лондона до Москве,
Репином ружном,
Туче по Теби.
Утамничена душа крикну:
‘’Тихо се време вуче
И ничег новог нема.
Данас све као јуче,
Сутра се поново исто спрема.’’
Лажна свитања,
Лажни дани.
Истина цвили у блату,
‘’Невиност моли зло
Да му опрости.’’
Зазивају Бога,
Лажући Га.
Кукавеље хвале,
Хероје куде.
Христа распели,
Хвале Јуде.
Окренули кантар
Да наопако мери.
Лажи, лажи, лажи...
Лажима испунише
Библију и Јеванђеља.
Пију лажи,
Дишу лажи,
Воде љубав са лажима.
Лажно се крсте,
Лажно моле.
Боже!
Лажу Те, лажу, лажу...
Рањено Ти кидају тело
Живе Ти ране позлеђују.
Нема те лажи,
Нема тог зла,
Које нису утиснули
На Твоје лице.
Ти ћутиш,
Пристајеш на све,
Скамењена к’о Ниоба.
Ал’ опет пљују по Теби!
Не стижеш да се опереш
Грознога пљувања.
Не мари Рођена моја!
Кад ме испљувана и болна
Примиш у своја недра
И МРТВИМ ЋУ ТЕ УСТИМА
ИСКРЕНО ЉУБИТИ.
29.01/05.02/09.02/2005.
(На вест о хапшењу генерала Владимира Лазаревића)
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Живи у Лесковцу.
Пише од ђачких дана, а почео да објављује у поодмаклим годинама, држећи се народне изреке да се само зрело воће износи на трпезу.
Његов књижевни опус садржи:
Три збирке песама: Последња лука, Залудна молитва и Реквијем за минула лета.
Збирку приповедака: Последње путовање Јосфа Миљина.
Шест романа: Гласови и сенке из Добре Главе, Сидонијин поглед (роман о Исидори Секулић), Бивши људи, Сизиф између Буњина и Хесеа, Брест и Године у Арвилу.
Књигу есеја: Горко – сатирична стварност у делима Драгомира С. Радовановића.
Књигу афоризама: Непоћудне мисли.
Члан је Српске духовне академије Параћин и добитник њених двеју награда:
-ПОВЕЉА – (У знак признања за значајан допринос нашој књижевности, духовности и баштини, а посебно истичемо роман ‘’Сидонијин поглед’’ – о Исидори Секулић), у години 2018.
-РАВАНИЧАНИН – (Највише признање за трајан допринос српској књижевности, духовности и националној баштини - награда за животно дело), у години 2019.
Члан је Удружења књижевника Србије.