Снежана Р. Радуловић: Књижевнст за дјецу и младе

     Често се поставља питање шта наводи одрасле људе да почну да стварају књижевност за дјецу и младе. Чини се да је одговор - неодољива жеља за враћањем правим вриједностима у животу.             
      Доброта. Љепота. Безазленост. Жеља за чистом. Жеља за срећом. За бољим свијетом. Жеља за новим почетком. Жеља за животом. Жеља за испољаваљем сопствених најпозитивнијих капацитета. Жеља за осјећањем сигурности. Жеља за истинским припадањем. Опраштањем. Давањем. Чиста љубав!
      Др Петар Милатовић, књижевник,  запажа да писци који пишу за дјецу  „добро знају да је пјесма за дјецу креативна пустоловина духа, што је својеврсна љековита особеност.”
      Антун Бранко Шимић каже: „Човјек је игром најближи Богу”. Игра је пут у стварање. Пут ка Богу. Тежња за боголикости. Тежња за савршенством. Игра води у свијет бескрајних могућности стварања. Стварање за дјецу и младе је враћање у креативност и безазленост дјечијег свијета. 
     Др Петар Милатовић, књижевник,  каже: “Знамо да је писање за дјецу најчистији естетски стваралачки чин који је близак надреалном, дакле писање поезије за дјецу је зналачко путовање у свијет скоро немогућег, а толико стварног,  другим ријечима речено, писати једноставно, а да то буде умјетност, што значи да је највеће савршенство,  у ствари, најсавршенија једноставност, што је изузетно блиско перцепцији дјетета и мудраца истовремено!“
...