БЕЛЕ КОШУЉЕ
Кад се разведри небо
и осуши земља
изаћићемо боси.
Газићемо по трави,као онда,
кад смо били деца.
и млеча,и окитити капије...
Стављаћемо беле раде у косу,
мирисати љубичице
и гледати у облаке.
Ја ћу да ти причам шта видим горе,
а ти само лези и слушај.
Желим да нас вратим у време
кад су свет и људи били здрави...
Кад је све личило на рај
и припадало Богу.
Трчаћемо доле до реке,
да видимо да ли је још бистра као сузе,
и јасна као огледало...
Умићемо лица.
Скупљаћу лепе каменчиће,
и однећу их у своју авлију.
То ће бити моји рубини.
Вратићемо се кући изуједани од комараца,
намазаћемо кречно млеко
и изаћи ћемо у сокак,тако бели,да се играмо.
Смејаће нам се комшијска деца...
Ал' овог пута ће нас бити брига.
Смејаћемо се и ми.
И поново ћемо сутра до реке.
Трчаћу према кући да покупим попадале јабуке
и дам их деди.Загрлићу га.
Мирисаће на беле испеглане кошуље и печену шљиву.
Показаћу му каменчиће.
У подне ћу негде сама слушати звона и птице.
Бићу срећна.
Отвори очи.
САВРШЕНА ЉУБАВ
Док лежим гола под звездама
гледаш ме и решаваш загонетку како смо се нашли ту
и зашто нам је требало толико.
Склањаш ми косу са лица
и милујеш ми образе,
док те изморена гледам полуотворених очију.
Купамо се у чоколади
и лежимо на бадемима.
Љубав нам је чиста,
како сам је и замишљала.
Савршена.
Као и моја хаљина коју сам вечерас носила за твоје очи.
Мада...сви су је видели сем тебе,
ти си ми се загледао у душу
питам се зашто си другачији.
Плешем ти у очима,
посматраш ме као да сам неко уметничко дело,
размазала ми се шминка
и брига ме,
смејеш се,
и љубиш ме тако луду
миришемо на рум и тоник.
Стављам руку на твоје срце.
Желим га за себе.
УДИЦЕ
Све се полако претвара у прашину и губи сјај.
Више се и не сећам јасно како је све изгледало...
пре него што се све издешавало.
Као да моје очи нису биле моје.
Сваки пут кад зароним у своја сећања губим дах,
страх ми буде ближи и крв ми постаје хладнија...
Шта би било да нисам успела?
Избегавам свој одраз у огледалу.
Поглед ми се чини празним.
Као да сам преживела велики пожар...
а ране ми још увек горе.
Кријем...
не желим да људи схвате да је моја снага,
некад била моја слабост.
Не желим да знају колико дуг и какав је био мој пут.
Понекад се морамо борити са нама самима,
да не бисмо повредили и растужили друге.
Постоје ствари који се никада не схвате.
Постоје дани којих се не треба присећати.
Јер исти ти које данас штитимо од самих себе,
баш у време ватре,нису били ту.
Постоје године.
Сад стојим овде далеко од свега и гледам на горе...
Гледам своје небо.
Гледам своје сунце.
Газим своју земљу,
слусам своје птице.
Учена сам да ми ништа од тога не припада.
Често ухватим себе како се смејем гласно
и себе како се плашим да поново не изгубим разум...али...
можда сам сада само срећна?
Знам...учили су ме да не смем јести тај колач.
Кидам све удице са себе,
крварим,али не осећам бол...
Јер си Ти са мном,Боже.
Нико ме више не може повредити,јер све праштам.
ВРЕТЕНО
Неке тамо жене
прекрштених руку
погано причају о теби
и бране ми те...
Брани ми те и памет,
али срце је глуво.
И даље жели да се огледа
у твојим тамним очима.
Врте ми се осећања као вретено,
саткала сам читаву чергу,
да лежимо на њој
кад се осуши сено.
Нађимо се испод месеца,
испод дрвета где плешу виле,
где смо јасно видели снове
оне ноћи
кад сам се наљутила
и отрчала кући расплетене косе.
Разбила сам огледала.
Нисам више желела да будем лепа.
Ни да носим сукње.
Ни да крадем трешње.
Ни да мажем усне.
Прошла је зима.
Прошло је пролеће.
Ноћи су краће,
моја коса дужа.
Исплешћу плетенице,
намирисаћу се босиљком.
Румени су ми образи само за тебе.
Дођи.
Нисам више љута.